Mnoge knjige se trude da objasne vreme o kom pričaju, da dočaraju momenat sa kulturološke, političke strane ili momente bitne za razvoj čovečanstva. Opet, postoje knjige koje razbijaju vreme i smeštaju nekarakteristične stvari u periode u kojim ih ne biste ni očekivali. Šta radi Orlando od ta dva? Ništa. Orlando ne pristaje da radi ni jedno ni drugo. On vreme pretvara u igru ali takvu igru u kojoj je svrha svakog od pravila da bude prekršeno.
Na neki način ovo je i biografija. Čini mi se barem da se knjiga tako predstavlja donoseći nam život jednog čoveka kroz vekove. No nemojte da vas ovo zavara. Orlando nije priča o jednom životu. Orlando je priča o ideji života. Ovo je priča o tome šta znači trajati kada se sve oko tebe neprestano menja.
Orlando nije jedan od onih klasičnih likova koje očekujemo. On ili Ona je figura kroz koju genijalna Virdžinija Vulf ispituje granice identiteta. Ali ne kao psihološki problem, već kao ontološko pitanje. Ne zanima je kako se identitet oseća iznutra, već šta uopšte znači postojati kao isto biće kroz promene. Ako se telo menja, uloga menja, vreme menja sve oko nas — šta je to što ostaje? I da li uopšte postoji nešto stabilno, ili je ideja kontinuiteta samo iluzija koju sebi ponavljamo da bismo izdržali sopstvenu promenljivost?
Promena pola koja je u centru romana nije tu da šokira. Virdžinija Vulf nije ovo iskoristila kao veliki dramski momenat. Ova promena se dešava tiho, gotovo prirodno. I tu je ogromna snaga ovakvog postupka. Nema objašnjavanja, nema dramatizacije. Kao da nam kaže "zašto bi ovo bilo neobično". I upravo tu kreće prava destabilizacija.
Zašto "destabilizacija". Zamislite situaciju u kojoj se tako fundamentalna stvar kao što je pol može promeniti prirodno bez krize, bez objašnjenja, bez kazne. Ne ruši li to koncepte i pravila koja poznajemo? Ne pokreće li to brojna pitanja? Evo prvog, očiglednog - šta onda znači identitet? Šta onda znači "ja"?
Orlando traje kroz vekove i što je fenomenalno, on nije heroj. On nije neko ko je pobedio vreme. Ne, braćo i sestre. On je svedok tog istog vremena. Nije pobedio vreme jer on ne može da utiče na njegov tok. Može samo da ga oseća i prepusti se.
I samo vreme u ovom romanu nije linearno. Ono se šali sa nama, elastično je, kapriciozno, podsmeva nam se. Jedan vek prolazi u nekoliko stranica, jedan trenutak traje beskonačno. Sa jedne strane, to pokazuje značaj nekih trenutaka u odnosu na velika razdoblja. Sa druge strane Virdžinija Vulf pokušava da razbije samu ideju istorije kao niza događaja.
Zašto ona to radi? Zato što istorija u Orlandu nije ono što se dogodilo. Istorija u ovom romanu je način na koji se nešto pamti. Hm, ako kažemo da pamtimo niz događaja, kako onda Virdžinija razbija ideju istorije? Jednostavno. Postoji jedan problem sa samim pamćenjem. Svi to već znamo, ono je nepouzdano.
Još jedan od sjajnih aspekata ovog romana jeste i odnos prema književnosti. Sam Orlando je pisac ali njegovo pisanje nikada nije u centru priče. Ono je uvek u senci vremena, društva i očekivanja. Perfektan prikaz kakav odnos određeni trenutak u vremenu ima prema književnosti. Često ona mora da preživi doba u kom se nalazi da bi dobila ljubav koju zaslužuje. Na ovaj način i Virdžinija Vulf poručuje da umenost nikada nije autonomna. Ona mora da bude kompromis između unutrašnjeg impulsa i spoljnog sveta. I tako nas korak po korak knjiga dovodi i do pitanja roda.
Kada Orlando postaje žena, pada u vodu sve ono što očekujemo posle nečeg takvog. Svet se ne menja. No pravila tog sveta i te kako postaju vidljiva. Ono što je nekada možda bilo neprimetno sada postaje ograničenje. Sloboda kretanja, izražavanja, čak i postojanja, odjednom ima granice. Šta je užasno u toj činjenici ako vam kažem da te granice nisu dramatične? One su svakodnevne. Ne čini ih to strašnim?
Vulf ni jednog momenta ne "viče", ne optužuje. Ona pokazuje. I to njeno "pokazivanje" je nešto što me je izmestilo dok sam čitao. Ono ima veću snagu od bilo kakve deklaracije, pamfleta, glasnog stava.
Orlando kao žena ni jednog momenta ne gubi sebe. No, gubi privilegije. I upravo u tom gubitku počinje prava svest. Svest o stvarima koje su tu ali nikada ne obraćamo pažnju na njih. Stvarima koje su nam svakodnevnica, rutina, uvek dostupne - sve do onog momenta kada više nisu.
Volim kada nešto čitam i mogu da konstatujem da nisam čitao ništa slično. Ovaj roman sam povremeno doživljavao kao igru, kao eksperiment, kao neku duhovitu fantaziju. Između ostalog on i jeste sve to. Ali ne mogu reći da je on lak jer se ispod svega kroje jedna ozbiljna, gotovo nemilosrdna analiza društvenih struktura.
Orlando nije neki oslobađajući tekst. On ne nudi nikakva rešenja. On ni jednog momenta ne kaže "E ovako treba živeti". On govori "Evo kako stvari funkcionišu". Priznaćete da to nikako nije isto. I sama ljubav u ovom romanu nije spas. Ona je prolazna, nestabilna pa često i iluzorna. Ljudi dolaze i odlaze. Orlando ostaje. To ostajanje nije ljubav, nije ni privilegija. To ostajanje je ogroman teret. Zašto teret? Braćo i sestre, biti konstantan u svetu koji se stalno menja znači ne pripadati tom svetu.
Jedan od najlepših ali i najtužnijih aspekata romana jeste odnos prema prolaznosti. Svesni smo, sve prolazi - moda, ideje, odnosi pa i cela društva. Čak i sam identitet je nešto što je prolazno. Ali postoji nešto što opstaje, nešto što ne može da se definiše tako lako ali ipak može da se oseti. No Vulf to nikada ne imenuje.
Šta je to? Možda je to svest. Možda je percepcija. Možda je to ipak samo iluzija kontinuiteta. No bez toga nečeg, sam roman bi se raspao.
Stilski, Orlando je paradoks. Istovremeno je i lagan i težak. Rečenice teku ali nose ogromnu količinu značenja. Ironija je stalno prisutna ali nikada ne prelazi u cinizam.
To je pisanje koje, kao što rekoh, deluje kao igra ali iza te igre stoji potpuna kontrola. Vulf ovde razgrađuje formu biografije ali je ne odbacuje. Ona je koristi kao masku, kao okvir koji stalno puca. Šta nastaje onda u tim pukotinama? Prava književnost.
Možda je najvažnije reći da Orlandno nije knjiga koja traži veliko razumevanje. Ona traži prihvatanje. Čega? Prihvatanje da svet nije stabilan, da identitet nije čvrst, da vreme nije linearno i da ništa od toga ne mora da bude problem.
No upravo tu dolazimo do određene nelagode. Zašto? Ako ništa nije stabilno, ako se sve menja, ako se sve može preoblikovati, gde je onda oslonac? Vulf ne daje odgovor i to je ovde njen najhrabriji potez.
Na kraju, Orlando ne ostavlja osećaj završetka. Ne zatvara se, ne zaokružuje. On se jednostavno nastavlja van stranica, van forme, van potrebe da bude objašnjen. Ovo nije knjiga koja želi da bude shvaćena kao celina. Ovo je knjiga koja insistira na tome da je svaka celina iluzija. Sve se menja, sve klizi, sve izmiče. Jedino što ostaje je taj neuhvatljivi osećaj trajanja bez garancije i smisla. I možda je ovo nešto najbliže istini što književnost može da ponudi. Ne odgovor, ne utehu, već prostor u kojem se raspad konačno vidi bez potrebe da se popravi.
