Obavestenje

Obaveštenje: Listu sa vašim predlozima možete videti ovde . Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

четвртак, 30. јул 2020.

Slučaj Razočaranog Gledaoca (2020)


Režija: Viktor Tanasković
Glumci: Vojin Lešević, Stefan Stanković, Dimitrije Spasojević, Viktor Tanasković, Filip Đokić

Priča:
Kratki film Viktora Tanaskovića snimljen 2020

Moj osvrt:
Kao prvo, bavimo se onim šta ovaj razočarani gledalac gleda. Gleda ono čime smo bobmardovani već godinama - neprestana kampanja. Politika je odavno prestala da bude išta drugo na ovom podneblju. Na jednoj strani imamo Filipa Irera na drugoj Hristoja Spasića - genijalno izabrana imena. Dok prvi aludira na jednog od najvećih zločinaca ikada, drugi aludira na tradicionalnog, religioznog srbina. Znate šta je najbolje ovde? To nisu dve strane. Ovu dvojicu sklopite u jednog i dobićete onoga koji se ne skida sa TV ekrana. Znate li šta je još odvratnije od toga - ova dva lika pokrivaju skoro celu političku scenu ove zemlje. 

Predstavljanje to dvoje nosi dobru dozu humora. Dok H.Spasić vuče ka tradicionalnim vrednostima, iskazuje ljubav prema Srbiji, zvuči kao neko ko je bliži srpskom domaćinu, F.Irer je neko ko priča o radu, napretku i tome kako smo besprekorni kao nacija. Obojici je zajedničko ono na šta je naša vlast doktorirala - prodaja muda za bubrege. Moram ovde da pomenem da me je izlaganje F.Irera o tunelu slatko nasmejalo. Takođe, Vojin Lešević je izuzetno ubedljiv u ovoj ulozi a sve pohvale i za Stefana Stankovića u ulozi protivkandidata. 

Potom dolazimo do tv-duela koji imaju ova dva kandidata. Jedina zamerka koju imam je da je ovo možda malo duže nego što bi trebalo. No, to mu ne oduzima kvalitet. Sva ona "draž" duela dva političara je preneta toliko verno da će vam biti muka od toga. Prezasitili smo se svega ovoga, braćo i sestre. No Viktor nas ovde, rekao bih, planski bombarduje svim živim floskulama pokazujući da, koliko god nama bilo muka od ovoga, političari mogu da trube večno o tome. Nikada nećemo naučiti, zar ne? Stanković i Lešević su odlično dočarali ovaj segment. 


Na kraju dolazimo i do onog što je poražavajuće. Vraćamo se na tog razočaranog gledaoca koji poput ovce blene u ekran, u gaćama (sjajna simbolika), isflekanom majicom, blagotelećim pogledom i flašom piva uz sebe. Njegova krajnja rečenica gde se zadovoljava takvom glupošću je ono što me jako poražava. To je ono što čujem iz usta nekih osoba koje su mi bliske. Oduševljenje nečim što bi trebalo biti normalno i nečem što već imaš. Samo su ti prodali to kao priču. Zbogom dostojanstvo.

Zanimljivosti:
Film možete pogledati ovde:


Viktore, kada pročitaš ovo, nadam se da nam u komentarima možeš izneti i nešto što sam propustio kao i neke zanimljivosti vezane za tvoj kratki film :)

Naj scena:
 
Pa makar ću moći...

Moja ocena: 8/10

среда, 29. јул 2020.

The Evil Dead (1981)


Kod nas nazvan: Zli Mrtvi, Zla Smrt
Žanr: Horor
Režija: Sam Raimi
Glumci: Bruce Campbell, Ellen Sandweiss, Richard DeManincor...

Priča:
Pet prijatelja dolazi u kolibu u šumi gde slučajno uspevaju da probude drevno zlo.

Moj osvrt:
Kao golobradi klinac sam postao fan horora. Voleo sam čudovišta, strah, mrak, tradicionalne horor priče tako da je ljubav prema ovom žanru bila neminovna. I onda je do mene tako mladog i balavog došla informacija da ima taj neki kultni horor po imenu Evil Dead. Pfff, to je moralo da se overi. Pogledao, razočarao se ne shvatajući u čemu je kvaka. Kakav je to bre horor film a da me nije uplašio ni jednog momenta. Dobro, realno je previše očekivati od klinca kome je Crvena Sonja opasan film da shvati bilo šta. Ali nekako mi se taj utisak zadržao do dana današnjeg - da ovo jednostavno nije moja šoljica čaja od nane. No film je iskočio nasumično iz vaše liste u želji da ponovo pokuša da me preplaši ili možda pokaže da je to vreme bez briga i pameti odavno prošlo. 

Kada pogledaš veliki broj filmova počneš da uviđaš šablon. I onda krene da te nervira zašto film ima toliki uvod, zašto su ti brljivi tinejdžeri svaki put u glavnoj ulozi, zašto donose tako kretenske odluke, zašto pročitaš svaku štrecalicu, zašto si na pola filma video krajnji obrt koji je idiotski. I onda pogledaš nešto drugačije i kreneš da ceniš tu jedinstvenost. Evil Dead ima nekoliko specifičnih stvari koje zaista prijaju. Ok, ima on nedovršenosti, ima polovičnih stvari, nema neku kolosalnu priču, nema toliko likova vrednih pažnje ali sve ono što nas nervira u tim šablonskim filmovima, Evil Dead ili ismeje ili zbrza ili baci akcenat na nešto sasvim drugo. 

Znate sve one silne najave da će nešto loše da se desi. Recimo ni iz čega nam se kaže da je lav pobegao iz zoološkog vrta. Naravno da će on kasnije da oglođe nekog seratora. Malo karikiram ali razumete šta hoću da kažem. Evil dead na samom početku ima sjajnu seriju najava ali nisu tako očigledne već su trenutna pretnja. Prvo nešto juri kroz šumu uz preteću muziku. Ne vidimo šta ali ne sluti na dobro. Potom je umalo izbegnuta saobraćajka, pa onda most koji se umalo nije srušio, pa onda ljuljaška koja lupa u zid kuće... Bukvalno nam sve govori da će se desiti nešto loše. Nismo ni stigli da se upoznamo sa likovima dotle a već smo spremni na njihovu patnju. 

Zašto nam likovi ne bodu oči? Ne znamo ih, tako da ne možemo reći da su dobri ili loši. Čak je jedan od njih očigledno jako iritantan. Zašto nam onda to ne smeta? Zato što niko od njih kroz veći deo filma nije glavna uloga. Ko je onda? Braćo i sestre, glavni lik, glavna uloga, glavni antiheroj filma je samo zlo. Zajedno sa zlom progonimo i pratimo ove likove, zajedno sa zlom ih prepadamo, jurimo i zakuvavamo atmosferu. Kako je Raimiju uspelo ovo kada ne vidimo fizički to zlo, kada se ono ne manifestuje kroz neko čudovište? 

Odgovor leži u najboljoj strani ovog filma a to je kamera. Celim tokom filma mi iz prvog lica gledamo ono što to zlo gleda. Scene u kojoj to nešto juri kroz žumu, obilazi oko kolibe, približava se preteći, juri za likovima dok obara stabla... to je neprocenjivo. Uživao sam u svakoj od tih scena. Da je u ovo čučnula neka realnija priča i tmurnija atmosfera, da film ne ide po ivici komedije, verujem da bih se isprepadao od ovoga. Ali to nikako ne umanjuje genijalnost ove ideje. Evil Dead ima gomilu sjajnih scena, suludih kadrova i svaki od njih je masterpis na svoj način. Ako se kamera kreće, jasno nam je da zlo vreba i da će nešto loše da se desi. Ako kamera stoji, stoji tako da nam nagoveštava da će neko zlo da iskoči svakog momenta. Vidimo par kako priča a kamera nekako drži i prozor iza njih u fokusu. Za očekivati je da će nešto uleteti kroz taj prozor ili se pojaviti na njemu. Nebitno je da li će se pojaviti nešto ili ne - bitno je da nas Evil Dead svakog momenta drži u uverenju da nešto može da se desi. 

I kada zlo zavlada i eliminiše skoro sve, tada imamo rađanje, kasnije će se ispostaviti, kultnog heroja u liku Eša. Film nas je toliko bombardovao zlom i pretnjama da nismo ni obraćali pažnju na likove. Tek na kraju kada ostane taj jedan, imamo heroja. Kažem rađanje jer on je tek zablistao u nastavku. Najlepše od svega je što on nije neki superheroj, neki opaki baja već je samo jedan sluđen i uplašen čovek koji se bori za goli život. 

Kada su efekti u pitanju, ovo je debelo zastarelo. Ali ja sam sucker za te stare efekte i uvek sam pre za masku i šminku nego CGI. Ovo je za mene čisto uživanje. Brutalnost i krvoliptanje je prepuno preterivanja. To nekako drži onaj ton filma gde smo na granici sa komedijom. Bez obzira na efekte koji nisu ubedljivi, ovo nije film za ljude sa slabim stomacima. Za mene je ovo filmska umetnost. Ako uzmete npr. Conjuring 2 gde imamo sjajne efekte i jezive scene i ako je to ono u čemu uživate, ovo neće imati ama baš nikakvu vrednost za vas. Nema tu poređenja. Ali isto tako nema poređenja u kvalitetu. Evil Dead je veoma dobar filmić. Conjuring 2 je teško đubre. 

Ponavljam, ovo je film kojim nisam bio fasciniran kao mlađi. Sad mi je utisak neuporedivo bolji. Isti takav utisak sam imao i za Evil Dead 2 kao i Piter Džeksonov Braindead. Možda je vreme i njih da repriziram. Evil Dead je minimalistički filmić koji je sa mizernim budžetom uspeo da donese zavidan kvalitet. In your face golobradi, bubuljičavi Outsideru

Zanimljivosti:
Na kraju snimanja, ekipa je zakopala "vremensku kapsulu" ispod kamina. Od tada, koliba je uništena i od nje je ostao upravo samo kamin. Po scenariju, likovi su trebali pušiti marihuanu kada prvi put slušaju traku. Glumci su odlučili da to zaista urade i ta scena je onda morala biti snimana kasnije zbog nekontrolisanog ponašanja glumaca. Na kraju snimanja, Brus Kembel se vraćao kući u prikolici kamiona jer je bio prekriven lažnom krvlju.

Lažna krv je bila kombinacija Karo sirupa, šlaga i crvene boje za hranu. Kembelova košulja je bila toliko natopljena da se stegla i posle pranja. On ju je obukao i ona se nije pocepala već je pukla. Tokom snimanja, 13 ljudi koji su učestvovali u pravljenju filma je koristilo kolibu za spavanje. Nisu imali tekuću vodu tako da se danima nisu tuširali. Bilo im je hladno tako da su pri kraju snimanja palili nameštaj da se ogreju. 

Brus Kembel je stavio svoju kuću pod hipoteku kako bi Raimi završio snimanje ovog filma. Endi Grejndžer, Raimijev i Kembelov prijatelj im je rekao "šta god radili, samo sipajte krv po platnu". I scena u kojoj se krv sliva niz projektor je posveta njemu. Raimi i Kembel su prijatelji iz srednje škole. Koliba gde je sniman film je bila napuštena. Kada nije bio u sceni koja se snima, Brus Kembel je pomagao ekipi u pripremi scena.

U sceni kada se kamera kreće nad vodom, Kembel je gurao Raimija koji je sedeo u čamcu. Snimatelj se okliznuo i kamerom udario Kembela u glavu tako da mu je izbio nekoliko zuba. Bela sočiva koja su nosili glumci su im stvarala mnogo problema tako da su morala biti skidana svakih 15 minuta.

Toliko je bilo hladno da su se kamera i kablovi smrzli nekoliko puta. Prvog dana snimanja, kada je snimana scena na mostu, glumci su se izgubili u šumi. Koliba zapravo nije imala podrum. Scene u podrumu su snimane na drugoj lokaciji dok je poslednja soba u podrumu zapravo Raimijeva garaža.

Naj scene:

Zlo vreba

Moja ocena: 7/10

петак, 24. јул 2020.

Being John Malkovich (1999)


Kod nas nazvan: Biti Džon Malkovič
Žanr: Komedija | Drama | Fantastika
Režija: Spike Jonze
Glumci: John Cusack, Cameron Diaz, Catherine Keener ...

Priča:
Lutkar otkiva portal koji ga doslovno vodi u glavu filmske zvezde - Džona Malkoviča.

Moj osvrt:
Kada neku temu obradiš apstraktno ili u svoju izvedbu uneseš određenu dozu apsurda, tema mora da bude upečatljiva. Vratimo se na City of Women o kom sam nedavno pisao. Povremeno je izuzetno težak za gledanje ali on sve vreme na taj način govori o kompleksnosti odnosa između muškarca i žene. To radi na zaista jedinstven način. Pa posle toga malo pomeri fokus na zaljubljenost gde zaista osetiš ljubav koju gajiš prema ženskom polu. Pa onda krene u kritiku i diskusiju oko slike savršene žene. I takvom filmu možeš da oprostiš i apsurd i povremeno negledljive scene. Problem koji imam sa Being John Malkovich je što su mu teme opšte, što nisu naročito razrađene i što je veći fokus bačen na apsurd i apstrakciju umesto na ono što želi da nam se kaže. Ono što je trebao da potencira je ostalo nerazrađeno. I pored neospornih kvaliteta koje poseduje, ja nisam našao ništa više od ovoga o čemu ću pisati i to u dva uzastopna gledanja. 

Glavna tema filma je - biti neko drugi. Nije loša tema za obraditi i treba joj apsurdni pristup ali ovde nisu otišli daleko sa načinom na koji su obradili tu temu. Prvo su nam predstavljeni likovi Krega i Loti (bračni par) i njihovi mali, nebitni, dosadni, neuspešni životi. Scene u kojim su zajedno su mučne za gledanje, dvoje lepih glumaca je fizički unakaženo, atmosfera je tmurna, razgovori su klišeizirani. Ceo taj njihov odnos je neupečatljiv, mizeran i dosadan. 

I ubrzo film kreće sa prvim apsurdom a to je sedmi i po sprat a potom i do prolaza u glavu Džona Malkoviča. Oukej, pomsilih. Imamo neku varijantu Alise u zemlji čuda. No, kroz ceo film nam onda fali ta zemlja čuda. Da li su hteli da nam predstave te kratke bezbrižne momente kada si neko drugi kao čudo? To je baš malo i jako neubedljivo čudo. Prolaz u Malkovičevu glavu je isti kao i prolaz u glavu bilo kog drugog praktično. Ako izuzmemo nekoliko scena gde jeste bitno što je on poznata ličnost, za scene drame je totalno irelevatan njegov status. Zašto to kažem? 

Kada ljudi krenu da ulaze u um Džona Malkoviča, nastaje oduševljenje iako scene koje gledamo nisu spektakularne. Recimo da se Malkovič tušira ili vodi razgovor telefonom. Šta je tu tako sjajno? Zašto su ljudi oduševljeni? Upravo u tome je caka i to je sjajan momenat u filmu. Ljudi su oduševljeni ne što su Džon Malkovič, već što u tom momentu nemaju nikakve brige. Oslobodili su se svojih briga, postali neko drugi i uživaju u jednostavnim stvarima. Veliki broj ljudi kada radi neke jednostavne stvari, obično misli na one koje ih opterećuju. Ovi kratki momenti rasterećenosti i odsustva brige su za njih neprocenjivi. Ali tako su mogli biti bilo ko drugi, zar ne? 

Tu dolazimo i do lik Maksin koja predstavlja nešto što i Kreg i Loti žele. Ona je ovde u jednom momentu simbol za ono za čim žudimo, za nagradu koja je tu ali konstantno izmiče. I to izmicanje je odlično predstavljeno u početku gde šta kod Kreg kaže - njeno prisustvo dolazi u pitanje. Taj početak filma nosi sasvim dobru dozu humora. Kasnije je humor samo tu u dve odlične scene u kojima se pojavljuje Čarli Šin. I ta Maksin odjednom vezuje sve njih: Krega, Loti i samog Malkoviča. Ona blista u cetru ove priče. Iiiiiii to je to. Njen lik do kraja ostaje užasno neiskorišćen. Nema nikakvog daljeg razvoja, nema obrta, nema nečeg većeg. Njen lik je od prvog do zadnjeg momenta prelepi ukras koji izgleda ne zaslužuje svoju priču. Naspram onog što sam očekivao na početku, malo je reći da sam razočaran ishodom. Da Katrin Kiner ne blista u ovoj ulozi, verovatno bi razočarenje bilo i veće. 

Seksualni kontekst cele ove priče mi je malo klimav. Pre svega, previše je vulgarnih aluzija. Bukvalno ne postoji lik u filmu koji ne priča o seksu ili nema neke aluzije. I od tako sveprisutne priče o seksu došlo je dotle da je tema seksa na kraju i nedirnuta. Wow, svi misle na seks, moš misliti. Ko bi to rekao. Zar ne bi bilo bolje da su se malo u svom ovom apsurdu bavili samom tom temom. Zašto i seks ne bi bio predstavljen apsurdno, posprdno ili možda na drugoj strani kao vladalac svega. Mjok. Hajde da pričamo masne viceve i slušamo Garu. To je jako smešno. 

I ceo taj ljubavni trougao, Loti - Kreg - Maksin je previše iskomplikovan i nije predstavljen tako da mariš za njega. Ko koga tu želi i zašto, zašto neko želi nekog drugog na ovaj a ne na onaj način. Zašto im je Malkovič vozilo. Jel to ona smrdljiva priča "volim tvoj karakter ali jbg, fizički i materijalno bi da si neko drugi". Ako jeste, to je priča za sapunjare i to će me zanimati "o svetom nikada". Kad imaš ljubavni trougao, treba da imaš varijante koje bi više ili manje želeo. Svaka od tih varijanti bi značila još mnogo stvari. Ovde me je baš briga. Nema razlike. Ako hoćete vrhunski film na tu temu i vrhunski film koji je ove teme obradio mnogo bolje od ovog filma, gledajte Bitter Moon i vidite kako to doktor Polanski radi. Ovde su sve promašaje maskirali u apsurd. To nije kvalitet. To je šminka. 

I onda dolazimo do dela gde Kregovo lutkarsko umeće nastupa. Naime, on uspeva da kontroliše Malkoviča. Prvo ću o tome šta je dobro. Vratimo se na opštu temu - biti neko drugi. Šta ako bi zaista uspeli biti neko drugi? Zamišljamo to onda kao lagodni život do kog nas je taj drugi doveo. Nemamo briga, nemamo problema itd. Istina je da bi mi život tog drugog jako brzo sveli na svoj prethodni život. Zašto? Zato što smo to i dalje mi. I dalje radimo stvari na isti način i dalje postupamo na isti način. Nebitno je šta je oko nas. Tu već dolazimo i do teme duše/ličnosti i selidbe duše/ličnosti u drugo telo. Telo kao vozilo te ne vodi, vodite ono što jesi. Tvoja ličnost te neće osloboditi stega koje si sam sebi nametnuo. I recimo da je to film ok obradio. 

Šta je problem? Gledali ste lutkare, zar ne? Lutkari upravljaju sa više lutaka. Ovde to nije obrađeno. Hajde, nije to zaista problem. Ovde je situacija takva da imamo nebrojeno lutkara a jednu lutku. Zamislite sad da svi dođu do situacije da upravljaju tom lutkom. Rastrgli bi je u roku od odmah. Da li se ovde to vidi na jadnom Malkoviču? Ma neee. Sve je ok. Svejedno je jedan ili više lutkara. Praktično se igraš sa oružjem Boga, sa mogućnošću da nekom odrediš život. I to iskoristiš samo da pokažeš ono što sam pisao u prethodnom pasusu. Haha, vidi deda je ušao u Malkoviča pa posmatra mlađe gospođe. Jako smešno. 

Šta je sa Malkovičem? Na žalost on je samo objekat. Od prvog do zadnjeg momenta filma, on je vozilo i to je to. Iz njegovog života imamo dve scene sa Čarli Šinom. Uz svo dužno poštovanje svima u filmu, on je ovde najveći i najtalentovaniji glumac. On je to u filmu i pokazao. Zar nisi mogao malo da se osvrneš i na njegov život? Aaa jesi. A kako? Tako što i on ima probleme kao i svi drugi pa smo mi kao u magli da je život tih slavnih likova savršen. Moš misliti? Ko bi to rekao? Pa nikada ne bih pretpostavio. 

Being John Malkovich nije nikakva velika studija ličnosti. Nije nam ispričao ništa veliko. Lepa je ideja što su te teme pokušali da dostave krouz apsurd ali su više brinuli o apsurudu nego o samim temama. Gluma jeste na najvišem nivou. Film jeste jedinstven. Ali nije uspeo da dopre do mene ni posle dva gledanja.

Zanimljivosti:
Malkoviču je više puta ponuđeno da snima ovaj film. Njemu se ideja svidela ali je mislio da bi neki drugi glumac bolje odgovarao za ulogu. Čak je i ponudio da bude producent ali su ga na kraju ubedili da prihvati ulogu. Malkovič je inače predlagao Tom Kruza za glavnu ulogu. Scena kada malkoviča neko iz auta pogodi konzervom je realna. Jonze je želeo da izbaci tu scenu jer je već bilo kasno i pokušavali su 70-80 puta. Na kraju, pokušao je Kjuzakov poznanik i uspeo iz prvog puta. Kofman je napisao scenario i poslao Kopoli. Kopoli se svideo i pokazao ga je zetu koji je na kraju i režirao film. To je ujedno bio i njegov režiserski debi. 

Scena u kojoj lik sreće Malkoviča u restoranu i priča o tome kako je bio oduševljen kada je gledao kako Malkovič glumi retarda u nekom filmu je improvizacija. U originalnom scenariju, Kevin Bejkon je trebao biti u ulozi koja je na kraju dopala Šinu. Šina je predložio sam Malkovič. Malkovič je izjavio kako je ulozi prišao kao fikcionalnoj, kako nije postupao ni jednog momenta kao u stvarnom životu. Ketrin Kiner se nije svidela uloga koju je igrala, tačnije nije bila zadovoljna sa likom Maksin.

Naj scene:

Iskreno, dve scene sa Čarli Šinom su me slatko nasmejale. Možda nemaju neku veću vrednost ali su odličan deo života čoveka čije ime je u naslovu filma. Ovakvih stvari je moralo biti više.

Moja ocena: 6/10

понедељак, 20. јул 2020.

Ghost Dog: The Way of the Samurai (1999)


Kod nas nazvan: Put Samuraja
Žanr: Akcija | Drama | Krimi | Triler
Režija: Jim Jarmusch
Glumci: Forest Whitaker, Henry Silva, John Tormey ...

Priča:
Afro-američki plaćeni ubica koji postupa po samurajskom kodeksu postaje meta mafije.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nisam uspeo da uživam naročito u ovom filmu. Pre svega, konstantno mi je bio u glavi Melvilov Samuraj. Što je zanimljivo, razlog nije bio naslov. Nekako sam ovo doživeo kao Džarmušovu verziju tog filma o usamljenom ubici koji ima neki svoj kodeks i koji baš i nema neki društveni život ili svrhu. Tokom gledanja, paralele između ta dva filma su bile neminovne. Srećom se ne sećam baš svega iz Melvilovog čeda ali ono čega se sećam je da je taj film imao mnogo upečatljivjii ton i atmosferu. Nekako mi je ukupan utisak bio ubedljiviji. 

Glavna paralela je ta da na obe strane imamo usamljenog ubicu. Lepo je ta usamljenost preneta ovde. Ghost Dog ima neki kontakt sa svetom oko sebe, nije to sporno, ali njegov svet je u princpu zatvoren za druge. On prilazi drugima ali drugi ne prilaze njemu. Scene sa golubovima koje gaji su možda i najupečatljiviji pokazatelj ovog o čemu pričam. Takođe, u velikom delu filma ovaj čovek ćuti što opet doprinosi tom ukupnom utisku povučenosti i odsustva komunikacije sa svetom. U mnogim scenama on ide okolo/vozi i posmatra svet. Te scene su nekad atmosferične ali neretko razvučene. 

Ono što jeste sjajno je taj njegov odnos sa nekolicinom drugih likova. Prvo, imamo čoveka kojem duguje život i prema njemu se odnosi sa najvećim poštovanjem. Potom, njegov najbolji prijatelj je čovek kojeg ne razume. Ghost Dog priča na engleskom, taj drugi momak na francuskom. No, iako se ne razumeju verbalno, tu imamo neko veće razumevanje. Ako gledate verziju gde imate prevod onog što francuz govori, videćete da jezik nije jedino sredstvo (spo)razumevanja. I te scene su mi prijale. Takođe, imamo odnos Ghost Dog-a i jedne devojčice ali jasno je ka čemu to ide od prvog momenta. To je ona priča kako utičemo na druge ljude i šta im ostavljamo. Nije me ta priča kupila ali ne mogu reći da je slaba. 

Glavni fazon je da se Ghost Dog vodi pricipima jednog samuraja (Bušido). Sa jedne strane to je simpatična ideja gde u društvo i situacije koje nisu uobičajene unosiš nešto iz druge kulture. Ideja je na mestu ali je izvedba neretko fejk. Sa jedne strane, na površini to izgleda perfektno. Ghost Dog je svoj život posvetio gospodaru - čoveku koji mu je taj isti život spasao. I postupaće po naredbama tog gospodara. Vidi se veliki uticaj te kulture na ovog čoveka i on se zaista trudi da prati Bušido. Moram da priznam da je ta maska zaista solidna. No šta je problem? 

Problem je što se dosta toga zasniva na rekla-kazala. Dosta je u filmu posveta ne samo Bušidu i samurajima, već imamo nekoliko scena koje referenciraju mnoge samurajske filmove. No kada pogledate ovaj film, te scene nemaju neko veće značenje. Uzmite knjigu "Rašomon" koju Ghost Dog nosi i daje drugima na čitanje. Najtoplija preporuka sa moje strane je da pročitate to Akutagavino delo. Imate u izdanju Tanesija "Pakao i druge priče". Kada sam video tu knjigu u filmu, očekivao sam veliku posvetu tome. No od svega je ostala samo maska. Samo nešto o čemu se priča. Uticaj Rašomona kao knjige i uticaj drugih samurajskih filmova je zapravo samo šminka. 

U mnogo scena čujemo Ghost Doga kako čita silne redove gde vidimo kako samuraj treba da se ponaša. I sad pročita nešto spektakularno i očekujemo scenu koja će da prati to što je pročitano. Najčešće se desi da scena nema veze sa tim ili da je prilično slabo ispratila to što smo čuli. I onda sve te rečenice budu samo šminka. Atmosfera je dobro pripremljena i sve to što čujemo kreira još veća očekivanja. I onda dobijemo nešto totalno drugačije i/ili slabije. I kako vreme prolazi, sve to što Ghost Dog čita dočekivao sam sve ravnodušnije. 

Još jedna stvar koja je za mene epska kada su u pitanju svi ti samurajski filmovi - svaki od njih kao jedan od hajlajta ima čast. Iz svakog od njih pamtim nekoliko vrhunski emotivnih scena, upečatljivih likova i nečega što jeste kamen temeljac za veliku priču. I ovde vidimo čoveka koji se vodi tim principima. I kako taj veoma časni lik ubija negativce? Na prevaru. Neke ubija nenaoružane, na prepad. Jednog je ubio (spoiler) kroz cev lavaboa. Gde je čast u tome? 

Kada smo već kod negativaca, oni su ispali iz komedije. Ovakvu mafiju nisam video ni u jednom ozbiljnom filmu. Oni ne mogu da plate stanarinu tri meseca, ne mogu da izađu na kraj sa klinjom koji ih gađa igračkama sa prozora, ne mogu da ubiju manje-više nikoga, non stop gledaju crtane filmove... Treba li još da nabrajam. Ovi likovi su totalno nebitni. No sa jedne strane to može da radi posao i tu mislim na pricipe koje poštuje Ghost Dog. Ovi gangsteri su smešni protivnici ali on bi trebao da se časno odnosi prema njima. Ok, on ih doživljava kao časne protivnike ali ih baš i ne eliminiše časno. Takođe, Ghost Dog služi jednog od njih pa možemo pričati o tome da je on dosledan u poštovanju svog kodeksa bez obzira kakve su budale sa druge strane. Ali slabo je to za mene. 

Najbolja stvar u filmu je Vitakerova gluma. Dosta je doprineo priči o ovom čoveku i uspeo je da donese neku emociju tako da ovaj lik bude uspešan. Sem toga, mogu da kažem da je atmosfera u filmu povremeno jako dobra. Sve ostalo mi je nekeko već viđeno, prosečno ili fejk. S obzirom da mi je ovo prvi Džarmušov film, rekao bih da nismo baš počeli sjajno ali dobro, biće šanse za popravni.

Zanimljivosti:
Džarmuš je izjavio kako je ulogu pisao za Vitakera i da on nije pristao da glumi, film nikakda ne bi bio snimljen. Svaki put kada Ghost Dog pušta muziku u automobilu, pojačava na nivo 21. Sve kuće koje poseduju mafijaši imaju ispred znak "na prodaju". Prvu rečenicu u filmu Vitaker izgovara tek posle 37 minuta. Crtani filmovi koji se pojavljuju u filmu najavljuju sledeću scenu.

Naj scena:

Let

Moja ocena: 6/10

уторак, 14. јул 2020.

Fury (2014)


Kod nas nazvan: Bes
Žanr: Akcija | Drama | Ratni
Režija: David Ayer
Glumci: Brad Pitt, Shia LaBeouf, Logan Lerman...

Priča:
Priča o tenkovskoj posadi i njihovoj borbi u Nemačkoj 1945.

Moj osvrt:
Fury je jedan od onih filmova sa nevelikom pričom, malim brojem sasvim korektnih likova i dovoljno dobrih stvari da na kraju filma možete biti zadovoljni. Ima tih minimalističkih filmova. Recimo Pitch Black je takav. Nema puno mrsomuđenja, priča je mala ali je dovoljno zabavna, napeta i dopadljiva da možemo reći da smo uživali u filmu. Sve je ovde već viđeno ali je doneto na jako lep način i to su izneli veoma dobri glumci. 

Prva scena je masterpis. Nemački konjanik koji ide po bojištu na kraju bitke je usnimljen tako kao da imamo neko vrhunsko zlo. Ova scena kao da je ispala iz Gospodara Prstenova. Kao da sam gledao nazgula koji njuši leševe. Samo što ovo izgleda jezivije. Fury ima još ovakvih scena. Recimo kada momak na straži opazi SS-ovce koji marširaju i pevaju. Opet imam utisak kao da se vojska orka i uruk-haija približava Helmovom ponoru. Samo što je ovo vojska ljudi pa mi je baš dobro leglo. Te finese i finesice gledamo neretko. To je napravljeno jako pametno iz prostog razloga što film teško može da nas kupi nekom pričom koju nismo videli. Ali ovakvim detaljima i te kako može. 

Najveći kvalitet ovog filma je muzika. Braćo i sestre, ovo je jedan od najepskijih skorova koje sam čuo. Od prve do poslednje scene muzika je atmosferičnija, jezivija, emotivnija i upečatljivija od svake scene koju ćete videti. Onaj momenat koji vas najviše pogodi, koji vas najviše preplaši, šokira ili zatekne, budite svesni da muzika nosi više od pola kvaliteta te scene. Brže bolje sam otišao da vidim ko je kompozitor - Stiven Prajs. I odmah sam pomislio da ću da bacim gadan hejt jer čovek nije ni bio nominovan za Oskara za ovaj skor. Verovali ili ne, čovek je dobio oskara ali za Gravity. Hm. Mislim da je ovde muzika bolja i mislim da su ga morali nominovati za oba filma. Kapa dole majstore. 

Fury se odlučuje na nešto što je ustoličio Come and See a to je da nas kroz rat vodi pričom jednog dečaka. Neću porediti to ovde jer je Come and See neuporedivo bolji film. No formula je i ovde sasvim uspešna. Momak prvo postaje svestan šta znači oduzeti život. Odlično je što film to ne donosi kao najobičniju stvar akcije. Ni oni koji su oduzeli toliko života nisu imuni i dalje. Potom momak upoznaje smrt i uništenje. Naravno promene na njemu su vidne. Zašto je ova formula uspešna? Zato što na prekaljenom ratniku nismo svesni svakog užasa koji rat donosi. Prekaljeni ratnik ima neku smirenost i makar prividnu ravnodušnost. Mlad samo doživljava užase. 

Film se dobrano potrudio da prikaže šta su sve nacisti učinili svom narodu. Videćemo gomilu posledica njihovih zverstava, pre svega obešena i unakažena tela onih koji nisu hteli da im se pridruže. Potom vidimo decu koja su bačena u rat kao vojnici. No film im na neki način konstantno odaje priznanje time što su u toj već tada izgubljenoj borbi ostajali istrajni. Borili su se kao da ima nade, kao da mogu dobiti rat. I sva ta zverstva koja su spremni učiniti svojoj krvi bez obzira da li se radilo o odrasloj osobi ili detetu, i sva ta upornost i istrajnost u borbi koja će sigurno biti izgubljena, čini njih i njihovo zlo zastrašujućim. Koliko zao i slep možeš biti. Kakav je to ideal koji nije plemenit a vodi te ka ovome? 

I u svu smrt koju vidimo, u svo ovo blato i ludilo rata posađena je prelepa scena, tačnije jedan prelep deo scene. Kada se film već zaleteo sa užasima, u jednoj sceni čujemo klavir i vidimo prelepu devojku koja peva. I u svom tom sranju vidimo kratak momenat lepote i svega čega se čovek odriče. Vidimo ono za šta se treba boriti a zapravo gledamo ono što je predodređeno za uništenje u ovakvom ratu. Problem je što je ova scena posle toga postala jako razvučena, jako besmislena, bespotrebno preteća i gadna. Epilog je dobar, jeziv i baš kakav treba da bude. On je konačno upoznavanje jednog dečaka sa ratom. Tu on vidi šta nosi sutra i šta on gubi. Epilog kao da kaže "dobrodošao dečko". 

I sam rasplet filma nosi preveliku dozu testosterona. Dosta je tu klišea i šablonskog herojstva ali jebežga, to su naši momci, bore se protiv nacista, navijamo za njih, stalo nam je do njih tako da je lako primiti se na ovakve scene. Ima tu preterivanja ali nema nekih obrta. Ima previše herojstva ali je cilj pravedan i logičan. Nekako je to finale zaokružilo priču svakog od likova na najbolji mogući način i pokazuje da je ova ekipica lepo osmišljena. 

Ne samo da je ekipica lepo osmišljena i da su njihove priče dobro ispričane - i gluma je na zavidnom nivou. Možda i najslabija karika je glavni - Logan Lerman. Nije loš ali nekako mora da prođe ta faza balavurdera da bih ga shvatio kao ozbiljnog glumca. I dalje sve glumi na isti način. Ostali... Bred Pit - Nekako mi se čini da je ovaj čovek popularniji iz drugih razloga a ne onih glumačkih. On je vrhunski glumac i njegov prirodni talenat pršti na sve strane. Udahnuo je život svom liku na najbolji mogući način. Odličan primer kako harizma radi u korist lika kog glumiš. Iskreno, pao mi je ovde na pamet legendarni Koburn iz filma Iron Cross. Penja - oduševljen sam kad neko ovog čoveka iskoristi u ulozi gde ne mora da glumi nekog komičnog idiota. Mislim da ovaj čovek zaslužuje mnogo više od toga. Svaka ozbiljna uloga u kojoj sam ga gledao je neuporedivo bolja od ovih komičnih. LeBef na visini zadatka. Berntal takođe. 

Kao što rekoh, Fury ne priča neku veliku priču ali ima likove čija priča je vredna pažnje. Nije nam rekao ništa novo ali opet ono što priča, priča na jako dopadljiv način. Ima nekoliko scena koje pripadaju mnogo većim filmovima tako da je to veliki plus. Akcija je sasvim zadovoljavajuća i nosi neku dozu adrenalina. Fury jedan od najboljih muzičkih skorova koje sam čuo. Ima i te momente klišeiziranog herojstva ali je atmosfera takva da se lako primite na njih. Fury nije veliki film ali je sasvim vredan gledanja.

Zanimljivosti:
Ovo je tek drugi put da je pravi Tiger tenk korišćen za potrebe snimanja nekog filma. Glumci su bili obučavani za upravljanje i rad u tenku. Na kraju su čak i učestvovali u vojnoj vežbi. Tokom snimanja, Pit i Lebef su se posvađali sa Istvudom zato što je konstantno pljuvao po tenku dok je žvakao duvan. Oni su to smatrali za veliko nepoštovanje. Majkl Penja je zaista vozio tenk. 

LeBef je sam sebi izvadio zub i nije se tuširao tokom snimanja. Takođe, sam je sebi rasekao lice kako bi dobio na realističnosti scene. On je postao Hrišćanin tokom snimanja filma. Kada SS trupe marširaju i pevaju, to je odista bila pesma koju su SS-ovci pevali tokom rata. LeBef se nije najbolje slagao ni sa kim na snimanju pa je bio izdvojen od njih van snimanja. U jednoj scen je bilo 350 statista i svi su bili bivši vojnici.

Naj scena:

Klavir. I naravno epilog te scene.

Moja ocena: 7/10