Žanr: Drama | Ratni
Režija: Jean Renoir
Glumci: Jean Gabin, Dita Parlo, Pierre Fresnay...
Priča:
Tokom Prvog Svetskog Rata, dva francuska vojnika su zarobljena i smeštena u nemački logor. Nekoliko pokušaja bekstva su propali pre nego što su oni prebačeni u tvrđavu iz koje je naizgled nemoguće pobeći.
Moj osvrt:
Kada gledamo filmove ovoliko stare neretko moramo da im odamo poštovanje za ono što su značili u to doba, za ono što su doneli i imali hrabrost da urade. Naravno ovo se podrazumeva da imamo znanje šta su oni u to doba značili. Ovaj film je svakako jedan od takvih. Sa druge strane postoje filmovi koji uprkos tome što su bili nešto veliko u doba koje su prikazani postanu žrtva vremena i onda nam ne donesu ništa posebno, ne osetimo ih kako treba jer smo već videli takve stvari. Ovaj film svakako nije jedan od tih. Da, postoje stvari koje smo videli ali La Grande Illusion ne poentira na njima. Vrednost ovog filma je u jednostavnim ljudskim gestovima i emocijama koje on ističe. U besmrtnim vrednostima koje su iznad rata.
Što se tiče radnje filma koja se odvija u logoru, umesto da fokus bude na planovima za bekstvo i maltretiranju zarobljenika, La Grande Illusion se fokusira na odnose među ljudima, na stvari koje zaista vrede, na sitnice iz običnog života koje ovim ljudima nedostaju. To su sve one stvari koje nam rat oduzima: Ljubav prema hrani, obični razgovori, poznanstva, odsustvo klasnih razlika, umetnost i na kraju ono pred čime su svi zanemeli - žena. Kako je ovo film o tim vrednostima, o nekima od njih treba pričati i više.
Pričajmo prvo o umetnosti. Zašto film posvećuje lepu pažnju jednoj predstavi u logoru. Nikom ne bi trebalo biti do veselja. Svi žele da su sa svojim porodicama, da su u svojim državama. Zašto bi u logoru organizovali ovako nešto? Braćo i sestro, znamo već. Šta je ono čemu bežimo kad nam treba promena raspoloženja? Film, knjiga, muzika... Jednom rečju - umetnost. Umetnost je beg od ponekad odvratne realnosti. Takođe, umenost je ono što će uvek preživeti. Preživeće sve ratove a čak se i roditi iz njih.
Razgovori. Bio sam zadovoljan jer su razgovori izgledali kao da nije ratno stanje. Svi pričaju o svojim porodicama, običajima, zavičajima. Jednostavni, lepi ljudski razgovori o stvarima koje su im drage i stvarima koje vole, koje im nedostaju ili koje ih tište. No najbolji među tim razgovorima su zapravo između dva najveća protivnika. Nemački oficir i francuski oficir vode razgovore i ti dijalozi su mi najupečatljiviji deo filma. Znate onaj osećaj kada "kliknete" sa nekim, kada vam se neko dopadne kao osoba i to prerasta u prijateljstvo. Upravo to ovde vidimo na sceni. Renoar nam rat predstavlja kao iluziju. Kada gledate ove ljude pomislili biste da su najveći prijatelji jer obostrano divljenje je očigledno. Nikada ne biste rekli da ih rat razdvaja, da je prvi zarobljenik ovog drugog. Da, La Grande Illusion se ratu suprotstavlja pravim vrednostima.
Zanimljiva stvar je da, koliko god ljudi i logoru bili različiti, pronalaze zajednički jezik. Sada neko može da kaže da ih vezuje isti cilj - bekstvo iz logora. Ali ova priča nam ne predstavlja bekstvo kao zajednički cilj već kao proizvod saradnje i sprijateljavanja među ljudima.
Na fenomenalan način su uspeli da potru klasne razlike. Nemački oficir konstantno uvažava čin francuskog zarobljenika i na neki način, ovaj zarobljenik je privilegovan u njegovim očima. Sa druge strane francuski oficir koji uvek ima to visoko držanje, uvek izjednačava druge ljude sa sobom. Na kraju u finalu filma, njegov gest je pokazao jednakost. Njegov izbor je bio na opšte umesto na svoje dobro i to je odluka pred kojom je i neprijatelj pokazao poštovanje. I nekako ta solidarnost među ljudima je odičan pokazatelj univerzalne prirode ljudskosti koja na kraju krajeva pokazuje sav apsurd rata i ratovanja.
Potom imamo veličanstvenu pojavu žene. Prvo u jednoj komičnoj sceni, kada se jedan od zarobljenika maskira u ženu svi zaneme. To pokazuje koliko se dive ženi i koliko im ženska lepota nedostaje. Druga ženska pojava je nemica Elsa. Tu je žena predstavljena kao neko ko je majka, ko leči, ko hrani, ko pruža ljubav i predstavlja nadu. U nekoliko kratkih ali efikasnih scena mi smo lako uvereni u ljubav koja se tu rađa. Osvojeni smo na jednostavan način. Emocija je iznad rata. Za nju navijamo.
Na kraju kada pogledamo sve te vredonsti, one su ono što treba da definiše život. One će svakako prerasti rat. Ratovi dolaze i odlaze, ovi kvaliteti opstaju. No kada uvidimo njihovu veličinu, svesni smo bolne činjenice da nas rat lišava svega toga. Od nekog kome se potencijalno divimo, stvara neprijatelja. Odvaja nas od ljubavi, gura umetnost u drugi plan i time nas lišava svega što nas definiše kao čoveka.
Rasplet filma je nekako otvoren. Zašto? Zato što nam rat donos upravo to - neizvesnost. Dati su nam svi kvaliteti, dato nam je sve za šta vredi živeti. Da, svi ti kvaliteti će opstati ali da li će opstati za one koji u nemu učestvuju? La Grande Illusion nam upravo zato ostavlja tako otvoren kraj. Ne znamo šta će se desiti. Rat je zlo, rat je neizvesnost, rat je besmislen, apsurdan... Ali hej. Objasni to armiji pliktoumnih koji i sada u ovom veku veličaju ratove zavedeni glupostima koje im se serviraju. Oni koji dolaze posle nas ne zaslužuju da budemo toliko siromašni duhom, toliko zavedeni, toliko glupi.
Zanimljivosti:
Kada je Nemačka okupirala Francusku, Gebels je zahtevao da se zaplene sve kopije ovog filma. Renoar je za njega postao kulturološki neprijatelj broj 1. Dugo godina se smatralo kako je originalna traka uništena. No nemački oficir Frank Hansel koji je tada bio u parizu ga je prošvercovao u Berlin. Kada su Rusi ušli u Berlin 1945, film je završio u Moskovskoj arhivi. Kada je Renoar pokušao da restaurira film, nije znao za priču o Hanselu. Dok je on pokušavao da restaurira taj film, iz Moskve je stigao original za Tuluz. Tek 30 godina kasnije je utvrđeno da je u Tuluzu originalna traka filma.
Devojčica koja je glumila Lotte nije nikada videla film jer je nekoliko nedelja pre nego što je prikazan ona umrla od gripa. Većina scena sa Erkom fon Strohajmom su improvizacije. Prvi strani film koji je bio nominovan za oskara. Strohajm je imao dozvolu da napiše najveći deo svojih dijaloga. Pošto snimanje u Nemačkoj nije dolazilo u obzir, najveći deo filma je sniman u Alzasu u Francuskoj.
Kada su Orson Velsa pitali koja dva filma bi poneo na Nojevu Barku, odgovorio je La Grande Illusion i još neki. Kristofer Plamer je izjavio kako je ovo film koji ga je najviše puta rasplakao. Vudi Alen je izjavio da je ovo najveći film ikada snimljen. I Nemačka i Francuska su zabranili ovaj film za vreme Drugog Svetskog rata. Nemci su smatrali da je previše anti-nemački, Fracuzi da je previše anti-ratni.
Naj scena:
"Za običnog čoveka, smrt u ratu je nešto strašno..."
Moja ocena: 8/10
