Vagabond / Sans toit ni loi (1985)

 

Žanr: Drama
Režija: Agnès Varda
Glumci: Sandrine Bonnaire, Macha Méril, Stéphane Freiss...

Priča:
Telo mlade žene pronađeno je smrznuto u jarku. Kroz flešbekove i svedočenja ljudi koji su je susretali, polako se otkrivaju događaji koji su vodili ka njenoj neminovnoj smrti.

Moj osvrt:
Vagabond praktično počinje krajem i to takvim da nas odmah ošamari. Uprkos tome nismo sigurni šta da očekujemo osim iskrenosti što ova prva scena i dostavlja. Telo devojke je pronađeno u jarku, smrznuto, napušteno. I sada bi očekivali misteriju zar ne? Nema je. Nema ni istrage, ni napetosti koja bi obično sledila iz ovoga. Agnes Varda nam odmah oduzima iluziju da ćemo dobiti odgovore koji će da rasvetle sve. Tako da ono što sledi, nije potraga za uzrokom smrti. Ono što sledi je spor, nemilosrdan pogled u život koji se sam od sebe raspadao. 

 

Mona nije lik koji traži da ga razumemo. Ona ne objašnjava ništa, ne pravda se, ne traži sažaljenje. Ona ide. Hoda, spava gde stigne, odbija stabilnost, odbija pravila, odbija čak i sopstveni komfor. Upravo zbog toga film konstantno nosi taj osećaj neprijatnosti. I naravno, ono što je zaista mučno je odsustvo nekog psihološkog ključa koji bi objasnio ovu devojku i time umirio nas gledaoce. 

 

Varda koristi dokumentarni pristup. Ljudi koje Mona susreće, govore direktno u kameru kao svedoci. I sva ta njihova izlaganja jasno pokazuju da Mona nije neko koga su upoznali. Koliko god oni tvrdili drugačije, pretpostavljali, nagađali, jasno je da su oni tu samo nešto okrznuli. Njihova sećanja su fragmentarna, kontradiktorna a najčešće površna. I tu leži i najveća istina filma - Monu niko nije upoznao zato što ona to nije ni dozvolila. 

 

Reč koju vezuju za monu je "Sloboda". Da, ona jeste slobodna ali u ovakvoj slobodi nema ni trunke lepote. Ona je prljava, iscrpljena, hladna. Ni trunke romantike ni nagoveštaja nekog boemskog lutanja. Nema "gitare uz vatru", nema osmeha koji bi ta sloboda donela. Zašto? Zato što sloboda ovde znači glad, prljavštinu, odbacivanje i stalnu izloženost. Jasno je da Varda svesno odbija da išta ulepša ili romantizuje. 

 

Sandrine Bonnaire igra Monu perfektno. Nema ni trunke želje u toj glumi da ovaj lik učini simpatičnim. Njeno lice je često tmurno, telo umorno, pogled hladan. Ona ne glumi bunt, ona ga živi, mehanički, pa mogu reći i gotovo sa inatom. Sa jedne strane imam samo divljenje za ovakvu glumu. Sa druge strane, braćo i sestre, treba izdržati gledati ovakvu autodestrukciju. 

 

Iako je na prvu možda bilo očekivano, film se ne bavi pitanjem zašto je Mona izabrala ovaj život. To pitanje konstantno ostaje van onog što gledamo i očigledno je da je to namerna odluka. Zašto? Zato što je Varda bila svesna da bi objašnjenje kao takvo umanjilo težinu izbora. Ako bismo znali "zašto", mogli bismo da je opravdamo ili odbacimo. Ovako nemamo alibi. 

 

Naravno, samo društvo se ogleda kroz reakcije na Monu. Neki je koriste, neki sažaljevaju, neki je žele, neki je se plaše. No tragedija je u tome što je niko ne vidi kao ravnopravno ljudsko biće. Njena sloboda je zapravo pretnja jer pokazuje koliko su drugi životi ukalupljeni. Samim tim, Mona je ogledalo pred kojim niko ne želi predugo da se zadrži. 

 

Zanimljiv je način na koji je priroda predstavljena u filmu. Ona bi za jednog lutalicu mogla biti utočište. No sva ova polja, vinogradi, sve je hladno, pusto i indiferentno. Zemlja kao da ne prihvata Monu kao romantičnu lutalicu već je u potpunosti troši. I kako film odmiče, Monino telo deluje sve teže i sve sporije, kao da se i uz ovu umornu prirodu i sama umorila.

 

Varda odbija klasičnu empatiju. Ni jednog momenta ne traži od nas da navijamo za Monu niti da se nadamo da će biti spasena. Ne daje nam nikakav trenutak rasterećenja niti svetlosti u celoj priči. Čak i trenuci bliskosti budu retki i kratki i na to deluju privremeno, krhko i osuđeno na propast. 

 

Zbog toga, Vagabond je film o granicama tolerancije. Koliko slobode društvo može da podnese pre nego što počne da isključuje? Koliko neprilagođenosti je dozvoljeno pre nego što ona postane problem? Mona ne krši zakon na neki veliki način. Pre mogu reći da ga ignoriše. I samo to je dovoljno da bude izbrisana. 

 

Struktura filma je nemilosrdna. Svaka uslovno rečeno epizoda deluje samo kao još jedan korak ka kraju koji već znamo. Nema nekog razvoja, samo postepeno trošenje. Mona ne uči, ne menja se, ne sazreva. Ona ostaje ista a svet oko nje pokazuje koliko je ta doslednost skupa. 

 

Vagabond ne govori o tome kako je sloboda lepa. Ne govori ni da je ona nužno ispravna. Ovaj film govori da je sloboda skupa i da oni koji odbiju da pripadaju često završe tamo gde ih više niko ne gleda. Mona ne umire zato što je slaba. Umire zato što je sama i zato što je insistirala na tome. 

Zanimljivosti:
Epizode u kojima učestvuje glavna junakinja razdvojene su pokretnim kadrom (tracking shotom) — ukupno ih je trinaest. Pokretni kadrovi koji obeležavaju svako „poglavlje“ tematski su povezani jedni s drugima. U jednom primeru, jedan tracking shot završava se na telefonskoj govornici, dok sledeći započinje na drugoj telefonskoj govornici. Drugi par povezan je kadrovima poljoprivrednih mašina, treći kadrovima guma, i tako dalje. Originalni francuski naslov filma Vagabond — Sans toit ni loi (Bez krova nad glavom i bez zakona) — igra je rečima zasnovana na uobičajenom francuskom izrazu sans foi ni loi, što znači „bez vere i bez zakona“. Istovremeno, naslov pravi i zvučnu dosetku sa izrazom sans toi — „bez tebe“. Oko 2:43 u filmu Vagabond, dok policija pregleda mesto događaja, u pozadini se vidi neobično brdo sa dva čempresa. To isto brdo, snimljeno iz gotovo identične perspektive, korišćeno je za omot albuma Goodbye Cruel World od Elvis Costella. Ironično, s obzirom na prizor u filmu. Album je objavljen oko petnaest meseci pre nego što je film izašao.

Naj scena:

U Yolandinoj kući. Scena koja pokazuje da Mona nije nesposobna za bliskost niti potpuno zatvorena. Sposobna je da primi nežnost ali nije sposobna da je zadrži. I njen sledeći odlazak više ne možemo tumačiti kao nužnost. To je izbor. Tvrd, svestan, samoubilački.

Moja ocena: 7/10