Žanr: Komedija | Muzički | Drama | Ljubavni
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Ulrik Cold, Josef Köstlinger, Irma Urrila...
Priča:
Priča o princu Taminu i njegovom pomoćniku Papagenu koji su poslati na misiju da spase prelepu princezu iz kandži zla.
Moj osvrt:
Čarobna frula nije samo filmska verzija opere već je i Bergmanova posveta umetnosti koja ga je formirala. On nije pokušao da osavremeni operu niti da je pretvori u filmski spektakl već da sačuva njenu suštinu. Ali upravo u tome leži i najveća protivrečnost filma. Uprkos toj nameri da sačuva nešto što lično voli, u isto vreme gubi magiju živog trenutka.
Bergman prstupa Mocartu sa, za njega, neobičnom nežnošću. Nema ironije, nema distance kakvu često ima prema religiji ili ljudskim odnosima. Nema ni cinizma niti neke duboke analize. Umesto toga, tu je gotovo detinja fascinacija. Sve izgleda kao da se sam Bergman sklonio u neku pozorišnu ložu i odatle gleda svet. I dok posmatra svet on to ne radi sa sumnjom već as poverenjem.
Ubedljivo najbolja stvar u filmu je lik Papagena. Beskrajno je zabavan, neposredan, topao, prizemljen. On je srce ove Čarobne Frule . Ogroman deo tog šarma duguje se glumcu Håkanu Hagegårdu koji Papagena igra sa savršenim osećajem za meru i tajming. Njegova fizička komika, mimika, način na koji se kreće, reaguje - sve to deluje prirodno, nenametljivo i ljudski. Za razliku od svih drugih, on ne igra simbol. On igra čoveka.
Papageno je suprotnost svemu uzvišenom u operi. Dok drugi likovi govore o mudrosti, svetlu i redu, on hoće hranu, piće, ljubav i malo mira. I Bergman ga očigledno voli više nego sve ostale. Na neki način nam ovim likom govori da su sve velike ideje lepe ali su potrebe običnog čoveka uvek konkretnije.
Vizuelno, film je planski teatralan. Kulise su vidljive, prelazi namerni, kamera često ostaje u ravni pozorišne scene. Bergman ni jednog momenta ne pokušava da prevari gledaoca da zaboravi da gleda operu. Naprotiv, on stalno podseća na to. Kamera se često zadržava na licima, na reakcijama, na publici. Film započinje licima koja gledaju predstavu i ona su ključ za čitanje ovog dela.
Ipak, koliko god ovaj pristup bio ličan i pošten, on nosi ne baš mali gubitak. Braćo i sestre, ako ste gledali operu uživo, bićete užasno svesni nedostataka ovakvog pristupa. Kada slušate ovo uživo, glas vibrira u prostoru, pevači dele isti vazduh sa publikom, beskrajno puta ste više svesniji orkestra i muzke nego ovako na filmu. Uživo, greška i savršenstvno postoje istovremeno. Koliko god film bio moćan, ne može to da prenese. Kamera izoštrava, kadrira, kontroliše. Na taj način se magija živog momenta pretvara u kompoziciju. Sve je to lepo ali je previše ograničeno, previše zatvoreno u poređenju sa operom uživo.
Zbog svega toga, Čarobna Frula u ovakvom filmskom formatu gubi deo svoje ritualnosti. Put Tamina i Papagena više deluje kao sled događaja a ne iskustvo i otkrivanje. Sve je jasno, razumljivo pa čak i pitomo. Misterija je ublažena. Ono što bi potencijalno na sceni deolovalo zastrašujuće ili uzvišeno, ovde je racionalizovano pogledom kamere.
Kraljica Noći, sa svojim arijama, je vokalno impresivna ali je u potpunosti daleka. Bergman je ne demonizuje ali joj ni ne daje neku dubinu. Ona je ovde više funkcija a ne ličnost. Očigledan je i Bergmanov fokus na ljudski aspekt a ne na simbolički sukob dobra i zla.
Sarastro i njegov svet razuma, reda i svetlosti snimljeni su sa blagom rezervom. Bergman kojeg poznajemo kao nekog ko sumnja u autoritet i dogmu, ovde izgleda kao da ih prihvata, ali bez neke strasti. Sve je mirno, dostojanstveno ali ujedno i hladno. Kao ideal koji lepo izgleda ali suštinski ne greje.
Ono što film često ponavlja i radi odlično je približavanje opere ljudskom licu. Kamera hvata sitne trzaje, znoj, treptaje. Samim tim pevači prestaju da budu glasovi i postaju ljudi. To je nesumnjivo Bergmanova pobeda jer opera prestaje da bude nedodirljivi hram umetnosti i postaje prostor emocije.
No, ta bliskost dolazi sa cenom. Kada umetnost previše približiš, ona izgubi deo svoje tajne. Bergman bira da razotkrije sam mehanizam, da pokaže konce koji se povlače i upravaju. Sa jedne strane to je jako pošteno. Sa druge strane čini mi se da ostajemo uskraćeni jer nam se oduzima deo magije.
Kako da pišem o muzici a kako da ne pišem o muzici kada je ona Mocartova. Naravno da ona nosi film iako smo uskraćeni za taj momenat živog nastupa.
No, čini mi se da je ovo film koji više govori o Bergmanu nego o Mocartu. Tu je njegova potreba za redom za smislom, za umetnošću koja još uvek veruje u harmoniju. I zato ovaj film nije revolucionaran niti smeo. On je smiren, blag, pa mogu reći i utešan. Sa jedne strane u tome je njegova lepota ali sa druge i slabost.
Bergmanova "Čarobna frula" pokazuje koliko sa jedne strane opera može biti topla i ljduska. No istovremeno nas podseća na ono što film nikada ne može da zameni, živu, neponovljivu magiju trenutka kada sve to vidimo i čujemo uživo. No, darovao nam je sjajni lik Papagena koji ne traži večnost, mudrost niti prosvetljenje. Njemu je dovoljno da peva, da se smeje i da voli. Možda je on jedini lik koji iz ove Čarobne Frule izlazi potpuno živ.
Zanimljivosti:
Liv Ulman se može videti u publici. Snimljen je jednočasovni dokumentarac o snimanju ovog filma on prati Bergmana za vreme snimanja.
Naj scena:
Da li Papageno dolazi u potragu za mudrošću?
Moja ocena: 6/10
Нема коментара:
Постави коментар