Mank (2020)

 

Žanr: Biografski | Komedija | Drama
Režija: David Fincher
Glumci: Gary Oldman, Amanda Seyfried, Lily Collins...

Priča:
Slika Holivuda tridesetih godina u čijem centru je džangrizavi alkoholičar Herman J. Mankiewicz koji žuri da napiše scenario za film Građanin Kejn.

Moj osvrt:
Izgleda da sa mnom nešto nije u redu. Čitam hrpu komentara "Da li je moguće da čovek koji je napravio" pa onda ovde ljudi nabace listu filmova među kojima vidim Social Network, Gone Girl i The Girl with the Dragon Tattoo, "napravi ovako loš film". Aloe!!! O čemu pričamo ovde. Ok, Mank nije naročito epohalan film. Nemojmo se zanositi da je ovde reč o nečemu sjajnom, vrhunskom ili čak naročito dobrom. Ali posle bespotrebnog Social Networka, tupavog Gone Girl, kopiranog odradka od Girl with the Dragon Tattoo Finčer je napravio jedan film za koji samo možemo reći da je dosadnjikav. Za mene je iskreno ovo napredak. Radije ću da se smorim uz film nego da se nerviram zbog idiotskog sadržaja. 

 

Elem, Mank bi trebao biti posveta Građaninu Kejnu. U suštini imamo jednostavnu priču koju ne možeš usrati glupostima i imamo film koji je postao sinonim za kinematorgrafiju. Lepa šansa da neko napravi lepu posvetu filmu uopošte. Zašto da ne Finčer? Nek izađe iz neke tupave tematike i napravi jednostavan film koji bi bio neka najava boljih radova. Ovo je tema gde neko ko je iskusan režiser može da ispolji svoju kreativnost. I nije ovde Finčer razočarao u suštini. Problem je u nečemu drom a to su sadržaj i odsustvo umeća da se ispriča priča. Film jako boluje od loše izvedbe ove dve stavke. 

 

Jedna stvar u filmu je na maksimalnom nivou, čista desetka - gluma Gerija Oldmena. Nemojmo se zavaravati, on je sav kvalitet ovog filma, on nosi svaku scenu. On briljira u svakom dijalogu, svakoj sceni, svakom monologu, svakom pokretu, u svemu. Da je ovo vrhunski film, Geri Oldman bi bio i šlag na torti i višnjica na šlagu na torti ali i onaj nadev koji najviše volimo. Ovako je on eurokrem na palačinci koja se skamenila od stajanja. Previše je scena koje su na njegovim plećima. Scena treba da ima dramski naboj ali nema dok on ne progovori ili dok ne akcentuje to što bi trebalo da donosi taj naboj. 

 

Kao što rekoh, film bi, uz to što je priča o Manku, trebao biti posveta građaninu Kejnu. I scene u kojima Mak opisuje nešto što smo videli u Kejnu su dobre. Nekako mogu u glavi da zamislim scenu koju izgovara a Oldmanove naratorske sposobnosti dolaze do izražaja. Ovakva scena je posejana lukavo na samom početku kako bi imali utisak da će ovo biti prelepa balada o čuvenom filmu. Na žalost premalo je ovakvih referenci. Ceo film bi trebao da nam prikaže i Manka i Šta ga je inspirisalo da napiše scenario za Kejna. Film kao i sadrži sve to. Ali je priča jadno ispričana i ne zanima nas ni jedan lik osim Manka. 

 

Pomalo je izromantiziran taj filmski svet. Dijalozi su nakićeni kao da su ispali iz filmova četrdesetih i pedesetih. Likovi su pomalo iskarikirani ali znate šta - mislim da je ovo genijalna odluka. Finčer na sjajan način uspeva da očuva duh tih starih filmova. Film je crno beli i nekad se stvarno zapitaš da li gledamo nešto staro 60-70 godina ili film novijeg doba. Uspeo je da donese taj neki osećaj starih holivudskih filmova i skidam mu kapu zbog toga. Ne kažem, nekom će ovo možda smetati. Meni je neopisivo prijalo i uz sjajnu glumu Gerija Oldmena ovo je ostavljalo sasvim prijatan utisak. 

 

Imamo tu još referenci ali one su vezane za ljude koji su radili na filmu. Ne sporim, tu su mnoge bitne njuške holivuda tog doba. Problem je što je njihova priča jako loše doneta. Idemo gde upoznajemo osobu A pa onda osobu B pa se vratimo na A pa onda upoznamo osobe C,D,E i tako u beskraj. Ni jedna od tih osoba me nije zainteresovala iako su mnoge imale potencijal. Mislite da te priče drugih likova nisu tako veliki problem? Grešite. Upravo ti likovi i događaji koje pratimo su bili Mankova inspiracija za Kejna. Toliko sam bio ravnodušan prema svim tim događajima, likovima i dijalozima da sam povremeno i zaboravio na Kejna. Umesto da gledam film i kažem "o da, evo je inspiracija" ja gledam film i čekam da zaista vidim nešto što je uticalo na stvaralačku motivaciju ovog čoveka. 

 

Kada sam već kod događaja, dosta vremena se posvećuje aktuelnoj političkoj situaciji kao i uticaju koji holivud ima na to. I tu vidimo tragove Kejna, nije to sporno. Problem je što su ove scene jako naporne za gledati osim ako Mank nema nešto da kaže. Slušanje gomile nasumičnih, nezanimljivih likova i njihova smatranja nekako ne spadaju u moju šoljicu čaja. Film je ovde počeo da se dotiče teme Nacizma i Hitlerovog pokreta. To je zazvučalo zanimljivo na početku zbog odnosa nekih likova prema svemu tome ali je ta sama tema brzo napuštena i prešli smo na političke aktuelnosti. 

 

I kada je ta politika u pitanju, zabavno je to kako je Holivud uticao na te izbore. Vidimo kako vešto plasirane, odglumljene laži utiču na rezultat. Izgleda da takve stvari nikada ne zastarevaju. Film je ovde propustio da nam ispriča zašto je cela ta politička strana priče bitna za filmsku industriju. Ako je ovo jedan od motiva Manku za njegovog Kejna, previše daviš pevca sa tom pričom. U samom Kejnu je bitnija sama drama koja se provlači uz tu politku dok ovde izgleda u potpunosti drugačije. Tek kada Mank pred svima jednim odličnim monologom posloži situaciju, onda tek saznajemo kakvu ulogu likovi imaju u tome. Sve te stvari su se nekako izgubile u ovoj priči. 

 

Naravno, kako se radi o Građaninu Kejnu, imamo i pojavu Velsa. Neki smatraju da mu je načinjena nepravda jer Mank nije pisao scenario ovako kako je navedeno u filmu već je veći udeo u tome imao Vels. Ne bih o tome. Film je o Manku na kraju krajeva, morao je ići u njegovu korist. Istraživao sam malo taj sukob njih dvojice, neki tvrde da Mank jeste zaslužan više za scenario, neki opet kažu da je scenario Velsova zasluga. Razumem zašto se film opredelio za ovo. Ipak je Mank onaj o kome se priča. On je ovde (anti)heroj  i morao je pobrati simpatije. No ne bih rekao da je sveukupno Velsu ovde učinjena nepravda. Do tog finala gde vidimo sukob, vidno je strahopoštovanje koje ne samo likovi u filmu nego i Finčer gaji prema Orsonu. Meni je Velsova veičina evidentna od prve scene i ako izuzmemo taj sukob, Finčer zaslužuje pohvale za način na koji je dostavio velikog Orsona. 

 

No kada podvučem crtu, ako izuzmemo sjanog Oldmena, nema ovde ništa naročito vredno pažnje. Oldmen briljira i prava je šteta što i njegov lik nema neke priče koje bi imale približan kvalitet. Ovako je on glumom od nebitnosti stvarao nešto vredno pažnje. Nekako nam se non stop sugerišu njegove vrline i mane ali scene to teško dokazuju. Moramo da im verujemo na reč. Ali onda dođe njegova gluma i verujemo u to što nam se govori. Ali nekako mi fali da sve ostalo u filmu prati Oldmena. Fali mi da ti likovi sa kojima je on u interakciji nešto vrede i da me njihova priča zanima. Fale mi ubedljivije scene da bi me ubedile da sve to kroz šta Mank prolazi ima jači uticaj na njega i njegovu kreativnost. Scene to ne pokazuju pa je morao Mank jednim sjajnim monologom da nam ispriča šta smo to gledali u ovom razvučenom filmu. Odsustvo veštine da se ispriča priča je zaista koštalo ovaj film.

Zanimljivosti:
Scenario je pisao pokojni otac Dejvida Finčera, Džek Finčer. Amanda Sejfrid je izjavila kako ju je Finčer terao da snimi jednu scenu 200 puta i to scenu u kojoj nije izgovarala ništa. Finčer je trebao ovaj film snimati nakon The Game(1997) ali nije jer studio nije želeo da se snima u crno-beloj tehnici.

Naj scena:

Scenario...

Moja ocena: 6/10