Good Will Hunting (1997)

Kod nas nazvan: Dobri Vil Hanting
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Gus Van Sant
Glumci: Robin Williams, Matt Damon, Ben Affleck ...

Priča:
Vil Hanting, čistač na M.I.T. je nadaren za matematiku, ali mu je potrebna pomoć psihologa kako bi našao pravi put u životu.

Moj osvrt:
Iskreno, nije mi se reprizirao ovaj film. Pre svega što je ovaj megaobožavani, opšteprihvaćeni klasik za mene vazda precenjen, prilično fejk film. To ga nipošto ne čini lošim ali suviše se ovde upire prstom na pogrešne stvari, film je suviše pogrešno vođen ali jebežga, pojavi se genijalac poput Robina Viljamsa u jedinoj zapravo sjajno napisanoj ulozi u ovom filmu i sve je pod kontrolom. To je ono kad imaš veličanstvenu predstavu glumca koji će te ubediti da gledaš nešto spektakularno. Bez Vilijamsove izvedbe, ovaj film bi bio prosečan. Bez njegovog lika ovakvog kakav jeste, film ne bi bio vredan pomena. Ovako možemo pričati o dobrom filmu, ali ništa spektakularno niti epohalno više od toga on ne može da dosegne. 

Prva stvar koja mi se ne sviđa je način na koji se forsira taj prikriveni, matematički genije. Ovo je sjajan ali i dalje jeftin trik. On ima smisla kao nešto što pokazuje da možda postoji nešto veliko u ljudima od kojih mi to ne očekujemo. Verujem da i sami poznajete nekog ko ima veliki dar ali ga ne koristi kao drugi ili kako biste ga vi koristili. I sve je to lepo, bajno, sjajno, najlepše na svetu celom. U ovom filmu taj njegov dar konstantno služi u pogrešne svrhe. Prvo je tu ta neverica, wow on je čistač a zna matematiku. U selu imam komšiju koji nema posao, svirka harmoniku perfektno, peva besprekorno a sve to za sebe. Na to, igra košarku bolje od nekih reprezentativaca. Ne, ovo nije moj utisak, momak ih je dobijao na terenu ali ga jednostavno ne zanima da igra. Ne poredim ovde sportsku disciplinu sa matematikom - samo poredim situacije. Imaš dar koji ne koristiš. Ovakvi ljudi nisu retki. 

E sada neko može da kaže "ali hej, nema puno matematičara, zato je ovaj spektakularan". Slažem se, ono što momak uradi je vredno divljenja. Hajde da se vratimo u nazad i budemo ekstremni. Ko Vam garantuje da Hitler nije imao takav dar? Ko vam garantuje da Mengele nije bio perfektan um? Stvar je u tome kako koriste taj dar, da li ga koriste i kakvi su ljudi. Hajde da zanemarimo znanje koje Vil poseduje. Kakav je on kao osoba? Da li je naročito vredan pažnje, neću pričati o tome, ali njegova dela ga ne izdvajaju ni po čemu. Momak se konstantno i u svakoj prilici trudi da ponizi nekog, da se izdigne iznad nekog i sprda se sa tim što taj drugi zna. Dok to može da bude simpatično sa nekom budalom u baru, kasnije postaje naporno kada ismeva znanje bilo kog drugog. Na stranu što su ti ljudi predstavljeni kao pajaci. I sada mi treba da se divimo klinji koji verbalno i intelektualno prejebe ljude koji su uložili silan rad dok on zapravo ništa u životu nije napravio? I don't think so. I svo to njegovo kurčenje ovde je prestavljeno kao neka osveta siromašnih. Čemu to? 

Ali ovom momku je potrebna pomoć, da usmeri znanje koje ima, da se uvidi šta je njegov problem, zar ne? Tačno, ali zar svakom nije potrebna takva pomoć. Mislim da svako zaslužuje šansu da mu se pomogne. Po čemu je Vil Hanting zaslužio tu pomoć više od ostalih? Zato što je rešio jednačine koje drugi mogu? Hell, zašto ga to čini vrednijom osobom? Da li su samo ljudi sa izuzetnim sposobnostima vredni pažnje i spašavanja? O ne. Zašto je onda Vili vredniji od drugih? Šta on to radi vrednije od svih drugih? Ništa. Momak je kompletno derište. Ne spori niko da je matematički genije. Ali cela ta priča sa matematikom je patetični, jeftini trik da se privuče pažnja na momka. Slažem se, moraš da imaš nešto što će ti skrenuti pažnju, ali ovde je to upotrebljeno na potpuno pogrešan način. 

Zašto je to loše upotrebljeno? Pre svega ta neka ljubomora i te gomile patetičnih scena neprihvatanja drugih da je ovaj momak bolji od njih. To mi je išlo na nerve ceo film. Ok, kapiram da postoje ljudi koji teško podnose uspeh drugih ali ako hoćešte dobar film na tu temu, eno ga Amadeus. Ovde je to patetično do krajnjih granica. Stav drugih da ovaj momak ne zaslužuje dar koji ima ovde je prikazan kao u najgorim sapunjarama. Stav da momak uludo troši talenat - pogrešan dramski momenat jer film zapravo ne želi to da ispriča. Ne usrećuje ga taj talenat. Poruka ovog filma je da treba da radiš ono što te čini srećnim a ne ono za šta te neko predodređuje. To je moglo da se skrati i zauzda a ne da se konstantno govori koliko je ovaj momak do jaja pametan a neće da koristi to što ima. Jasno je kao dan da momku taj talenat ne treba da bi bio srećan. To je jasno u prvoj četvrtini filma. Film priča priču o tome kako da dopreš do nekog, kako da mu pokažeš pravi put i pomogneš mu da na njega izađe. I to film zapravo radi perfektno. Sve van toga je gomila zamlaćivanja za decu.

Još jedna stvar koja mi nije legla je 90% dijaloga u scenama gde nije Robin Vilijams. Neke priče i pričice koje ekipa vodi su jako mučne za slušati, od nekih je mene bio blam a za neke sam pomislio da to niko nikada ne bi izgovorio. Kao da nisu imali ideju već su pustili likove da pričaju nasumične stvari. Pogotovu tu imam u vidu Vilovu ekipu gde na listi najtupavijih stvari izgovorenih ikada vodi lik kojeg tumači Kejsi Aflek. Jedini dijalog koji je tu valjao (ali je i on malo predaleko otišao) je pri kraju kada Aflekov lik razgovara sa Vilom i govori mu šta misli o njemu. Moglo je to kraće ali film je prepun suvišnih scena tako da to nam je što nam je. Jest malo neprijatno povremeno ali stisneš zube i ideš dalje. 

E sad kada sam istresao ono što ne valja, da počnemo o onome što je zaista dobro. Prvo imamo način na koji neko KONAČNO ubada suštinu i dopire do Vila. Vidimo kako Vil lagano dopire do svih a do njega skoro niko. Prvi kojem to polazi za rukom je Šon (Robin Vilijams) i tu se tek otkriva o čemu je film zapravo. Dotle se pitaš koja je tajna ovog momka i tada shvataš 1) da ga ne znaš; 2) da mu treba pomoć. Scena u kojoj Šon razoružava Vila je odlična, direktna. Vil je na kolenima. Prvi put nema odgovor, prvi put nema onog njegovog posprdnog stava da je moćniji od svih. Jedino što je višak je onaj deo monologa koji govori da je Vil preplašen. Više bih voleo da je rečeno "izgubljen" jer mi ovo "preplašen" zvuči potpuno izlizano i pozerski. Ali dobro, da ne budem preveliko zakeralo. 

I od tog momenta Vil postaje neko ko je možda vredan naše pažnje. Iskreno, dotle sam se divio njegovoj inteligenciji ali van toga mi se nije dojmio. Ovo je momenat od kog se ističe osoba pre trika i to mi se dopalo. Ovde film kaže: Hajde da pričamo pre svega o čoveku. I dok se svi drugi okreću ka toj Vilovoj sposobnosti, Šon pokušava da uči o Vilu ne pominjući ni jednog momenta njegovu sklonost ka rešavanju matematičkih problema. Hajde da upoznamo Vila. Ko je on? Zašto je vredan pažnje? Zašto je tu gde je? Gde treba da bude? 

Prelepa stvar je što je ta njegova teška priča u kojoj se otključava prošlost svedena na par rečenica. Nemoj mi dramiti ali mi daj ono glavno iz drame. Hajde da ne pričamo o prošlosti toliko. Oslobodimo je se i krenimo napred. I to je ono što Šon želi da nauči Vila, tačnije želi da ga gurne da sam donese takvu odluku. Da izađe iz zone komfora i istraži svoje granice. Možda je to njegovo kefalo za matematiku samo deo nečeg većeg. Ali kako da znamo ako stojimo u mestu. Iskreno, film je trebao malo više da gura ovu priču nego one trikove i mrsomuđenja. 

Ako zanemarimo jedan user, ljubavna priča je baš onakva kakva treba da bude. Bez tog usera, ona nema ni jedan momenat patetike, ništa suvišno, ništa komplikovano. Ljubav je tu da promeni Vila jer realno, ništa ne može tako da te izmesti kao ona. Mini Drajver je odlična tu u svojoj ulozi. Cela ta sponanost ima neki šarm, njihovo upoznavanje i razotkrivanje su u službi cele priče bez ikakve sumnje. Šon nije taj ko menja Vilov život. On mu pomaže da uvidi. Ljubav je ta koja ga menja. I ona je predstavljena kao nešto što čini tvoje kvalitete vrednim, nešto što te konačno definiše kao osobu i što te gura ka onome što voliš. 

I onda dolazimo do momenta kada Vil mora da izabere da li će ići sa ovom devojkom ili ne. Nemojmo o tome da je ovo isforsirano ili patetično. Izbor je morao postojati. Ovo nije izbor između devojke ili prijatelja, između hobija i obaveze, ovo je izbor koji te tera da prigrliš život, da prihvatiš promenu. Naravno da je Vil sluđen, zbunjen i uplašen. To je sve ok. Jedini problem koji imam sa ovom scenom je što je otišla predaleko, što se postavljalo "da li me voliš" pitanje. U nečemu što je tako spontano i lepo, ljubav je bila očigledna. Ovo je bespotreban dramski momenat koji se malko pokakio na celu priču. No ipak, sama priča je preživela (na sreću) i to je taj prelomni momenat u Vilovom životu. 

To je to, braćo i sestre. Ovo je treći put da sam posvetio pažnju Dobrom Vilu Hantingu i moje slutnje su se potvrdile. Iako dobar, ovo je vazda precenjen film. Osim izvanredne izvedbe Robina Vilijamsa, ništa ovde nema novo, epohalno niti postoji nešto što bi film svrstavalo u masterpise. No opet, ako te film natera da se osećaš dobro posle njegovog gledanja, ako te u nekim scenama prikuje uz ekran, nasmeje i natera da možda i zaplačeš - ima tu vrednosti. Svaku od scena sa Vilijamsom bih mogao gledati uvek. Ostalo - ne naročito. Još jedan razlog da budem tužan zbog preranog odlaska sjajnog glumca. Retki imaju talenat za ovakvo nešto. Slava mu.

Zanimljivosti:
Posle smrti Robina Viljamsa, na klupi na kojoj u filmu vode razgovor on i Met Dejmon je ostavljano cveće. Dejmon i Aflek su u scenario ubacili scenu seksa između njihova dva lika kako bi proverili ko je od producenata zapravo pročitao scenario koji su nudili. Njih dvojica su plakali od sreće prvi dan snimanja. U sceni koja je snimana bili su Viljams i Skarsgard. Kada Šon priča o prdežu svoje supruge, to je Vilijamsova improvizacija. Kada je snimana čuvena scena na klupi u parku, kako je Viljams velika zvezda, oko 3000 ljudi se okupilo da gleda snimanje. Kejsi Aflek je improvizovao većinu dijaloga. Lik koji tumači Mini Drajver je dobio ime (Skajlar) po Dejmonovoj tadašnjoj devojci. Gibson je odbio da režira film.

Naj scena:

So if I asked you about art, you'd probably give me the skinny on every art book ever written. Michelangelo, you know a lot about him. Life's work, political aspirations, him and the pope, sexual orientations, the whole works, right? But I'll bet you can't tell me what it smells like in the Sistine Chapel...

Moja ocena: 7/10