Žanr: Akcija | Avantura
Režija: Robert Houston, Kenji Misumi
Glumci: Tomisaburô Wakayama, Kayo Matsuo, Minoru Ôki
Priča:
Kada mu po naredbi Šoguna ubiju ženu, samuraju je naređeno da izvrši hara-kiri. On beži sa svojim sinom i postaje plaćeni ubica.
Moj osvrt:
Film koji sam gledao pre nego što sam saznao da moram operaciju, onaj o kom sam želeo da vam pišem nije ovaj. U pitanju je bio The Cook, the Thief, His Wife & Her Lover. Sulud, sjajan film vredan repriziranja. Iako pravim neku vrstu beleški kada gledam film, nisam želeo da vam pišem po sećanju. Nije to neki rutinski film gde detalji nisu bitni. Sačekaće neku narednu reprizu a sada bismo mogli malo o filmiću Shogun Assassin.
Narator ove priče je klinac. Dete koje priča o svom ocu, zašto da ne. No, postoje tri razloga zbog kog ovakva izvedba nije baš po mom ukusu. Prvi - odrastao čovek koji priča o svom ocu može da napravi paralelu kako je neke stvari rezonovao kao klinac a kako ih rezonuje sada. Može da kaže kako je ta cela priča uticala na njegovo odrastanje. Drugi razlog je što se priča koju čujemo baš i ne slaže sa onim što vidimo. Klinac objašnjava logiku i razloge ali dok donekle možemo da razumemo da taj mlađani narator razume to o čemu priča, nema teorije da klinac kojeg gledamo, klinac koji je nedavno prohodao sve to razume. Tako da je to jako neubedljivo. I treći razlog zbog kog mi se ovo ne sviđa, klinac priča o odsecanju glava i sličnim načinima pravljenja salate. To baš i ne ide.
Elem Šogun je lizao žabe pa ne zna šta radi. U tom ludilu, trebao je nastradati i junak naše priče no nastradala je njegova supruga tako da je naš samuraj postao ronin ili plaćeni ubica ili osvetnik ili mesar u prodavnici čarapa. Ne znam braćo i sestre, zašto me tako gledate? Ni film ne zna šta hoće sa ovim čovekom, kako ja to mogu da znam? No hajde, ovo ubistvo supruge treba da bude dovoljan motiv za osvetu. Gledaj bre šta uradi brat Kianu kada su mu ubili kucu. Šta bi tek ovaj čova trebao da uradi.
No, supruga na samrti ostavlja u amanet mužu da brine o njihovom sinu. Šta je prvo što ovaj čova radi? Stavlja dvogodišnje dete na test da bira. Neću da kažem šta tačno klinac treba da izabere ali ću pokušati da napravim paralelu. Zamislite da ispred napaljenog tinejdžera stavite sisu i priručnik za podmazivanje ventilatora. Ono što tinejdžer ne zna, ako se uhvati za sisu, izgubiće život. E, tako nekakav izbor ovaj čova stavlja pred detence. Ok, žele da nam kažu da su samuraji predodređeni da budu ratnici, to im je u genima i te gluposti. Ali čekaj, poslednje reči tvoje supruge su da čuvaš vaše dete a ti staviš dete pred ispit koji ako ne prođe, napravićeš ražnjiće od njega. Hmmmmmmmmm da matori.
Da sam ovo gledao kao klinac jako bih se primio na ovaj film. Zašto? Zato brate što imamo mač i krv koja pljušti na sve strane. Scene malo deluju nevešto ali hajde, osamdesete su. Nekako ne vidite jasan tok u scenama. Previše je seckanja, previše kadrova u jednom zamahu mača tako da ni ne vidite najbolje šta se desilo ali vam je jasno da krv štrca u vodoskocima. Čekaj bre, ovo je glupost. Krv štrca u krvoskocima. Hm, nekad zaista zapanjim sebe. Na neki načim imam respekt prema ovome iako nije baš najsrećnije urađeno. Takozvane "over the top" scene su za mene jako poželjne samo je bitno ne preterivati sa njima i upotrebiti ih u pravom momentu. Tako da ovde imaju solidnih momenata. Kako se to zaista radi kako treba, videli smo kod Tarantina u Kill Billu.
No nije ovo jedino preterivanje. Ovde imamo neke fazone koje me podsećaju kako sam se igrao kao klinac i kakve sam maštarije imao u tim tzv borbama sa hordama zla. Heh, kad pomislim na realne horde zla poput ovih kod nas na vlasti, možda sam bio prestrog prema onim hordama zla iz mojih maštarija. No da se vratim na temu. Evo samo jedan primer. Samuraj seda, hvata mač i drži ga izvrnutog u ruci, baci ga iz ramena u stranu, probije dva zida i ubije nekog za koga je samo on znao da stoji tamo. E sad, osmogodišnji klinac u meni prvi put upoznaje erekciju. Sad mi je drago ako su mi ove scene smešne. U ovom filmu nekada i jesu no u većem delu sam ostao ravnodušan.
No nismo ni ovde završili sa preterivanjima. Imamo i dijaloge. Naracija jeste povremeno nategnuta ali recimo da je sasvim ok. Ali dijalozi... Skoro za svaki od njih sam mogao da kažem "niko bre ne priča ovako". Dobro, niko sem Orlanda Bluma ali o njegovom antitalentu smo dosta govorili. Bukvalno svaka rečenica zvuči sudbonosno a zapravo je totalno besmislena. Čak i da hoćete da kažete to što je rečeno, nećete reći na ovaj način.
Ni jednog momenta ne držite nit priče u rukama. Razlog je jednostavan - film jednostavno nema neku priču. Čovek ide tako sa detetom, nasumični likovi u službi šoguna ga napadaju, nasumični likovi koji su protiv šoguna se pojavljuju kako bi se i ovi šogunovi nekom napili krvi i ni u jednom momentu vam nije jasno šta bi trebao biti rasplet ove priče. U celom filmu imamo jednu jedinu scenu koja sadrži vrhunsku dramu, tenziju i kvalitet. O njoj uskoro. No sam film je toliko haotičan da vam na kraju nije baš jasno šta je bila priča, poenta i šta se tu zapravo izdešavalo.
No zašto je film ovakav kakav jeste? Meni se čini da je on odličan primer kako maleni Đokica zamišlja japanski film. Verujem da je film imao uticaja na tarantina (pročitajte zanimljivosti) ali najgori japanski film koji sam gledao a da je na ovu temu mi je neuporedivo bolji od ovog. Vidim da su navedena dva režisera pri čemu je Kenji Misumi japanac. Ako istražite, videćete da mu je ovo poslednji film koji je režirao i da pre njega 6 godina nije režirao ni jedan. Ako vam kažem da je od prvog do pretposlednjeg filma u karijeri režirao od jedan do pet filmova godišnje, mislim da je jasno da on ovde nije imao puno udela. Možda grešim ali rekao bih da je u ovom slučaju Robert Hjuston mali Đokica.
Moram da napravim paralelu na još jednu priču. Recimo da hoćemo da sastavimo ekipu za basket koja će da se suprotstavi ovim našim 3x3 šampionima. I onda vi dođete sa svojom sjajnom ekipom kod mene i ja izađem sa 10 igrača i naravno dobijem vašu ekipu jer sam značajno brojniji. I onda vam kažem "i to je najbolja ekipa koju imate". Ovaj film je upravo izveo to u traženju najboljeg ratnika koji će se suprotstaviti glavnom junaku. Slatko sam se smejao dok sam gledao te scene jer je film bio maksimalno ozbiljan praveći tu novu pretnju po našeg samuraja. No sve ovo je samo deo ovog suludog haosa od filma. Pretnje po glavnog junaka skoro i da nema i jedino ekipa iz finalne borbe deluje zaista opasno ali za nju su se baš potrudili. Ostali su tu da nahrane samurajev mač svojom krvlju.
No da završimo sa jednim sjajnim momentom a to je najbolja scena u filmu. Neću da spojlujem jer zaista vredi gledati. U momentu čovek se bori protiv protivnika i za život svog deteta. I imamo tu jedan momenat nezvesnosti koji traje i shvatate da od njega zavisi sve. Vratimo se na Virgin Spring kada čovek (Maks Fon Sidou) sedi čeka da se ubice njegove ćerke probude. Zapravo se ništa ne dešava ali znate šta sledi i znate da nema drugog ishoda. Ova scena me je jako podsetila na to samo što je ovde dramski momenat jak i sa strane tzv. negativaca. U Virgin Spring vas ti ljudi ne zanimaju jer samo biste da im se najsurovije presudi. Ovde konačno imamo nešto što je razvoj likova i drama. Vrhunska scena.
Koliko god ga kritikovao, ne mogu da mrzim ovaj film. Blesav je, haotičan, ne nosim puno utisaka posle gledanja ali sam imao momente dobrog smeha, momente dobre zabave, nekoliko memorabilnih scena borbe, nekoliko dobrih krvopljusa. Svakako je inspirisao Tarantina, dobro je cenjen i ocenjen a ko sam ja da kažem da ne vredi utrošenog vremena. Za jedno gledanje moglo je mnogo gore.
Zanimljivosti:
Nevesta i njena ćerka gledaju ovaj film u Kill Bill 2. Simbol koji se pojavljuje u uvodu i odjavnoj sceni filma je porodični grb Tokugava klana koji je vladao Japanom od 1603 do kraja Edo (Tokugava) perioda 1868. Ovi simboli su imali funkciju kao zastave i bilo ih je zabranjeno oštetiti ili uništiti. Film je zasnovan na "Lone Wolf & Cub" mangama.
Naj scena:
Neizvesnost.
Moja ocena: 5/10
Нема коментара:
Постави коментар