Boyz n the Hood (1991)

Kod nas nazvan: Četiri Brata, Žestoki Momci
Žanr: Kriminalistički | Drama
Režija: John Singleton
Glumci: Cuba Gooding Jr., Laurence Fishburne, Hudhail Al-Amir...

Priča:
Priča prati živote tri momka koji žive u getu u Los Anđelesu. Prepliću se pitanja rase, odnosa i budućnosti.

Moj osvrt:
Moram da priznam, tematika filmova poput ovog baš i nije moja šoljica čaja. Jasno mi je sve to, hoćeš da pokažeš teško odrastanje, društvene probleme, rasizam, promašene generacije itd. U moru bezuspešnih, prosečnih pa i ok pokušaja, iskreno teško mi je setiti se nekog naslova. Valjda je to ta tema koja danas prerasta u govnarije tipa Precious, Moonlight ili u nešto pristojnije poput Green Book-a. Siguran sam da postoji tu još vrhunskih stvari ali sem serije The Wire ne pada mi puno stvari na pamet. Nedavno sam saznao da nas je napustio Džon Singlton i to me je podsetilo da bih trebao overiti njegovo verovatno najpoznatije delo. Dobro, verovatno ne popularnije od 2 Fast 2 Furious ali ko te filmiće uopšte uzima za ozbiljno. Glavni utisak je da je Singlton uradio nešto sjajno - zaobišao je sve te maske, sve te nabeđene likove koji preglumljuju život, sve te teme rep pesama o opasnom životu i dao nam dozu prljave stvarnosti za promenu. 

Prva stvar na koju film ukazuje je dostupnost zločina. Zločin je sveprisutan. Klinci vode razgovor "hej, hoćeš da vidiš leš" i onda malo prošetaju i vide leš. Lakše je doći do oružja nego do knjige. I upravo ta rasprostanjenost zločina određuje živote. Prvi problem je što svako može da izgubi život. Ali nije to sada tema. Dostupnost zločina ti uvek daje izbor da odeš krivim putem. I najbolji imaju tu mogućnost. I društvo koje dominira, koje okružuje tog čistog, neminovno će dovesti i situaciju da on može da krene pogrešnim putem. Nemojmo oko toga da pametan čovek trezveno razmišlja i neće poći krivim putem. Niste svesni svojih granica i niste svesni šta se dešava kada vas neko pogura do njih. 

Možda najbolji pokazatelj toga koliko je zločin utkan u društvo nije ovde vizuelno predstavljen, već je dočaran zvukom. Gledamo najobičniju scenu, devojka sedi i uči, napolju se čuju pucnjevi. Momci čavrljaju o nekoj nasumičnoj temi, čuju se policijiski helikopteri iznad. I to se ponavlja iz scene u scenu. Znate li šta je najgore od svega - niti ta devojka prekida učenje, niti ovi momci prekidaju razgovor. Nema ni trunke panike. Šta je tu onda šokantno? Zločin je postao uobičajen. Toliko je postao deo svakodnevice da ga ljudi shvataju kao najnormalniju stvar. Tragično je što u tom stanju si toliko izgubljen da prestaješ da ceniš mir koji odsustvo tog zla donosi. 

I sve ovo dovodi do toga da je zločin postao deo kulture. Tu onda imamo situacije da deca žele biti prestupnici jer to ne vide kao lošu stvar. To je uobičajena stvar i čini ih jakim u sopstvenim očima. Zašto je to tako? Odgovor je jednostavan. Dete u svim tim užasnim situacijama oseća strah. Koji je jedini način da se ne plaši ako ne može već da pobegne? Logika u njihovim glavicama je jednostavna, ili se plašiš ili seješ strah. To prerasta posle i u druge bolesti. Nije to samo problem grupe koju vidimo u filmu. To je deo svakodnevice, to je klanjanje svim tim zločincima, to je uzdizanje zlikovaca, to je opravdavanje njihovih zločina, to je njihovo ustoličavanje. U tome smo i sami šampioni. 

Film je jako prizemljio svoje likove. Dakle nema onih koji repuju tamo neke opasne tekstove i češu jaja pištoljem bez ikakvog razloga dok šetaju gradom. Naravno, ima ovde ljudi kratkog fitilja ali film ih je učinio pre svega ljudima. Kako? Ako su to momci iz kraja, zašto ne bi neko mogao da vodi normalan razgovor sa njima. Obično su u svim filmovima oni jako nepristupačni i svaki prilazak njima je poguban. Ovde vidimo momka koji ne pripada toj grupi ali hej, priča sa njima i nije neprihvaćen sa njihove strane. Oni ga poštuju uvažavaju njegov izbor pre svega što ga znaju od malih nogu. Jednostavno i efektno. Samim tim što možeš da priđeš likovima vidiš da nisu reperi koji preglumljuju svaki dijalog i pokret. Vidiš da su to obični ljudi. To retko koji film na ovu temu ume da donese. To odsustvo maski čini priču realnijom. Akcenat je na idejama i onome što je pisac hteo reći umesto na smešnim karikaturama. 

Uz ovakve likove, film na jednostavan način prikazuje odrastanje sa svim lepotama koje ono donosi. Zaljubljivanje, druženje, interesovanja, seks, osnivanje porodice, itd. Iako deo filma koji se bavi ovim temama deluje malo mlako u odnosu na ostatak priče, upravo te scene su protkane onim zvucima zločina u pozadini. Nekako imaš utisak konstantne pretnje u najobičnijoj mogućoj situaciji. Kao da nešto obično poput scene porodične idile ili druženja može da eksplodira svakog momenta. 

Način na koji se film bavi rasizmom je pravo osveženje. To znači da nećete videti patetične gluparije kao reciimo u Green Book-u. To su stvari kojima se filuju limunade. Ovde imamo prava razmišljanja. Zašto je situacija takva, zašto je stepen zločina visok, zašto je cena zemljišta niska itd. I tu vidite pravu nameru, realne razloge zašto bi se neki postupak nazivao rasističkim, vidite veći problem od onog gde tupadžije ne daju crncu da bude u istom baru sa njima. To tražim - suštinski problem društva a ne izolovanih degenerika. Crnac koji je nepoželjan u baru razmišlja "koji đavo ću ovde sa ovim budalama". Crnac koji odrasta u ovakvom kraju sa ljudima kojim pripada razmišlja o problemu, o tome kako da promeni ovo što se dešava. Još jedna stvar kojom se film ovde pametno bavi je nepoštovanje koje postoji u samoj crnačkoj zajednici. I zasta se zapitaš kako to sve funkcioniše kada belce smatraš za velike neprijatelje ali među svojima pronalaziš još veće. Film upire prstom u prave probleme što retko koji uspeva. 

Zašto je život tako jeftin? Zato što možeš da ga izgubiš svakog momenta. To jeste tragedija, to jeste užas. Ali znate li šta je još gore od svega? Ne mora da postoji razlog zašto bi ti neko oduzeo život. U nekako te film uljuljka u neku priču tako da pomisliš da je moguće proći kroz sve to nepovređen. I onda ti servira šamar realnosti. Kada pogledate malo bolje, vidite da je teže naći razlog da učiniš nešto dobro nego da oduzmeš nekom život. Ne tera li vas to da se zapitate šta je dovelo do ovoga? Nije ovo trenutni događaj, to se nije desilo samo tako. To je procedura koja traje jako dugo. Koji mehanizam je doveo društvo i čoveka u ovakvo stanje? Čak i da znamo odgovor, čini mi se da je prekasno za rešenje. 

I šta na kraju? Moramo da prihvatimo da je jedan život izgubljen? Ne možemo ništa da promenimo jer promena dovodi do još više gubitaka? Da li smo svesni da to nije samo jedan život, da on povlači za sobom još gomilu? Ima li rešenja? Ima li spasa? Ne znamo. Sutra je nov dan, očekuje nas još jedna doza onog što svakodnevno živimo. Možda je jedino rešenje pobeći negde daleko. Problem je što je nemoguće zaboraviti.

Zanimljivosti:
Kako bi scene bile realističnije, Singlton nikada nije upozoravao glumce kada će se zučuti pucnji. Zbog ovog filma, on je postao najmlađi nominovani režiser za oskara. S obzirom na uloženo, ovo je film sa najboljom zaradom iz 1991. Ice Cube je vlasnik Ševroleta kojeg njegov lik vozi u filmu. Filmski debi Ređine King i Ice Cube-a. Reždi Grin koji glumi momka u kolicima je zaista paralizovan. Sa šest godina ga je pogodio zalutali metak.

Naj scena:

Tragedija

Moja ocena: 7/10