The Mist (2007)

Kod nas nazvan: Magla
Žanr: Horor | Triler | Naučna Fantastika
Režija: Frank Darabont
Glumci: Thomas Jane, Marcia Gay Harden, Laurie Holden...

Priča:
Posle jake oluje gradić prekriva čudna magla koja u sebi krije smrtonosnu opasnost. Nekolicina žitelja utočište pronalazi u supermarketu. Koliko dugo oni mogu izdržati tamo?

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nikada nisam smatrao da mi je zadatak da vam menjam mišljenje kada je film u pitanju. Ja samo iznosim ono što sam video i ono što ja mislim. Ako nekom pomognem da uvidi nešto što je propustio, sjajno. Ako ne, nikom ništa. Ono što mi je bilo zanimljivo, kada sam kritikovao neke velike filmove, malo ljudi se zapravo bunilo. Pod "bunilo" ne podrazumevam drugačija viđenja koja većina vas sjajno i iznosi. Mislim na nešto žučnije komentare. Recimo negde sam napomenuo da za mene ni jedan superherojski film pa ni Dark Knight nisu veliki filmovi. Dobri i odlični mogu biti ali ništa od toga mi za sada nije veliki film. Tu se javi neki ogorčeni čova i kaže da ja nemam pojma o filmu jer je Dark Knight najbolji film ikada snimljen ili tako nešto. I onda rešim da smatram da je Dark Knight najbolji film svih vremena i postanem svetski znalac filma, zar ne? 

Zašto ovaj uvod? Zato što ni za jedan film ne bih toliko popljuvan niti kritikovan kao za The Mist. Do današnjeg dana sam sačuvao desetak mailova sa silnim uvredama, kritikama, objašnjenjima kako je "The Mist sranje a neki kojima sam dao šesticu su mnogo bolji filmovi" itd. Ne shvatite pogrešno, ne izbacuju me takva mišljenja, kritike ili uvrede iz takta. Ono što ne mogu da prihvatim je to da je uvreda mog stava zapravo drugačije mišljenje o filmu. Volim da razmenjujem mišljenja, tako zapravo i uočim da sam nekada napravio grešku, tako i dođem u situaciju da promenim  ili svoje ili tuđe mišljenje. Kako nisam odgovorio ni na jednu uvredu, ni na jedan mail koji nije sadržao pitanje, ovaj tekst će biti moj odgovor, ovaj tekst će biti moja odbrana remek dela, ovaj tekst će verovatno nekima i otvoriti oči, ovaj tekst će biti jedan od detaljnijih tekstova koji sam napisao. 

Braćo i sestre, ponavljam, nije mi namera da vas ubeđujem da je The Mist vrhunski film, nije mi namera da mislite kao i ja da je on jedan od najvećih filmova ikada. Vi sami znate da ga procenite, vi ćete se složiti sa mnom ili ne i objasniti svoj stav. E sada, obraćam se onim drugima. Ovog puta ćete dobiti ubedljiviji tekst i više materijala za vaše uvrede, kritike mog ukusa i omalovažavanja. Ako vam ovaj tekst ne da odgovor "Pobogu, zašto desetka?", onda ste gledali samo sličice. Biće i spoilera ali ne onih najvećih, jer želim pokriti sve što treba da bude pokriveno. I još jedan detaljčić, Frenk Darabont smatra da mu je ova ekranizacija kruna karijere. Samo da podsetim, pored filma The Mist, čovek je režirao takve sitnice potput The Green Mile i Shawshank Redemption. Verovatno ni on ne zna o čemu govori. 

Na početku filma je nevreme iskorišćeno kao najava. Nevreme je nešto što čovek ne može da spreči. Može da se brani, može da se sakrije ali generalno, protiv prirode nema definitivne odbrane. U njenoj smo milosti i nemilosti. Sve što je na nama, mi pokušavamo. Pokušavamo da predvidimo nevreme kako bi ga spremno dočekali a ne sprečili. Kada kažemo "katastrofa" to se skoro uvek ondosi na prirodne katastrofe. Tornada, cunamiji, vulkani, zemljotresi, poplave - nema tu sile koja može da spreči ovako nešto. A ovde se nevreme koristi samo kao najava. Mislite da je ovo slučajno, da se nevreme slučajno koristi kao predskazatelj velikih događaja? Ooo ne. I mi smo to radili u našoj kulturi. Baš da vidim kome nije poznato ovo: "Grom zagrme na Svetoga Savu, u sred zime kad mu vreme nije...", ili "...ja li grmi, ja l' se zemlja trese, ja se bije more o mramorje...". 

The Mist je pre svega film o ljudskosti, o našim manama, strahovima, hrabrosti, kukavičluku i svemu ostalom što nas čini čovekom (o glavnom ću na kraju). Snaga čovečanstva je u zajedništvu. Naš veliki problem su granice koje postavljamo jedni između drugih. Nemogućnost saradnje sa ljudima koji su nam najbliži sputava naš potencijal. A sve to nastaje zbog odsustva razumevanja i zbog čovekovog problema da prihvati odgovornost, prizna krivicu i shvati da nije ispravno mislio. Šta vidimo neposredno posle oluje? Vidimo netrpeljivost koja vlada između Dejvida (glavni lik u filmu, Tomas Džejn) i njegovog najbližeg suseda. A na čemu je zasnovana ta netrpeljivost - na materijalnim stvarima. Zar materijalne stvari nisu one zbog kojih se najčešće i vode sukobi?

Magla dolazi. Ljudi su u marketu. Okrvavljen čovek utrčava unutra i viče kako je nešto u magli. Osim ako nije odrastao u ekstremnim uslovima, čovek je nenaviknut na uzbunu. Uzbuna je opet sigurna najava nečeg lošeg. Najiskrenije mi je žao svakog ko je doživeo strahote rata. On je spoznao uzbunu u svoj njenoj odvratnosti. Kako čovek koji je navikao na neku sigurnost, na bezbednost može reagovati na sve to? Njegova prva reakcija je šok, otvore se pitanja šta činiti i u nemogućnosti brzog pronalaženja odgovora nastaje strah i na kraju svega toga dolazi panika kao potpuni haos. 

Kako ljudi reaguju na onog čoveka koji je najavio da je nešto u magli? Paniku sam poistovetio sa haosom. Zašto? Zato što je čovek tu u situaciji da mora brzo da rezonuje i donese odluku. Kako je nenaviknut na ovakvu situaciju, svaka odluka može biti pogubna i toga je čovek svestan. Ono što je najgore, i nedonošenje odluke je zapravo odluka i ima uticaj na dešavanja koja slede. Tenzija raste. Što je veća grupa ljudi, veće su šanse da imamo nekog sa slabim nervima. Dovoljno je da jedan čovek u masi "pukne" i sve odlazi do vraga. Tu paniku je teško smiriti. Čak i smirivanjem, čovek diže buku, podstiče još veći haos i doprinosi samoj panici. 

Ranije sam pisao o tome kako nešto što čovek ne vidi može biti mnogo jezivije nego nešto što može videti. Beskrajan broj užasavajućih stvari čovek u svojoj glavi može da predstavi na jedan običan nagoveštaj. Recimo imamo maglu u kojoj ne vidimo šta je. Ulazi čovek i vrišti da je nešto u magli. Ne morate videti to da biste se prestrašili. Recimo ovaj čovek je mogao imati strah od klovnova a vi zbog magle ne biste znali da ga klovn juri pa bi ste bili preplašeni. O tome pričam i tu smo negde blizu glavne teme ovog filma. U svakom slučaju, to što ne vidimo ništa od magle, samo pojačava utisak. Svojim strahom ćemo oblikovati bilo kakvu opasnost. To je iskorišćeno na još jednom mestu, kada čovek izlazi iz marketa vezan konopcem oko pojasa. U jednom momentu nešto zateže konopac i vidimo kako se konopac podižđe u vis. Maestralno.

Ono što je filmu prošlo za rukom je da razgraniči strah koji čovek ima. Tu mislim na strah za sebe i strah za druge. Svakako da kod ljudi koji imaju decu strah za potomke nadjačava strah za sopstvenu kožu. Taj strah će definisati namere čoveka i sredstva kojim on želi doći do cilja. U najvećem broju slučajeva, svi ostali se zanemaruju osim ako nisu potrebni za ispunjenje cilja. Ono što je problem, u ovakvoj grupi kakvu imamo, previše je različitih ciljeva. Ok, svako ima zadatak da sačuva svoju ili kožu svojih najbližih. Ljudi moraju da sarađuju kako bi došlo do opstanka. Da bi saradnja mogla da uspe, svako mora da odradi svoj deo. Problem je što će mnogi tu raditi u sopstvenom cilju a ne za opšti cilj. Zbog toga, pojedinac je pretnja grupi. 

Moralno i pravično je pomoći drugom ukoliko je u nevolji. Da li je odbijanje takve pomoći znak da je neko loš čovek? Da li postoji dovoljno dobro opravdanje? Ne treba žuriti sa odgovorom. Svi su zatvoreni u marketu zbog magle. Jedna žena kaže da su joj deca sama kući i da mora da ode do njih. Ona traži pomoć od ljudi prisutnih u marketu. Užasno snažna scena. Nema herojskog istrčavanja. Zašto? Zato što mnogi time što bi žrtvovali sebe mogu žrtvovati svoju decu. Zato što je strah za preživljavanjem mnogo jači od poriva za žrtvovanjem za drugog. Nisam pesimista braćo i sestre, realan sam. Da su ljudi koji su spremni za žrtvu toliko brojni, heroji bi bili česta pojava. Ovo je čovekova priroda. Čovek će uglavnom pomoći drugom ako to ne zahteva veliku žrtvu od njega. U suprotnom, ukoliko mu niste bliski, teško ćete ga naterati da vam pomogne. Zapamtite ovu ženu, igra veliku ulogu u celoj priči iako tako ne izgleda. 

Tek kada prođe početna panika, tek kada malo splasne nastali strah, ljudi kreću da planiraju i da se organizuju. To je normalno. Dođe do analize trenutne situacije, dođe do ispitivanja mogućnosti položaja u kom se nalaze. Market je odlična lažna sigurnost i simboliše ono što generalno čovek smatra za bezbedno. Ljudi su zatvoreni ali zid marketa je od stakla. Koliko god jake zidove podigli oko sebe, uvek nešto može da ih probije i sruši. Nikada nismo u potpunosti bezbedni. U marketu imaju hranu, to im opet daje lažnu sigurnost da unutra mogu provesti mnogo vremena. Takođe, ta lažna sigurnost je pogubna za neke veće planove. Sve se zasniva na nadi da su ljudi na bezbednom i da će nevolje proći. Takvi su ljudi uglavnom. Nadaju se da će problemi proći sami od sebe, bitno je da su oni trenutno bezbedni ali ne rade mnogo da otklone problem. 

Da bi ljudi funkcionisali jedni sa drugima, mora da postoji poverenje. Šta je tu veliki problem? Ljudi veruju jedni drugima tek ako im odgovara to u šta treba verovati. Nije bitno koliko je neko dobra pa možda čak i velika osoba, ako čovek ne želi da veruje u to što ta osoba govori, neće ni verovati. Tu dolazimo i do, da tako kažem, slepih nevernika. Jeste glup izraz ali mislim da obuhvata sve ono što želim definisati. To su oni koji ne samo da ne veruju već mrze ono u šta ne veruju. Tu mi je recimo zanimljiva tvrdnja koju volim da povlačim prilikom diskusija o religiji i ateizumu: "Ako mrziš Boga, nisi ateista". U tome je fazon. Možeš prema nečemu da gajiš nepoverenje, možeš da ne veruješ u nešto, ali moraš da budeš svestan da sva tvoja uverenja ne moraju biti tačna. Ovi slepi koje pominjem su upravo takvi. Veruju samo u ono u šta oni žele a mržnja ih čini slepim za sve drugo. Zbog toga i stradaju.

Pored nepoverenja tu je pogrešno rangiranje ljudi na osnovu položaja. Recimo da ste uspešni u nečemu što radite. Koliko puta ste čuli od nekog "mogao sam ja to ali nije me zanimalo"? Koliko puta su vam objašnjavali da to što radite treba da radite na drugi način a nikada nisu ni probali da rade tako nešto? To je upravo zato što smatraju da niste bolji od njih i žele to da vam dokažu. Fazon je u tome što to rangiranje nema smisla. Vi ste dobri u vašem poslu, neko drugi u nekom drugom. Kada bismo svi bili doktori, ko bi gradio? Međutim, još gora je varijanta kada neko smatra da je bolji od nekog drugog upravo zbog tog položaja. Titula, škola, položaj, materijalno stanje, to nije karakteristika čoveka, to ne definiše njegov kvalitet kao osobe. To je njegov uspeh, njegova stručnost ili nešto drugo. Ali ni tu nema pravila. Mislim, Velja Ilić je doktor. Uostalom, pogledajte ko nam sedi u skupštini. Ako je to naša intelektualna elita, debelo smo ga ugasili. Upravo ovakve stvari razjedinjuju ljude i to je preslikano na ovu grupu u marketu.

Tu već dolazimo i do podela. Čim se grupa organizuje u cilju, dolazi do različitih mišljenja. Manji problem je ako je cilj isti a način dolaska do njega se razlikuje od čoveka do čoveka. Najveći problem je kada ljudi žele funkcionisati zajedno a imaju potpuno drugačije ciljeve. Ovde imamo situaciju u kojoj su svi ljudi u opasnosti. Dakle svi bi trebali da se ujedine, međutim stvari nisu takve. Podele su besmrtne. Mi sami se ovde delimo na četnike i partizane, grobare i delije, građane i seljake, Beograd i ostatak Srbije itd. I umesto da nam cilj bude zajednički a metode drugačije, problem je što su ciljevi namerno suprotni. Umesto da se bavimo svojom grupom kao jedinkom, mi pokušavamo srušiti drugu grupu, omalovažiti njihove uspehe a maskirati svoje neuspehe. Najdebilnije stvari se recimo kod nas vide u sportu. Primer: "Baš vas briga, vi imate Bari" ili druga strana, "Pustio Željko" . Klasičan primer maskrianja svoje nemoći i neuspeha. Umesto da gledaš sebe i kako da napreduješ, umesto da se ugledaš na nekog ko je bolji, ti diskredituješ krvav trud koji on ulaže. U The Mist se to vidi na odličan način. Ljudi se dele a razlog podele je ne taj što jedni misle da imaju rešenje već što misle da rešenje drugog ne valja. Tu u filmu imamo jednu genijalnu rečenicu: "As the species we are fundamentally insane, put more than two of us in a room, we pick sides and start dreaming reasons to kill one another. Why do you think we invented politics and religion?"

E sada, osim što cilj definiše grupu, definišu je i ljudi. Tu dolazimo i do razloga zbog kog ja odavno ne izlazim na izbore. Iza svakog imena koje mogu da zaokružim ili stoji šljam ili je samo ime šljam. Ok, teško je imati homogenu, dobru grupu. Što je grupa veća, to je svakako teže. Stvar je u tome da ako želiš da ti grupa funkcioniše, da ima uspeh, da privuče druge, moraš sebi privući osobe koje ljudi cene, koje bi rado pratili. Jaki ljudi će onda dati potreban karakter tvojoj grupi. U filmu, u marketu, ljudi se okupljaju oko ideje, ali jasno je kao dan da nije ideja jedino što oni prate. Čujete recimo "on je advokat iz Nju Jorka, on sigurno zna..." Svakako da postoji neko iza koga bi svako od nas stao i podržao ga. Fazon je takve ljude okupiti oko sebe i grupa je jaka.

Naravno da svaka grupa tu mora imati vođu. E sada, na formiranju grupe vođa se može izdvojiti po položaju ali kako vreme odmiče, pravi vođa će izrasti iz situacije. Onaj ko je spreman povesti grupu biće na njenom čelu. Nije bitno da li su njegovi principi validni, nije bitno da li će on grupu izvesti na pravi put, on je takav da grupa staje iza njega. Kao što i vođu rađa situacija, ona rađa i heroja. Spremnost da u pravom momentu čovek donese pravu odluku i dela u skladu sa svojim principima je sasvim dovoljna da neko izraste u heroja. Ono što ne volim je to što ljudi unapred procenjuju heroja. The Mist se odlično igra time. Heroj u filmovima je neko ko je obično predodređen da to bude. Ljudi ne očekuju da bukvalno svako, pa i malo dete može izrasti u heroja. 

Takođe, nervira me procena ljudi na osnovu fizičkog izgleda i položaja. Čovek to nesvesno radi ali što je stariji, to više treba da se trudi da izbaci iz glave ovakve predrasude. Kao klinac sam bio ubeđen da tada moj najbolji ortak koji je inače bio duplo lakši od mene, ne može da me prebaci preko sebe nekim karate potezom. Sledeće čega se sećam je da sam sa trave gledao u nebo ne znajući šta se zapravo desilo. Mnogo takvih primera svako od nas može da izdvoji. The Mist upravo pokazuje sav besmisao takvih predrasuda. Omaleni, pomoćni radnik u marketu je neko ko izrasta u heroja, donosi teške odluke, ima hrabrosti da kaže ono što misli a na svaki od tih postupaka vidimo potcenjivanje i iščuđavanje drugih ljudi. Bez ikakve sumnje, najbolji lik u celom filmu. Imamo tu još jednog čoveka koji rizikuje u ime cele grupe kako bi došao do oružja. To je ta priča o heroju i situaciji. 

Već sam se bavio ekstremnim nevernicima (još jedan glup izraz za one likove). A šta je sa ekstremnim vernicima. Ne mislim na one koji pronalaze sebe u veri i veru u sebi, koji šire ljubav na osnovu svoje vere. Mislim na one koji slepo veruju u čarolije iz Biblije koje je pisao čovek, mislim na one koji opravdavaju Božji zahtev da Avram žrtvuje svog sina, mislim na one koji su pucali u devojčicu koja je tražila da i žene dobiju obrazovanje i prava. Između njih i onih slepih nevernika nema nikakve razlike. I jedne i druge definiše mržnja a ne normalni stavovi. Ali ne treba ovo povezivati samo sa religijom. Daleko bilo. Ovo važi za sve ekstremne grupe. U The Mist je iskorišćena religija da se pokažu ekstremi sa obe strane. Takve su bilo koje grupe koje isključuju bilo šta što se ne uklapa u njihove principe. Kada je ovaj aspekt filma u pitanju, sve čestitke za Maršu Gej Harden na maestralnoj glumi. Ovako prikazano jednoumlje i ekstrem je veoma teška stvar. Osnivanje grupe i razvijanje njenih stavova je jedna stvar ali ekstremni stav prema svemu ostalom je druga. Svu besmisao toga pokazuje lik kojeg pomenuh, koji kreće po ono oružje u maglu, rečenicom: "Hey, crazy lady, I believe in God too. I just don't think he's the bloodthirsty asshole you make him out to be." Svojim ekstremom možeš sasvim korektan stav izvrnuti ruglu i odbiti ljude od njega.

Zanimljiv mi je i momenat u kojem se ljudi okreću veri i obraćaju Bogu. Koliko ja vidim, ljudi se ćešće mole kada im nešto treba na baš retko se zahvaljuju. Mislim, usput kažu nekada "Hvala Bogu" ali češće se čuju molitve i obraćanja svevišnjem kada dođe do problema. Ako smatraš da je Bog taj koji te može izbaviti iz problema i zla, ne obraćaj mu se samo onda kada ti je loše. Na kraju svog dana, zahvali mu i za sve ono dobro. 

Motiv žrtve ovde puca na sve strane. Prvo, mnogo je šansi da se ljudi žrtvuju ovde za druge ali samo neki to rade. Drugo, svesni smo vremena u kojem neko žrtvuje druge u svoje ciljeve. E tu Mist udara šamar gledaocu. Jedna jeziva žrtva vas sledi i ostavi u neverici. A zašto? Zato što čovek ne ume da prihvati krivicu na sebe i žrtvuje se sam. Zato što čovek uvek mora da pronađe krivca za problem umesto da pronađe rešenje. Zato što je najlakše optužiti nekog drugog umesto suočiti se sa problemom. Vojska i policija imaju posao da nas štite. Ako im je to posao, ne mora da znači da je svako od njih heroj. Ali ako ne uspeju da zaštite, to ne mora da znači automatski da su krivci. Njih je samo najlakše okriviti. Kada je nekog lako okriviti, nema tu problema ko će baciti prvi kamen. Problem je što su ljudi takvi da svako hoće da baci kamen. Zašto to radi? Da bi mogao da kaže drugima "al sam mu pokazao". Pitanje za takve - zašto mu nisi pokazao rešenje? 

Pre nego pređem na ono glavno, jedan detalj iz završnice filma. Grupa ljudi dolazi do automobila kreće i prolazi pored ostalih koji stoje u marketu. Pre nego krenu, brišu krv sa stakla. To je odlična simbolika. U momentu moraš da zaboraviš na tragediju. Žalićeš ako obezbediš budućnost u kojoj ćeš žaliti. Potresno ali realno. E sada, zašto prolazak pored ostalih? Da bi svi mogli da vide da si uspeo, da im napakostiš? Ima tu više razloga. Retki se odluče na nešto veliko. Oni to uspeju uz velike žrtve. Kada dođu do uspeha, onda svi koji su ga omalovažavali, svi koji su ga sputavali treba da uvide svoju grešku. Prolazak pored marketa nije pakost, već pokazatelj kako i šta treba da uradiš, kako moraš da postupaš. To je pokazatelj snage koju čovek ima da bi izašao iz problema i na kraju, to je onaj pokazatelj rešenja umesto bacanja kamena. 

Završnicom filma dominira Host of Seraphim u izvođenju grupe Dead Can Dance (vokal Lisa Džerard). Ne pamtim da je negde ovako upečatljivo muzika iskorišćena da podigne atmosferu i jezu. Što je najbolje (ili najgore) sama melodija može da vam utera strah u kosti, skoro da film nije potreban. Ona je odličan šlag na torti kada je film u pitanju. Još jedna tehnikalija su efekti. Mnogi ih kritikuju a iskreno, meni su nebitni. Možda su mi oni pipci ružni, sve ostalo je kako treba. 

I napokon. Prvo ću da probam da vam nagovestim zašto je The Mist veliki film. Jasno je kao dan da strah dominira celim filmom. Strah ne preobraća, on ogoli osobu i pokaže je onakvom kakva jeste. To je ovde prikazano za desetku. Da li je ovo obična magla koja je donela vanzemaljce, čudovišta i ove pizdarije? Oooo ne. Recite mi, zašto bi se onda magla kretala napred nazad? Kada su ljudi otvorili vrata, zašto se magla malo povukla. Magla je neživa stvar. Recite mi, zašto su stvorenja non stop u magli, zašto ne izlaze iz nje? Setite se sada žene koja je izašla u maglu na početku filma, zašto je vidimo živu na kraju? Kako je ona do vraga uspela da prođe? Ako ste gledali film, znate šta se desilo na kraju. Recite mi, zašto je magla nestala neposredno posle tog šokantnog događaja? Zamislite da ceo film niste ni videli šta je u magli, da je magla uvek krila svorenja. Imamo i ovu rečenicu u filmu: "you throw people in the dark, you scare the shit out of them." Imate li ideju sada. 

U jednom momentu grupa ljudi kreće da izađe iz marketa. Jedan od njih kaže sledeće: "David, there is nothing out of there, nothing in the mist". Braćo i sestre, kakav osećaj ima čovek prema nepoznatom, prema nečemu što ne može da vidi, prema nečemu što nije iskusio, čemu ne zna poreklo, namere, sastav ili šta već? Strah. Magla je iskorišćena kao savršeni pokazatelj straha od nepoznatog. Čovek se plaši onog što ne vidi, o čemu ništa ne zna. Evo vam i odgovori na pitanja. Zašto se magla kreće u nazad, zašto ne ulazi kada su vrata otvorena? Zato što je čovek unutra na teritoriji koju poznaje. Zašto su stvorenja non stop u magli? Zato što mi od nepoznatog stvaramo čudovišta. Van magle je naš poznati svet. Svojim nepoznavanjem tog nečega, svojim strahom, od nepoznatog stvaramo opasnost i čudovište. Ako taj strah preovlada sve, onda ćemo pustiti čudovišta u naš svet. Zašto je ona žena preživela, kako je uspela da prođe i ode po svoju decu? Nije to rupa u scenariju. Fazon je što se ona plašila za svoju decu, to je strah koji je pokazala, sa tim strahom je ušla u nepoznato, taj strah je nadjačao strah od nepoznatog. Zašto magla nestaje posle onog šokantnog događaja? Zato što je čovek doveo sebe u situaciju da nema više za šta da strahuje. On se oprostio od svega, strah je tu irelevantan. Poricanje straha nije rešenje naravno a problem je u tome što je taj strah od nepoznatog uvek preuveličan i uvek ograničava čoveka u napretku. Nema tu nikakvih čudovišta, braćo i sestre, osim onih koja smo sami stvorili

Zanimljivosti:
Dejvid Drejton na početku slika motive iz Mračne Kule, romana Stivena Kinga. U jednom momentu jedan od likova natrčava na policu sa knjigama pri čemu one padaju. Sve knjige sa police je pisao Stiven King. Darabont je pristao da snimi film za Dimension samo ako oni potvrde da neće menjati kraj. King je bio uplašen zbog ove adaptacije dok je Darabont ovu ekranizaciju opisao kao najsrećniji momenat u njegovoj karijeri. Vilijam Sedler koji glumi ovde, glumi Dejvida Drejtona u radio verziji ove priče. Na zidu Dejvidovog studija se vidi poster za film The Thing. Darabont je želeo da se King pojavi u ulozi bajkera ali je pisac to odbio. 

Apoteka do marketa se zove King's Pharmacy. Još jedna posveta Stivenu Kingu. Tomas Džejn u jednom momentu uzima strip Punishera u ruke. On glumi istoimenog lika u istoimenom filmu. Treća adaptacija Kinga od strane Frenka Darabonta. Prethodne dve su bile Zelena Milja i Bekstvo iz Šošenka. King je došao na ideju za priču dok je stajao u marketu i zapitao se šta bi bilo da džinovski insekti nalete na staklo prozora. Darabont je želeo da film bude crno-beli, pa postoje i DVD izdanja u takvoj varijanti. Iako se radnja filma dešava u Mejnu, film je sniman u Mindenu, Luizijana. King to nije primetio kada je gledao film. Film je sniman 37 dana.

Naj scena:

Završnica i kraj

Moja ocena: 10/10