Panic Room (2002)

Kod nas nazvan: Soba Panike
Žanr: Kriminalistički | Triler | Drama
Režija: David Fincher
Glumci: Jodie Foster, Kristen Stewart, Forest Whitaker

Priča:
Taze razvedena žena i njena ćerka dijabetičar provode prvu noć u tek kupljenoj kući kada dobijaju iznenadnu posetu u vidu trojice provalnika.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo je Finčer dok je još valjao. Ovom Finčeru ne bi palo na pamet da snimi Facebook smeće od filma niti bi dobio potrebu da ukrade 99% filma nadajući se da niko nije čuo za Devojku Sa Tetovažom Zmaja dok on nije krenuo da je snima. Naravno, nije ovo Fight Club Finčer ili daleko bilo Se7en ali ovakav film je za bilo kog režisera je sasvim pristojno delce. Panic Room je najbolji pokazatelj kako sa malom i jednostavnom pričom bez ikakvog preseravanja možeš da napraviš dobar film. 

Prvo, uzeta je opasnost iz realnog života. Nisu potrebne masovne ubice, deformisani degenerici, duhovi niti bilo kakve varijacije navedenih da bi se probudio strah. Dovoljno je da postoji briga za život najmilijih. Ako već imamo situaciju gde čovek može da strahuje za život svog deteta, nema potrebe za karikiranjem zla. Provalnici, lopovi i slična bagra su naša svakodnevica. Ne moraju ti likovi imati ovde neke mega sposobnosti. Dovoljno je da znamo da su sposobni povrediti pa i oduzeti život. 

Tu dolazimo i do same kuće. Na početku vidimo da je to veliki prostor. Znači ima dosta mesta za manevrisanje i akciju. Realno, u malom stančiću ne bi mogli da nam prodaju ovu priču. Problem je što su Meg i ćerka joj Sara tek stigle ovde. Ne doživljavaju ovu kuću još uvek kao svoju. Nisu navikli na raspored, nisu oguglali na standardne zvukove koje kuća ima. Samim tim nemaju osećaj sigurnosti. Ipak, svako od nas u svom domu može da shvati odmah kada nešto nije na svom mestu, kada nešto šušne kako ne treba. Njih dve ovde to nisu u stanju. 

Realno, nisu mogli da nam serviraju priču u kojoj će se ove dve žene juriti sa provalnicima po kući. Problem je u tome što bi ta priča mogla da pije vodu neko kraće vreme. Tu dolazi u pomoć soba panike. Ima ovde fine simbolike. Pre svega, iako su bezbedne u ovoj sobi, činjenica je da su ove dve žene tu kao u zatvoru. Kod nas ljudi, sigurnost se skoro uvek poklapa sa povlačenjem u sebe i u svoj mali svet. Tu smo bezbedni. Dignemo zidove oko sebe i tu nam niko ne može ništa. Zašto zatvor poistovećujemo sa sigurnošću? Da li smo slabi ili nemamo prave ljude oko sebe? Zašto prijatelji i najbliži ne bi bili naša sigurnost? 

Meg i Sara su zatvorene u taj sobičak i na prvi pogled sigurne. Niko tu ne može da provali. E tu dolazimo do drugih problema. Na svu sreću Finčer nije težio spektaklu i glupim likovima. Recimo likovi iz House of Wax bi izašli iz sobe i tražili od provalnika da im naruče picu. Zašto? Zato što su takvi i tako napisani. Ovde nemamo takve idiote. Finčer nam je dao realne probleme. Devojčica je dijabetičar i treba joj lek. To je realan problem koji bi opravdao otvaranje vrata ove sobe. Ono što me nervira u ovakvim filmovima je činjenica da ubicama uvek sve ide od ruke. Oni vazda prolaze kroz zaključana vrata, znaju bolje vašu kuću od vas, kreću se nečujnije od mrava, uvek su korak ispred vas u planiranju, uvek su iza vas kada se šunjate i umiru po nekoliko puta (Jason Voorhees: "I don't always die, but when I do, I don't"). Za divno čudo, ovde provalnici nailaze na brdo prepreka. 

Film je koncipiran tako da imamo igru šaha između ove dve žene i provalnika. Vidimo tu gomilu nadmudrivanja gde prednost imaju čas jedni, čas drugi. Takođe, napetost se kreira odlično. Finčer pokazuje kako možeš da imaš savršeno napet film bez milion "za malo" i "u poslednjoj sekundi" scena. Ovde imamo jednu takvu scenu u sredini filma i jednu na kraju. Ta u sredini, kada Meg prvi put otvara vrata je odlična. Finčer baš diže tenziju na sjajan način, na to dodaje i usporeni snimak tako da oni sa slabijim nervirma uveliko grickaju nokte a scena nije stigla ni do pola. Generalno, svaka scena sa i malo akcije je začinjena sjajnim snimanjem. Čak imamo i nekoliko scena gde kamera prolazi kroz površinu. Takođe, u jednoj sceni kada se likovi šunjaju kućom, prelazak kamere iz sobe u sobu je teška perverzija.

Kada vodiš borbu sa nekim, poznavanje bojnog polja ima ključnu ulogu. Meg i Sara provode svoju prvu noć u kući tako da nisu baš mnogo upoznate sa njom. Provalnici takođe samo malo znaju o tom prostoru. Ne možeš se osloniti na poznavanje okoline. Značajna prednost bi bila kada znaš gde si ostavio palicu npr. kada znaš koja daska škripi, koja vrata nisu podmazana kako treba. Tu u pomoć dolazi i generalno poznavanje svega i svačega. Vidimo brdo situacija u kojim i provalnici i žrtve koriste kefalo (način na koji provalnici pokušavaju da isteraju ove žene iz sobe, način na koji ove žene pokušavaju da privuku pažnju suseda preko puta itd.) Tako da nemamo pogrešne odluke već imamo nekoliko pametnih likova. Retard koga tumači Džered Leto ovde svakako nije tema. O njemu ne bih trošio reči.

Iako jednostavan film, moram da pohvalim karakterizaciju lika kojeg tumači sjajni Forest Vitaker. Gluma je na jako visokom nivou ali mi je Džared Leto ovde išao opako na nerve, ne zbog glume već zbog idiotskog lika. Kontam šta je pisac hteo kasti ali ga molim da ovakvu budalu više ne pušta na film duže od dva minuta. Panic Room je lagan, jednostavan ali veoma kvalitetan film. Ovako nešto volim da pogledam - odmorim mozak a pogledam nešto dobro.

Zanimljivosti:
Finčer je izjavio kako je Kristen Stjuart porasla skoro 10cm u toku snimanja filma. Kada je snimanje počelo, ona je bila niža od Džodi Foster. Na kraju je bila viša od nje. Finčer je lik Meg pisao za Nikol Kidmen. Zbog toga, laseri na vratima sobe panike su bili postavljeni visoko i često su išli Džodi Foster u oči. Iako se radnja filma dešava u Nju Jorku, on je sniman u Los Anđelesu. Hajden Panetier je trebala glumiti Saru ali je iritirala Finčera i on ju je zamenio sa Kristen Stjuart. Nikol Kidmen je povredila koleno na snimanju filma Moulin Rougue i zbog toga nije mogla glumiti ovde pa je zamenjena sa Džodi Foster. 

Scenarista Dejvid Kep je došao na ideju za ovaj film kada se zaglavio u liftu. Inicijalni scenario je napisao za šest dana. Telefon koji Meg koristi je Nokia 8890. Broj picerije koji Meg okreće da naruči picu je zaista broj telefona pomenute picerije. Sve između uvodne i završne scene je snimano u kući. Džodi Foster je bila trudna tokom snimanja pa je samo snimanje trajalo mnogo duže nego što je planirano. Kada Meg nazove Stivena, bivšeg muža, javlja se Stivenova sadašnja devojka a glas pripada Nikol Kidmen.

Naj scena:

Prvi izlazak iz sobe panike

Moja ocena: 7/10