Taegukgi hwinalrimyeo (2004)

Alternativni naziv:  Tae Guk Gi: The Brotherhood of War
Kod nas nazvan: Zastava
Žanr: Ratni | Drama | Akcija
Režija: Je-kyu Kang
Glumci: Dong-gun Jang, Bin Won, Eun-ju Lee...

Priča:
Drama o sudbini dva brata koji su prisiljeni da se bore u Korejskom ratu.

Moj osvrt:
Kada filmovi pokušavaju da nam prikažu dobar odnos između članova porodice, obično pribegavaju nekim situacijama gde su likovi u teškim problemima i onda nam se tu serviraju neke velike žrtve. Ne kažem da to nije dobra praksa ali uvek je velika opasnost od šetnje po ivici patetike. Mnogo zahtevniji je zadatak servirati nešto takvo u situaciji gde su likovi srećni. Ne kažem da moraju biti u sjajnoj materijalnoj situaciji, ali mogu da budu srećni onim što imaju. Brotherhood of War nam daje nešto takvo. Imamo dva brata. Jedan popravlja i pravi cipele, drugi se školuje. U malim posupcima vidimo kakav odnos oni imaju. Male stvari zapravo i pokazuju velike postupke i veliku ljubav. 

Ako pogledamo celu porodicu, videćemo da oni i nisu u dobroj materijalnoj situaciji. Svaki holivudski film bi tu temu muzao do iznemoglosti prikazujući jad i bedu. Ali čemu bi to zapravo služilo u ovom filmu? Vidimo da im život nije lak ali vidimo kako su svi oni zapravo srećni. A zašto i ne bi bili? Svi oni pokazuju predanost porodici, pokazuju poštovanje prema svemu što neko drugi iz porodice radi. Samim tim, odnosi su dobri. Ako su odnosi u porodici dobri, nema razloga da ona ne funkcioniše kako treba. Zbog toga, ovi dobri ljudi i uživaju u malim stvarima.

Kada su ti, uslovno rečeno, mali ljudi u pitanju, u bilo čemu, pa i u ratu, oni su posmatrani kao deo mašinerije. Pamte se vođe, narednici, velikani, dok su svi ti mali ljudi samo deo grupe koja je odnela pobedu. Iako je to žestoko nepošteno, svesni smo da je život takav. Braćo i sestre, koliko god se nekada osećate nebitni u celoj priči, ne zaboravite, mali ljudi pokreću velike stvari. Pa čak i ti veliki, zapamćeni ljudi, legende, svi su oni bili potpomognuti, pokrenuti malim ljudima. Što je i najgore, nekada su baš ti veliki preuzimali zaslugu malih. Zato npr. nikada ni nećemo saznati ko je pravi autor Pitagorine teoreme. Pitagora je imao školu izuzetnih pojedinaca i sav njihov rad je pripisao sebi. Tako stvari funkcionišu. 

Upravo ti mali ljudi najviše daju za velike stvari i upravo oni najviše i stradaju. Imamo porodicu koja je srećna zbog onog što ima, iako to nije mnogo. Stariji brat treba da se ženi. Mlađi da krene na fakultet. Sve ide kako se samo poželeti može. To su možda male stvari i mali planovi kada se gleda globalno, ali za čoveka to su veliki uspesi i bitne stvari. Međutim, rat potpuno poništava sve planove. Ne moram da opisujem svu uzbunu, paniku, strah, svu pretnju nadolazećeg rata. Ako baš ne spadate u mlađe čitaoce ovog bloga, velika je šansa da ste doživeli tako nešto. Čovek strahuje i za ono što će biti, čovek strahuje i za sebe ali najveći strah koji može imati je za svoje najmilije. Gledano sa strane, gledano sa visine, ovo je samo jedna porodica, ovo su samo mali ljudi kojima će oružje biti stavljeno u ruke. Ali ako poznajete te ljude, onda uviđate veliku tragediju čovečanstva. 

Svi planovi, sve egzistencijalne brige, sva vaša dela, vaš položaj, vaši uspesi, vaše vrline i mane, vaši neuspesi, vaše sposobnosti, vaše znanje, u normalnom društvu i uslovima vas definišu i rangiraju. U ratu se sve to gubi. Sistem vrednosti koji ste do tada poznavali postaje nebitan. Dolazi novo vreme, dolaze nova pravila, ponovo krećete od nule, ponovo morate da zaradite svoj položaj. To svakako deluje poražavajuće. Ali, ako postoji druga strana, pojavljuje se mogućnost da se možda neko i iskupi u ratu. Kada kažem iskupi, ne mislim na broj života koji će da oduzme, mislim na broj života koji će spasiti. 

Neznanje nije strašna stvar ako smo ga svesni. Onda znamo šta ne znamo i znamo na čemu moramo da radimo. Problem je kada svoje neznanje pretvaramo u oružje. Zamislite sada ljude koji nemaju ni najblažu predstavu šta rat donosi. Oni će hrabro najavljivati svoje učešće, najavljivaće velike pobede, najavljivati ogroman broj skalpova koje će skinuti. U ratu nema pravila, nema morala. Zdrav razum mora da presudi. Moraš da znaš šta si spreman da žrtvuješ, šta možeš da izgubiš a šta dobijaš. Lako je uzvikivati "bolje rat nego pakt". Busanje u grudi je jedno, ratovanje nešto drugo. Da li bi neko ko je otac, ko zna šta može da sačeka njegovo dete u ratu sada krenuo i tražio rat iz moralnih razloga? Ako je iole svestan šta ima, svakako da to neće uraditi. 

Odlaskom u rat gubiš sve. Ne samo položaj i dostignuća, gubiš sebe kao osobu. Već sam previše puta pisao kako mrzim transformaciju ličnosti. Čoveka može da transformiše samo tragedija. Rat je takva tragedija. Dakle, izgubićeš svoja opredeljenja, izgubićeš veru u mnoge stvari, izgubiti emocije prema nekim stvarima. Potencijalno, možeš izgubiti i mnogo više. Ok, odlaziš možda tamo u nadi da ćeš odbraniti ono što imaš. Isto tako, možeš izgubiti to isto. Materijalni gubitak jeste veliki udarac, ali mogućnost da izgubiš nekog svog je nešto sasvim drugo. Kako ova dva brata završavaju u ratu, stariji je svestan da mora da sačuva život mlađem. Sa svojih osamnaest godina, klinja nije upoznao ni malo od života koji mu sleduje. Spremnost starijeg brata da se žrtvuje kako bi njegov mlađi brat imao budućnost je prikazana na tako jeziv način da vam to ne mogu opisati. Bez trunke patetike, bez i malo preseravanja, imamo realnu ljudsku priču i za mene, ubedljivo najbolju ratnu dramu koju sam gledao. Kako Šindlerovu Listu ne smatram ratnim filmom, ja iskreno ne mogu da se setim boljeg ratnog filma od ovog. 

Borbe u ratu su prenete veoma realistično. Sva frka, strah, ludilo, sve eksplozije, smrti, krvopljusi, sve vam je dato. Nema onog dečijeg preseravanja kao u presmešnom War Horse nedelu. Dobićete krv, blato, suze i sve užase koje rat i donosi. Nema tu brze transformacije, nema promene ličnosti u momentu. Klinja od 18 godina oseća strah i potpunu paniku. Vidi se velika nespremnost, ne samo njega, već i svih ostalih, na ovakvo stanje. Realno, ko je uopšte spreman za rat. Možeš da budeš vojno obučen, možeš da budeš ratnik, ali nikada ne možeš biti u potpunosti spreman za ovako nešto. Stariji brat tu pokazuje veliko požrtvovanje tražeći svaki način da mlađeg pošalje kući. 

Tu se otvaraju neka jeziva pitanja. U kom momentu je čoveku svejedno kada povuče obarač? U kom momentu čovek kojeg će ubiti više nema lice? U kom momentu je čovek spreman povući obarač na nekog ko mu je prijatelj, zanemarijući sve do tada samo zato što su u drugačijim bojama? U kom momentu se čovek pretvara u takvu životinju? To je rat a ne ono War Horse sranje o ranjenom konju kojem pomažu obe vojske. Rat je užas, bes, mržnja, jad, katastrofa, smrt a sve to nam je prikazano na užasno upečatljiv način. Od običnog čistača cipela, čovek raste u heroja time što ubija gomile. Koliko je čovečanstvo jadno kada su nam to heroji? Umesto da heroji budu oni koji bi sprečili prolivanje krvi, umesto da heroji budu oni koji spašavaju život, heroji su oni koji ga oduzimaju. To može biti i ujedno odbrana onog što imaš, ali svakako je to velika greška čovečanstva. Užasna tragedija čovečanstva je kada od osobe stvori mašinu za ubijanje a to se skoro nikada ne desi krivicom same osobe. 

Kao što rekoh, svo ludilo rata je prikazano. Momenat kada vidimo da čovek ludi i da ga vode mržnja i bes je nešto što vas u potpunosti sledi. U takvoj situaciji, kada mora da misli na mlađeg brata, momak uspeva da izraste u heroja, postižući neverovatne stvari. Naravno, znamo da on to radi kako bi brata poslao kući. Ne postoji drugi način. Zna da mora da preživi do tog priznanja za heroja kako bi njegov brat živeo ali u istom momentu zna da to za njega verovatno predstavlja smrt. E u tome vidimo nešto maestralno. Nemamo isilovanu situaciju u kojoj jedan lik mora da se žrtvuje za drugog. Vidimo realnu, tragičnu situaciju i vidimo spremnost žrtve na onaj najjeziviji mogućin način. Ne možeš ovo da izbegneš, ne postoji način da zaobiđeš ovako nešto. Postoji samo jedan put. 

A šta je sa mlađim bratom. Ako stariji brat radi već ove velike stvari, kako se oseća mlađi brat? Kada pravite dobro delo, nikada nećete tražiti zaslugu, nikada nećete tražiti priznanje. Ali nikada ne možete oduzeti pravo nekom prema kome su vaša dobra dela upućena, da vam vrati istom merom. Ako je jedan brat spreman žrtvovati se za mlađeg, zašto i ovaj mlađi ne bi bio spreman podneti žrtvu? Da li takav stav mlađeg brata može pokvariti plan starijeg brata? Nije ovo, braćo i sestre, kreiranje nekih bezveznih komplikacija. To je realna situacija. Hajde kažite mi da ne postoji osoba za koju ste spremni uraditi sve? Ili da ne postoji osoba koja je za vas spremna uraiditi sve? U ludilu rata, tako nešto dobija potpuno drugu dimenziju. Samim tim što ne možeš kontrolisati tuđe postupke, ne možeš suditi tuđem bolu. Ne možeš reći "meni je teže, meni se desilo to i to". Bol je nešto što ne možeš proceniti, ne možeš mu suditi. Čovek koji ne zna za veću bol i manju doživljava kao kolosalnu. Nikada nemojte dovesti sebe u tu situaciju da procenjujete tuđi bol. Nikada nećete biti u pravu. 

Kada već postaješ heroj, automatski postaješ uzor. Sve više očiju je upereno u tebe. Postupcima moraš da održiš svoj položaj, moraš konstantno da dokazuješ zašto si tu gde jesi. Tako postaješ i vođa. E sada, kako se tvoj postupak meri, moraš da radiš tako da to izgleda korektno kao da je isto to uradio i neko od ljudi koji te prate. Ne možeš da vladaš po sistemu "radi kako ti kažem ne kako ja radim". Postupak ostavlja utisak, postupak te definiše, reči dolaze tek posle toga. Postupaj onako kako želiš da postupaju i ljudi koji te prate. E sada, ovde imamo čoveka koji izrasta u heroja, čoveka kojeg ljudi prate. Najmanje što on želi je da njegov brat bude takav. Ali ako je i njegov brat uz njega, ako je i njegov brat taj koji ga prati, kako onda da postupa? Tu imamo dosta dobrih uslovno rečeno sukoba među braćom. Stariji brat postupa tako da želi spasti život svom bratu. Problem je što je kao vođa on odgovoran i za živote drugih. 

U momentu kada ovaj čovek postaje heroj, on to postaje iz potrebe da brata pošalje kući. Znači imao je potpuno moralne razloge. Međutim, vidimo da se u jednom momentu i pronalazi u toj ulozi, vidimo da mu i prija. E sada, neko može da pita kako je to moguće, od lika koji je želeo da izbegne sve ovo. On je bio običan cipelar. Neko ko se nije izdvajao ni po čemu. Ovog puta, svi u njega gledaju sa divljenjem. U momentu kada izrasta u heroja, izrasta u uzor. Lepo je biti uzor, lepo je pobrati sva divljenja. Nije se ovaj lik pretvorio u nešto drugo. Svestan je nekorektnih stvari kojima je okružen. Zato i želi brata skloniti od svega toga. Zašto on uživa u ulozi heroja i vođe? Braćo i sestre, u lošim vremenima, i najmanje pobede su najveće.

Ono što je karakteristično, pogotovu za nas, je nada u druge. Uvek se nadamo u neku braću Ruse, braću Grke i ostale. Sve je to lepo, bajno i sjajno ali zašto bi iko pomogao ako nema koristi u svemu tome. Ja iskreno ne vidim da nam je neko sa strane "brat". Te istorijske zablude nas ne vode nigde. Nada da ćemo biti pod zaštitom jakih, da ćemo stajati rame uz rame sa silama je teška zabluda. Niko neće izvojevati pobedu za tebe. Moraš to sam da uradiš. To vidimo i u filmu. Nema pobede osim one koju si sam ostvario. 

Kada se boriš za nešto (ne samo u ratu), kada radiš nešto, kada si uspešan u nečemu, sledi ti nagrada. Šta se dešava kada si nagrađen? Naravno, proslavićeš uspeh. Dan posle slavlja, krećeš ponovo da radiš. Nema druge. Orden koji dobiješ pripada tebi, proslavi ga sa svojim najdražim. Vaš je uspeh. Nikom drugom to ne znači puno. Momak dobija orden bez ikakvih fešta, bez specijalnih događaja. Momenat kasnije ponovo kreće u borbu. Takav je i naš život. Radiš, budeš nagrađen, kratko uživaš u plodovima rada i opet radiš. 

I šta posle svega, kada postaneš heroj svog naroda? Ne samo u ratu naravno, kada uradiš mnoge velike stvari, trebao bi da dobiješ zahvalnost i poštovanje, zar ne? Ja radim u Novom Sadu i tamo provodim najviše vremena u godini a zapravo sam iz jednog sela. Mesna zajednica, škola, crkva, dom zdravlja, kada god im je nešto trebalo, dolazili su kod mog oca za bilo kakvu pomoć. I uvek je izlazio u susret, uvek je davao priloge, plaćao majstore itd. Jedino što je tražio je bilo da ga ne pominju ni u kakvim zahvalnicama niti da ikom pričaju o tome. I šta se posle svega desilo? Došli su i isekli su mu drveće koje je gajio više od 30 godina. Zašto? Zato što im se može. Zato što time mogu da pokažu svoju moć. Zato što on ne pripada njihovoj struji. E tu smo. Koliko god bio veliki heroj, uvek će nipodaštavati tvoj uspeh. Koliko god bio dobar, uvek će neko potreti tvoju dobrotu. Zašto? Zato što im ne pripadaš. 

E pa gospodo, to i jeste problem. Zašto čovek mora da se opredeli? Zašto mora da bude partizan ili četnik, zašto mora da bude grobar ili delija, zašto mora da bude za ili protiv, zašto mora da bude u jednoj ili drugoj stranci, zašto mora da bude na jednoj ili drugoj strani? A sa druge strane, zašto bi ikom smetalo da neko pripada bilo kojoj strani? Kažu da uvek nekoj strani moraš da pripadaš. Moj pradeda je bio nosilac ratnih odlikovanja iz Prvog Svetskog Rata. Učestvovao je u probijanju Solunskog Fronta. U drugom svetskom ratu je gledao kako mu četnici kolju sina dok nisu zaklali i njega. Komunisti su baki oduzeli zemlju koju je imala. I sada ja treba da kažem da sam na strani četnika ili partizana. Zašto bih morao da pripadam i jednoj strani. I jednu i drugu stranu čine ljudi koji su imali dobre namere, koji su se borili za velike stvari. Ali i jednu i drugu stranu čini stoka koju ne želim nazvati ljudima. Ja pripadam svakom ko je dobar čovek i nikada neću pripadati ni jednoj jedinoj strani. Po logici ograničenih, ja sam onda protiv svih. Po toj logici, moj svaki uspeh nije bitan. To je tragedija lika iz filma. Njegov orden ne znači ništa prema pripadništvu određenoj grupi. Ta tragedija će vas pogoditi kao udarac u stomak. Zašto? Zato što je emotivno nepodnošljiva i zato što je realna i to toliko da sam siguran da možete naći primer iz života koji ćete poistovetiti sa njim.  

To nam je postala nacionalna disciplina. Zbog pripadnosti određenoj grupi, odričemo se svojih heroja. To je na brilijantan način prikazano u savršenom Coriolanusu. U stanju smo zbog najmanje sitnice pljuvati one koje smo slavili, poništavati svaki njihov uspeh zbog jednog neuspeha a ni jednog jedinog momenta se ne pitamo šta bi bilo da nemamo te heroje ili da oni nisu učinili to što su učinili. Ili još gore, ako herojima oduzmemo sve ono za šta su se borili, šta ako se oni, vođeni mržnjom i besom okrenu protiv nas? Da li ćemo onda stajati iza svojih reči i postupaka i sukobiti se sa njima, njima zbog kojih možda i postojimo? Čini mi se da to neće biti slučaj. Heroj se postaje zbog velikih dela, dela vrednih poštovanja. Ako nismo dorasli tim delima, ne potcenjujmo ih - nismo ih vredni.

Zanimljivosti:
Za bitku kod Doo-Mil-Ryunga je iskorišćeno 15.000 metaka, 3000 statista i 500 akrobata. Glumac koji tumači severnokorejskog kapetana se razboleo i zamenjen je tokom snimanja. Film koji je prodao najviše karata u Severnoj Koreji.

Naj scena:

Ponovni Susret

Moja ocena: 10/10