The Debt (2010)

Kod nas nazvan: Dug
Žanr: Drama | Triler
Režija: John Madden
Glumci: Helen Mirren, Sam Worthington, Tom Wilkinson...

Priča:
1965, tri agenta Mosada idu u Istočni Berlin kako bi uhvatili čuvenog Naci ratnog zločinca. Trideset godina kasnije, njihove tajne se vraćaju da ih progone.

Moj osvrt:
Agenti Mosada su bili u akciji hvatanja čuvenog nacističkog zločinca, tzv doktora iz Birkenaua. Opako dobra tema. Uvek se rado prisetim majstorskog filma Momci iz Brazila. Naravno nisam očekivao od ovoga da bude ni upola tako dobar, ali moram priznati da mi je tema prilično dopadljiva. E sada, to je prilično zahtevna tema. Ne možeš da serviraš priču o nečemu što ima istorijsku pozadinu a da napraviš neko karikirano sranje. Drugi veliki zadatak je sama špijunska igra. Ne možeš da pošalješ balvane da hvataju neko tako bitno ime. Film je pred sebe postavio veliki zadatak. Sa druge strane, ekipa glumaca je po mom ukusu. Helen Miren, Tom Vilkinson, Kiaren Hajnds, sve bolja Džesika Častejn su obećavali da mogu da naprave nešto dobro. 

Ono što mi se nije dopalo a što se videlo od prvog momenta, pošto imamo tri agenta, veliki deo priče će zauzimati taj njihov ljubavni trougao. Ok, mogu da podnesem tu priču ali mislim da su imali pogrešan pristup. Potpuno patetični ljubavni trougao je bio užasno nepotreban. Realno, moglo je da padne jedno obično zaljubljivanje i malo ljubomore. Ovako su otišli predaleko i neretko kroz film ta patetična priča baca u senku celu realnu dramu ove trojke i priču o doktoru iz Birkenaua. Realno, šta želite da gledate: "Ah tebe volim ali moram da budem sa ovim drugim" ili "u gadnom smo psihičkom stanju jer smo u strašnoj opasnosti zbog zajebanog zadatka"? Ceo ovaj segment vadi, za mene opako prijatno iznenađenje, gluma i sasvim zanimljiv lik Džesike Častejn. Druga dva lika su patetični emo holivudizovani lik i pun sebe holivudizovani lik. Njih dvojica su zanimljivi kao svaka domaća tok šou emisija. Dakle, od Helen Miren i Toma Vilkinsona naravno da svaki put dobijemo majstorluk. Izgleda da posle dugo godina imamo jednu mladu glumicu vrednu pažnje. Nadajmo se da će dobiti odgovarajuće uloge a tu ne mislim na onu poput idiotske iz isto takvog The Help-a.

Ceo film se nekako prepliću emotivna i psihološka drama likova sa ovom pričom o hvatanju doktora. To je dobro u momentima kada oni pizde zbog misije. Velika opasnost, veliko opterećenje - sasvim je shvatljivo da čovek postaje nervozan. Problem je čim se pređe na one emotivne pizdarije. Tu se dosta izgubi na kvalitetu. Mogli su se opredeliti za jednostavnu emotivnu priču i svi bi bili srećni ko mali majmuni. Svi likovi kao imaju neku tešku prošlost. U slučaju Džesikinog lika, to je suptilno, upečatljivo i taman toliko dobro da se uklopi u celu priču. Sve što znamo o toj njenoj drami stane u jednu rečenicu ali je i više nego dovoljno. U slučaju Vortingtona, tužnjikavog paćenika tragične sudbine, prešli su svaku meru sa patetisanjem. 

E sada, imamo i tog zločinca. Hirurg iz Birkenaua koji je izvršavao eksperimente na ljudima je horor sam po sebi. Šta mi od svega toga vidimo? Samo nekoliko slika. Ček bre, pa zašto samo to? Hoćeš da mi kažeš da je to neki kolosalni zločinac a jedva šta pomeneš od njegovih dela. Umesto da tu zver najaviš propisno, vreme se troši na druge stvari. Zamislite sad ovo. Dali su nam brdo podataka o tom čovi, dali su nam neke slike, jezive činjenice, pa zašto ne i neki snimak dok se priča o njemu. Kad već dođe prvi susret sa njim, bili bi preplašeni zajedno sa jadnom Rejčel (Džesika Častejn). Ovako znamo da je to eto tako neki čuveni zločinac i onda gledamo deku koji radi sad kao doktor. Ok, deluje on i ovako zajebano, ali čoveče, mogao si napraviti kolosalnu zver koja bi ulivala strah i budila neopisivu mržnju. 

Što se tiče same špijunske akcije, to je prilično jednostavno, bez puno mrsomuđenja. Što se mene tiče, to je sasvim ok. Bolje i tako nego lupetati. Sve je to prihvatljivo za mene, naravno zbog odličnog ženskog lika. Zapravo to je jedini lik sa kojim možemo da se kako tako povežemo. Ono što mi se nije dopalo je kada misija kreće po zlu. Jadan mi je ovo razlog. Ako si agent, znaš što si agent. Ali dobro, ako si agent, nisi emo paćenik tako da od ovakvih likova nisam ni očekivao više. E sada, imamo ponovo onaj odnos između otmičara i taoca. Ako izuzmemo scene između doktora i Rejčel, sve ostalo je već previše puta viđeno sranje. Jasno se vidi kada doca preuzima inicijativu i počinje da trpa u mozak agente. Ništa od toga mi nije bilo vredno pažnje osim odnosa doce i Rejčel. 

Kad kreće po zlu, čovek ne može baš da se kontroliše. Takođe, kada su dani ustaljeni, kada smo non stop zaokupljeni istim stvarima u istom prostoru, nervoza je velika. Još na sve to ako smo pod pritiskom, e onda smo u stanju da ujedamo. To se ovde lepo vidi tj. lepo je preneto na film i to ne samo kroz Rejčel već i kroz preostala dva balvana. Ono glavno valjda dolazi pred kraj, kada se saznaje neka velika tajna. To jeste dobro. Mračna tajna je nešto što proganja čoveka. Teško je zamisliti mentalni sklop i psihičko stanje nekog ko toliko godina drži teret na sebi. E to je mogao biti dobar završni udarac na sve. 

Na kraju nisam mogao biti zadovoljan. Ovo izgleda kao da pevate pesmu a svaku notu pevate više ili niže nego što bi trebalo. U momentu kada akcenat treba da bude na psihi, bacamo se na patetičnu ljubavnu priču. U momentu kada špijunska igra treba da preuzme ulogu, bacimo se na merenje đoka. U momentu kad drama treba da nastupi, odemo u neku letargiju. I na kraju kao neki likovi doživljavaju otkrovenje i čine pravednu stvar. To ne da nema smisla već nema svrhe. Imalo bi svrhe da time likovi zapravo govore nešto, da time imaju uticaj na bilo šta. Film izgleda kao pikado meč između pet takmičara gde je svako gađao tuđu metu. Sve se dešava u pogrešno vreme, sve se pokazuje na pogrešan način, akcenat se baca na nebitne stvari i rezultat je nerešen - niko ništa nije pogodio, ali je bilo ok gledati, čisto zbog nade da će neko od njih skontati gde treba da udara.

Zanimljivosti:
Drugi film u kom Kiaran Hajnds igra agenta Mosada. Prvi je bio Minhen. Džesika Častejn je za potrebe filma 4 meseca trenirala Krav Maga veštinu.

Naj scena:

You have to do it, Rachel. Because for thirty years you've been taking the credit for it.

Moja ocena: 5/10