The Conversation (1974)

Kod nas nazvan: Prisluškivanje
Žanr: Triler | Drama | Misterija
Režija: Francis Ford Coppola
Glumci: Gene Hackman, John Cazale, Allen Garfield...

Priča:
Paranoični stručnjak za tajno nadgledanje dolazi u krizu kada počne da sumnja da će par koji je špijunirao možda biti ubijen.

Moj osvrt:
Iskren da budem, sve dok mi nije bio preporučen, ovaj film mi je prolazio ispod radara. Ne bi to bilo čudno da ga nije režirao čovek koji nam je podario verovatno najveći film ikada, The Godfather, njegov nastavak i Apokalipsu Danas. The Conversation je sniman između prva dva Kuma tako da nije bilo nikakve sumnje da će ovo biti perfektno režirano. Film gledamo kao dramu jednog čoveka i kao triler, tj. priču u koju se on upleo. Hari Koul u tumačenju majstora Hekmana je čovek koji se bavi špijuniranjem, tačnije prisluškivanjem. Na samom početku vidimo jedan najobičniji mogući razgovor i ekipu na čelu sa Harijem koja ga snima. 

Ne kaže se bez potrebe da si ono što radiš. Hari Kol je postupan, perfekcionista i svoje znanje sebično čuva. Svakako da čovek preslikava svoj posao na privatni život ali Hari je otišao predaleko. Kako je njegov posao obavijen velom tajni, Hari tajnu prenosi i na privatni život. Logično je da tajne posla nećeš odati konkurenciji. Time bi njima mogao da daš prednost ali i da otkriješ svoje mane. Zašto tako nešto prebaciti na život. Ok, ako osoba zna mnogo o tebi, zna tvoje vrline, snagu, slabosti i mane. Ali ako je to osoba koju zaista voliš, zašto bi tajio od nje baš sve. Hari je neko ko zbog prirode svog posla sumnja u sve. Zbog toga dolazi do problema u vezi sa ženom koju voli. 

Film se zove The Conversation (Razgovor, Konverzacija) iz više razloga. To je nekako glavni motiv ovog filma. Imamo razgovor koji Hari snima i oko koga se ovaj triler vrti, ali iskreno, meni je upečatljivije ovo drugo. Zbog svoje prirode i toga što Hari ne želi da se otkrije, on postaje nepristupačan. Kakav razgovor onda može biti sa takvom osobom? Do vraga, sa taksistom koga prvi put sretnete u životu, možete voditi otvoreniji razgovor nego sa ovakvom osobom. Osoba koja neće ništa da vam otkrije o sebi, ne može od vas da očekuje neko otkrivanje, zbližavanje niti bilo šta drugo. Zbog toga, zbog svojih osobina, Hari Kol izgleda kao mašina vezana samo za posao i neko ko je prilično nesposoban da ostvari normalnu komunikaciju. 

Imamo tu i razgovor koji sam pomenuo. Dvoje ljudi vodi najobičniji razgovor. Taj razgovor se ponavlja mnogo puta tokom filma. Ono što je neverovatno, svaki put zvuči drugačije. Prvi put kada ga čujemo, deluje nebitno. Sledeći put već primetimo neki detaljčić koji otkriva da nije sve tu u najboljem redu. Najsitniji detalji u razgovoru jednostavno lome celu priču i non stop vode u drugačijim smerovima. Nekad nam se da nešto što nismo čuli ali ipak bolje od toga je baziranje na nečemu što smo već čuli. Upravo tu vidimo da možda nismo sve primetili, da nam je nešto promaklo. Zamislite sada koliki majstor treba da budeš da napraviš ovako nešto.

Hari Koul kreće dublje da istražuje ovaj slučaj kada dolazi i do čudnih događaja vezanih za ovo prisluškivanje. Tu vidimo već ono što pomenuh u pasusu iznad. Takođe, tu se film dosta bazira i na Harijevu stručnost. On je genijalac, neko koga ceo svet ceni zbog uspeha, zbog toga što je izveo nešto nemoguće. S obzirom na odsustvo poverenja, Hari se teško vezuje za nekog pa zbog toga više voli da radi sam. Vidi se koliko je užasno koncentrisan na posao. E taj perfekcionizam i ta posvećenost su potencijalno opasne. Perfekcionizam može da odvede ka narcisoidnosti. Uprkos oprezu, uprkos znanju, neko uvek može da vas nadmudri. Ako ipak smatrate da ste veći od ostalih, propustićete nešto diveći se svojoj veličini. Druga stvar je što vam preveliki fokus na posao može skrenuti pogled sa prepreka koje su čak možda vezane i za sam posao. Zbog toga, Harijeva posvećenost i besprekornost nisu garant da on uvek može da vlada situacijom.

Kao što i posao utiče na privatni život, i život utiče možda i više na posao. Hari Koul je tu specifičan. Zbog posvećenosti poslu on je omanuo kao ličnost. Zbog tog promašaja emotivno je ranjen. Zbog toga što je emotivno ranjen, postaje ranjiv i na poslu. Kako reče veliki Duško Radović: "Što se više češem, sve me više svrbi. Što me više svrbi, sve se više češem". Ne možeš trajno odlagati posao zbog privatnog niti privatno zbog posla. Moraš da nađeš sklad između onog što radiš i između "vanradnih" aktivnosti. Ima mesta i za jedno i za drugo u životu. Ako pak nema, menjaj nešto. Kao čovek koji je u potpunosti okrenut poslu, Hari ne uspeva da se ostvari van njega. To dovodi do toga da Hari baš i ne zna sa ljudima van sfere svog posla. To ga čini ranjivim ali i nejgov posao je podložan problemima. Privatni kontakti neretko znaju biti velika pomoć u stvarima koje mogu unaprediti vaš posao. Isti ti kontakti mogu biti opasnost za vaš posao. Kao što rekoh, Hari nije baš dobar sa ljudima. Ako si oprezan sa svima, ni u koga nemaš povrenja, male su šanse da ćek uspeti da razlikuješ dobre od loših namera. Odbićeš one dobre zbog opreznosti ili će te, pre ili kasnije, momenat slabosti naterati da prihvatiš one loše. 

Da se vratim na onaj snimljeni razgovor. Na spektakularan način je iskorišćeno akcentovanje. Ista rečenica sa akcentom na drugačijim rečima ima dijametralno suprotno značenje. Recimo uzmimo npr rečenicu "on komentariše film". (Naglašenu reč ću pisati velikim slovima). Ako kažem "ON komentariše film", zvuči kao da se čudim da je on baš taj koji komentariše. Ako kažem "on KOMENTARIŠE film", to zvuči kao da se čudim tome što on radi, kao da ne očekujem od njega da može da komentariše film. I na kraju ako kažem "on komentariše FILM", zvuči kao da se čudim onome što on komentariše, kao da ne očekujem da je film njegova tema. Sad vidite na šta mislim. Taj fazon je maestralno iskroišćen ovde. 

Postoje dve stvari koje su zanimljive s obzirom na lik koji pratimo a koje je Hekman odglumio za oskara. Jedno je taj osećaj odgovornosti. Hari u prošlosti ima jezivo breme. Koliko god pokušavali da ne mislimo na nešto ružno što smo prouzrokovali, bez obzira da li smo imali nameru da to uradimo ili ne, to nas uvek prati. Vidi se ta Harijeva opterećenost da nikada više ne bude odgovoran za tako nešto. Zbog toga on oseća veliki pritisak. E sada, zamislite ovu osobu, osobu koja je majstor svog posla, osobu koja posmatra, snima i procenjuje druge na najspektakularnije moguće načine. E sada zamislite da je on taj koji je posmatran i da zna to. Kopola i Hekman su taj segment doveli do savršenstva. 

Nekako mi je ova triler priča prolazila malo neopaženo naspram drame lika, ali je u finalu filma ona dovedena na maestralan nivo. Poput mađioničara koji nas tera da gledamo tamo gde njemu odgovara, Kopola nas je naterao da pratimo dramu dok je za vrhunac svoje tačke sačuvao triler, i to ne običan, već vrhunski. The Conversation ima malo sporiji ritam, ima neka ponavljanja ali meni je to sve leglo kako treba. Hekman briljira. Kopola takođe. Nevezano za ovaj film, pre nekog vremena napisao sam da je Piter Džekson prosečan režiser koji je imao sreće da dobije mogućnost da snimi LoTR trilogiju. Iza toga stojim i dalje. Kada sam to napisao, dugo sam razmišljao kome je trebalo dodeliti režisersku palicu. Sada sam siguran da bi taj film mogao biti ono pravo i veliki povratak jednog od najvećih režisera, Frensisa Forda Kopole. Čovek je perfektno ekranizovao Stokerovo remek-delo. Ne sumnjam da bi to mogao uraditi i sa Toliknom. No, The Conversation je tema i u pitanju je vrhunski film koji će i te kako da zadovolji prave filmofile.

Zanimljivosti:
Kopola je napisao scenario 1966 ali nije imao novca da snimi film sve dok nije doživeo uspeh sa prvim Kumom. Originalno je ovo zamišljeno kao horor film sa Marlon Brandom u glavnoj ulozi. Kako bi se razgovoru dalo više značenja, on je sniman više puta sa malim varijacijama. Hekmanov omiljeni film od onih u kojima on glumi. Lik je trebao da se zove Harry Call ali je greškom napisano Harry Caul i to ime je i ostalo.

Kopolin omiljeni od filmova koje je režirao. Hekman je naučio da svira saksofon za potrebe filma. Kako je Hekman u vreme snimanja bio mlad i u dobroj formi, kako bi postigao željeni izgled svog karaktera, pustio je velike brkove, nosio naočari koje mu ne odgovaraju i oblačio stvari starije od deset godina. Jack Tarr Hotel je današnji Cathedral Hill Hotel. Belu Mercedes limuzinu blizu koje sedi Sindi Vilijams pred kraj filma je Kopola dobio na opkladi. U originalnom scenariju, Hari je trebao biti vlasnik zgrade u kojoj živi. Čak su i snimljene scene gde se on susreće sa stanarima zgrade. Hari Koul ima 42 godine u filmu a Hekman je imao 44 kada je film sniman.

Naj scena:

Rasplet i fenomenalni kraj uz besprekornu Kopolinu režiju i majstorsku glumu Hekmana.

Moja ocena: 8/10