La città delle donne / City of Women (1980)

Alternativni naziv: City of Women
Kod nas nazvan: Grad Žena
Žanr: Komedija | Drama | Fantastika
Režija: Federico Fellini
Glumci: Marcello Mastroianni, Anna Prucnal, Bernice Stegers...

Priča:
Prateći privlačnu putnicu iz voza, čovek dolazi u situaciju da ne može da pobegne od žena.

Moj osvrt:
Sa ovim filmom, Felini je pokušao da na slikovit, simboličan i neretko apsurdan način opiše odnose muškaraca i žena. Da li je u tome uspeo? Donekle jeste. Da li je to "donekle" problem - ne. Ideje su originalne i vazda sulude. Šta je onda glavni problem? Problem je to što je film u dosta momenata jako teško gledati. On neretko odluta u apsurd i scene postaju užasavajuće naporne. Problem je što nam je ideja predstavljena i onda je isceđena do poslednje kapi krvi a to se radi gomilom apsurda. 

Otvaranje je komično i u isto vreme jako dopadljivo. Kratki momenat zavođena nam dočarava upravo onu magiju koju naše drage dame poseduju. Dovoljno je da zrače ženstvenošću i mi smo upecani. Ova dama na ekranu ne samo da zavodi Snaporaza(Felinijev nadimak za glumca u tumačenju odličnog Mastrojanija) već i nas muške koji gledamo film. Naš junak se, kako to već neko reče, poveo kratkim mačem. To ludilo koje ga oduzima u prisustvu lepih žena je užasno komično. Konstatno ga vodi u probleme ali ga nikada ne napušta. I ja kao pripadnik tog pola, sa jedne strane razmišljam o tome kolika je on budala kada uspeva da se uvali u takve probleme ali onda, u drugom momentu zabrljam zajedno sa njim kada u kadar upadne čarobni osmeh i prelepa ženska figura Donatele Damiani. Na ovome Feliniju skidam kapu. 

Kada Snaporaz dođe u taj grad žena onda kreće eksplozija feminizma i tu u onom najgorem mogućem obliku. U glavnim crtama to je sve ok ali svaka od tema se razvija do besmisla i umesto da se veliča uloga žene, muškarac postaje neprijatelj. I koliko god te ideje izgledale neverovatno, koliko god te žene izgledale neprijateljski nastrojene, naš Snaporaz ne uspeva ni da pobegne, ni da skrene pamet sa lepih žena, ni da opovrgne to što pričaju. Kako ne uspeva da opovrgne ekstremne stavove? Lepo. Snaporaz je u tom momentu najobičniji muški kliše. I onda je sve tu jasno. Felini nam daje klišeizirane feministkinje i isto takve muškarce. I jedni i dugi tako imaju smisla jer podstiču uzajamno postojanje. No opet, ovakvi su užasno odbojni. Tako da ovde imamo jako dobru kritiku površnosti. 

No, rekoh da je ovo film koji se bavi odnosima muškaraca i žena. I tu imamo dosta apsurda. Prvi je naizgled upakovan u sjajnu ideju ali izvedba odlazi predaleko. Prvo, imamo fizički dominantnu ženu koja smatra da ima svako pravo na telo muškarca. No zar takav nije bio Snaporaz u početku? Posle toga Snaporaz se vozi u automobilu sa nekim devojkama i sreće još devojaka. I ne samo devojaka već i devojčica koje su takođe u automobilima i svi su u nekoj igri nadmetanja. Možda je ovde kurčenje prava reč a evo i zašto. Rekao sam na početku pasusa da ovde Felini ima sjajnu ideju. Ideja je jednostavna - zamenio je uloge polovima. Dakle, i u slučaju fizički dominante žene koja smatra da ima pravo na telo muškarca koji joj se dopada, i u slučaju devojaka u automobilima imamo sve muške osobine. Muškarci kreću sa nadmetanjem i kurčenjem tamo čim progovore. Felini ovde obrće uloge i onda prikazuje nejednakost među polovima na jako originalan način. Problem je što te scene traju predugo i nisu ni najmanje dopadljive. 

Prvi susret dva muškarca i njihova komunikacija su suludi. Moj prijatelj je jednom rekao, "Mi muškarci kada se zapričamo, priča će neminovno jednog momenta doći do toga da razgovaramo ili o govnima ili o kurčevima". Snaporaz upoznaje čoveka i nekoliko trenutaka kasnije se i priča o penisima. Naravno, tu vlada muški stav da smo svi mi pastuvi. Takođe, penisom rešavamo svaki problem. Penis nam je argument, odbrana, oružje, rešenje i oduševljenje. 

Sledeće ludilo je takozvana trofejna soba koja na slikovit način pokazuje odnos muškaraca prema ženama gde svaka sa kojom je spavao predstavlja svojevrstan uspeh. Stvar je o tome što se tu nigde ne govori o emociji, vezivanju ili nekom poštovanju. Žena je tu da je muškarac zadovolji i pokaže još jednom trijumf svoje veličanstvene alatke. Ovde vidimo kako se i Snaporaz oduševljava trijumfima i to ne svojim već trijumfima drugog. Da li je to bedni način da pokažemo trijumf jednog pola nad drugim? O da. Felini odlično kritikuje sve te stavove tako što se prvo sprda sa njima a potom ih izvrće ruglu.

Kada se film zaleti, zapitamo se šta je sa odnosom muža i žene. Sve ovo što gledamo je odnos muškarca i žene van bračne zajednice. Felini nam nudi i to. Njihov dijalog je naporan i besciljan. Njihov odnos, čini se, nikada nije bio dobar. Njihovi razlozi previše izlizani. Prosto jedva čekamo da se taj dijalog skloni sa scene i pređemo na nešto drugo. U moru svakakvih žena, sopstvena ovde dolazi kao smetnja. Zašto ovom čoveku sopstvena žena ovde predstavlja tegobu? Zašto je nama ta priča nezanimljiva i želimo preći sa nje na nešto drugo? Gde se izgubila čarolija zaljubljenosti? Da li nam je ono nepoznato i ono što nam ne pripada privlačnije od onog što imamo i što smo dobro upoznali? 

I posle svih tegoba, gde i jedno i drugo nalaze utehu? Snaporaz u jurcanju za drugim ženama. A šta je sa njegovom suprugom? Ona pronalazi utehu u razumevanju koje dobija od druge žene. Da li je samo žena ta koja može da da pravu iskrenu ljubav? Gde je iskrena ljubav od strane muškarca? Ovde vidimo tu iskrenu ljubav i poštovanje ali ono ide samo prema majci. Sve ostalo su avanture, zaljubljenosti, opčinjenosti, razočarenja, smetnje, flertovi, svađe... Jedina iskrena ljubav koju muškarac ima je prema majci. 

Kada je Felini u pitanju, 8 1/2 mi je ostao u lepom sećanju i ovde u finalu vidimo nešto što donekle podseća na taj film a u isto vreme je prelepa scena. Dok se Snaporaz spušta niz tobogan, u isto vreme luta kroz svoja sećanja i kroz nemali broj susreta sa ženama, od sluškinje u kući njegovih roditelja, preko doktorki, slučajnih prolaznica... I ove scene nose tu prelepu toplinu zaljubljenosti i opčinjenosti ženama. Bez obzira ko su i šta su, one nose o nešto protiv čega mi muškarci ne možemo. Razoružani smo i oduševljeni u svojoj zbunjenosti  zaljubljenosti. No, kako sve ne bi bilo cveće i proleće, ova scena se završava tako što je muškarac ogoljen i obesmišljen pred sudom. I opet, sve to je jako mučno za gledanje.  

Na kraju imamo i potragu za idealnom ženom. Potraga je teška i puna nadanja. Rezultat je nešto što je slika, lutka. Nešto što ima fizički izgled najprivlačnije žene koju znamo ali nema život ni mišljenje. Da li smo u potrazi za nečim što ne postoji? Slika je nečega što poznajemo ali ako ta slika progovori, ako izrazi želje, može se desiti da se ne poklapaju sa našim. Dovoljan je samo mali gest iste te žene da sruši idealnu sliku o sebi. Da li onda pred sebe postavljamo nerealne ciljeve i samim tim propuštamo lepotu onih realnih? Felini nas konstantno zbunjuje, udara, gazi ali nas jednostavno razoruža ženskom lepotom, osmehom Donatele Damiani i momentima zaljubljenosti. Postoji li zlatna sredina naše ljubavi prema ženama ili smo možda u blaženstvu ili paklu. Zašto ne možemo da pobegnemo od svega toga? Zar je bitno? Dovoljno je da nam se jednom osmehnu i zbogom pameti.

Zanimljivosti:
Etore Mani koji ovde igra Dr. Kaconija, slučajno se upucao pre kraja snimanja. Dastin Hofman je bio prvi izbor za ulogu ali je odbio jer nije hteo da snima zvuk kasnije već je tražio da se snima direktno. On je smatrao da kada bi kasnije snimao svoje dijaloge, to bi ugrozilo njegovu izvedbu. Stefan Liberski koji je bio statista u Felinijevim filmovima je kasnije napisao knjigu o snimanju ovog.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 7/10