Fury (2014)

Kod nas nazvan: Bes
Žanr: Akcija | Drama | Ratni
Režija: David Ayer
Glumci: Brad Pitt, Shia LaBeouf, Logan Lerman...

Priča:
Priča o tenkovskoj posadi i njihovoj borbi u Nemačkoj 1945.

Moj osvrt:
Fury je jedan od onih filmova sa nevelikom pričom, malim brojem sasvim korektnih likova i dovoljno dobrih stvari da na kraju filma možete biti zadovoljni. Ima tih minimalističkih filmova. Recimo Pitch Black je takav. Nema puno mrsomuđenja, priča je mala ali je dovoljno zabavna, napeta i dopadljiva da možemo reći da smo uživali u filmu. Sve je ovde već viđeno ali je doneto na jako lep način i to su izneli veoma dobri glumci. 

Prva scena je masterpis. Nemački konjanik koji ide po bojištu na kraju bitke je usnimljen tako kao da imamo neko vrhunsko zlo. Ova scena kao da je ispala iz Gospodara Prstenova. Kao da sam gledao nazgula koji njuši leševe. Samo što ovo izgleda jezivije. Fury ima još ovakvih scena. Recimo kada momak na straži opazi SS-ovce koji marširaju i pevaju. Opet imam utisak kao da se vojska orka i uruk-haija približava Helmovom ponoru. Samo što je ovo vojska ljudi pa mi je baš dobro leglo. Te finese i finesice gledamo neretko. To je napravljeno jako pametno iz prostog razloga što film teško može da nas kupi nekom pričom koju nismo videli. Ali ovakvim detaljima i te kako može. 

Najveći kvalitet ovog filma je muzika. Braćo i sestre, ovo je jedan od najepskijih skorova koje sam čuo. Od prve do poslednje scene muzika je atmosferičnija, jezivija, emotivnija i upečatljivija od svake scene koju ćete videti. Onaj momenat koji vas najviše pogodi, koji vas najviše preplaši, šokira ili zatekne, budite svesni da muzika nosi više od pola kvaliteta te scene. Brže bolje sam otišao da vidim ko je kompozitor - Stiven Prajs. I odmah sam pomislio da ću da bacim gadan hejt jer čovek nije ni bio nominovan za Oskara za ovaj skor. Verovali ili ne, čovek je dobio oskara ali za Gravity. Hm. Mislim da je ovde muzika bolja i mislim da su ga morali nominovati za oba filma. Kapa dole majstore. 

Fury se odlučuje na nešto što je ustoličio Come and See a to je da nas kroz rat vodi pričom jednog dečaka. Neću porediti to ovde jer je Come and See neuporedivo bolji film. No formula je i ovde sasvim uspešna. Momak prvo postaje svestan šta znači oduzeti život. Odlično je što film to ne donosi kao najobičniju stvar akcije. Ni oni koji su oduzeli toliko života nisu imuni i dalje. Potom momak upoznaje smrt i uništenje. Naravno promene na njemu su vidne. Zašto je ova formula uspešna? Zato što na prekaljenom ratniku nismo svesni svakog užasa koji rat donosi. Prekaljeni ratnik ima neku smirenost i makar prividnu ravnodušnost. Mlad samo doživljava užase. 

Film se dobrano potrudio da prikaže šta su sve nacisti učinili svom narodu. Videćemo gomilu posledica njihovih zverstava, pre svega obešena i unakažena tela onih koji nisu hteli da im se pridruže. Potom vidimo decu koja su bačena u rat kao vojnici. No film im na neki način konstantno odaje priznanje time što su u toj već tada izgubljenoj borbi ostajali istrajni. Borili su se kao da ima nade, kao da mogu dobiti rat. I sva ta zverstva koja su spremni učiniti svojoj krvi bez obzira da li se radilo o odrasloj osobi ili detetu, i sva ta upornost i istrajnost u borbi koja će sigurno biti izgubljena, čini njih i njihovo zlo zastrašujućim. Koliko zao i slep možeš biti. Kakav je to ideal koji nije plemenit a vodi te ka ovome? 

I u svu smrt koju vidimo, u svo ovo blato i ludilo rata posađena je prelepa scena, tačnije jedan prelep deo scene. Kada se film već zaleteo sa užasima, u jednoj sceni čujemo klavir i vidimo prelepu devojku koja peva. I u svom tom sranju vidimo kratak momenat lepote i svega čega se čovek odriče. Vidimo ono za šta se treba boriti a zapravo gledamo ono što je predodređeno za uništenje u ovakvom ratu. Problem je što je ova scena posle toga postala jako razvučena, jako besmislena, bespotrebno preteća i gadna. Epilog je dobar, jeziv i baš kakav treba da bude. On je konačno upoznavanje jednog dečaka sa ratom. Tu on vidi šta nosi sutra i šta on gubi. Epilog kao da kaže "dobrodošao dečko". 

I sam rasplet filma nosi preveliku dozu testosterona. Dosta je tu klišea i šablonskog herojstva ali jebežga, to su naši momci, bore se protiv nacista, navijamo za njih, stalo nam je do njih tako da je lako primiti se na ovakve scene. Ima tu preterivanja ali nema nekih obrta. Ima previše herojstva ali je cilj pravedan i logičan. Nekako je to finale zaokružilo priču svakog od likova na najbolji mogući način i pokazuje da je ova ekipica lepo osmišljena. 

Ne samo da je ekipica lepo osmišljena i da su njihove priče dobro ispričane - i gluma je na zavidnom nivou. Možda i najslabija karika je glavni - Logan Lerman. Nije loš ali nekako mora da prođe ta faza balavurdera da bih ga shvatio kao ozbiljnog glumca. I dalje sve glumi na isti način. Ostali... Bred Pit - Nekako mi se čini da je ovaj čovek popularniji iz drugih razloga a ne onih glumačkih. On je vrhunski glumac i njegov prirodni talenat pršti na sve strane. Udahnuo je život svom liku na najbolji mogući način. Odličan primer kako harizma radi u korist lika kog glumiš. Iskreno, pao mi je ovde na pamet legendarni Koburn iz filma Iron Cross. Penja - oduševljen sam kad neko ovog čoveka iskoristi u ulozi gde ne mora da glumi nekog komičnog idiota. Mislim da ovaj čovek zaslužuje mnogo više od toga. Svaka ozbiljna uloga u kojoj sam ga gledao je neuporedivo bolja od ovih komičnih. LeBef na visini zadatka. Berntal takođe. 

Kao što rekoh, Fury ne priča neku veliku priču ali ima likove čija priča je vredna pažnje. Nije nam rekao ništa novo ali opet ono što priča, priča na jako dopadljiv način. Ima nekoliko scena koje pripadaju mnogo većim filmovima tako da je to veliki plus. Akcija je sasvim zadovoljavajuća i nosi neku dozu adrenalina. Fury jedan od najboljih muzičkih skorova koje sam čuo. Ima i te momente klišeiziranog herojstva ali je atmosfera takva da se lako primite na njih. Fury nije veliki film ali je sasvim vredan gledanja.

Zanimljivosti:
Ovo je tek drugi put da je pravi Tiger tenk korišćen za potrebe snimanja nekog filma. Glumci su bili obučavani za upravljanje i rad u tenku. Na kraju su čak i učestvovali u vojnoj vežbi. Tokom snimanja, Pit i Lebef su se posvađali sa Istvudom zato što je konstantno pljuvao po tenku dok je žvakao duvan. Oni su to smatrali za veliko nepoštovanje. Majkl Penja je zaista vozio tenk. 

LeBef je sam sebi izvadio zub i nije se tuširao tokom snimanja. Takođe, sam je sebi rasekao lice kako bi dobio na realističnosti scene. On je postao Hrišćanin tokom snimanja filma. Kada SS trupe marširaju i pevaju, to je odista bila pesma koju su SS-ovci pevali tokom rata. LeBef se nije najbolje slagao ni sa kim na snimanju pa je bio izdvojen od njih van snimanja. U jednoj scen je bilo 350 statista i svi su bili bivši vojnici.

Naj scena:

Klavir. I naravno epilog te scene.

Moja ocena: 7/10