The Lord of the Rings: The Return of the King (2003)

Kod nas nazvan: Gospodar Prstenova - Povratak Kralja
Žanr: Avantura | Fantastika | Akcija
Režija: Peter Jackson...
Glumci: Elijah Wood, Viggo Mortensen, Ian McKellen...

Priča:
Gandalf i Aragorn predvode svet ljudi protiv Sauronove vojske dok Frodo i Sem konačno stižu do Mordora.

Moj osvrt:
Po vašim komentarima ili odsustvom istih i po vašim ocenama vidim da podržavate predlog koji sam dao tako da ćete dobijati velike filmove, klasike ali i novotarije. Trudiću se da ispoštujem i ono što ste predlagali. Tako da posle ovog klasika možete očekivati nešto što je taze. Došao je red i da završimo sa ovom čuvenom trilogijom. Zaboravio sam vam napomenuti da se moji komentari odnose na produžene verzije. Opet ću preskočiti sve ono što važi za sva tri filma: efekti, muzika i slične tehnikalije - ne piše mi se o njima. Generalno o karakterizaciji, o glumi pojedinaca - već sam pisao. O mom stavu o odnosu knjige i filma već ste previše puta čuli. Dakle, baviću se samo karakterističnim stvarima. 

Pričao sam već o tome da je generalno karakterizacija u ovoj trilogiji veoma slaba. Retki su likovi kod kojih je uložen veliki trud. Golum je svakako jedan od njih. Takođe, ono što film ne uspeva u potpunosti da iznese u odnosu na knjigu je i potenciranje na tome koliko je nositi prsten zaista veliki teret. To nekako uvek prolazi usputno i nismo svesni koliko breme Frodo nosi na svojim leđima. Ne kažem da je moglo bolje jer je to težak zadatak. Ali odlično je prikazano šta je prsten stvorio od Goluma. Početak filma otvara priča o njemu a transformacija iz onog što je bio u ono što je postao je, malo je reći, tragična. I opet je utisak takav da niste sigurni da li da ga mrzite ili sažaljevate. Opsesija koju gaji prema Jedinstvenom je iznad svakog fanatizma. Možda ga ne posmatramo kao toliko bitnog lika ali je bez ikakve sumnje jedan od najbitnijih likova za sam ishod borbe.

Ljudi dobijaju jednu bitku i kreće proslava iako ono najgore tek dolazi. Zašto bi čovek slavio u tom momentu? Zato što ono najgore uvek čeka svakog od nas. Pitanje je samo kada će to najgore da se desi. Sve dok se to ne desi, čovek treba da slavi svoje pobede, koliko god male bile. Ne postoji beznačajna pobeda - inače se ne bi ni zvala pobeda. Generalno, čovek ili preteruje i slavi kada to i ne treba ili pak zanemaruje najmanje uspehe opterećen problemima. 

Vilenjaci polako napuštaju zemlje i dok traje dilema da li ostati ili otići, dolazi do odluke da se iskuje mač kraljeva. Ovo je snažna odluka iz više razloga. Pre svega, Vilenjaci koji svakako beže nemaju ništa od toga. Baš iz ovog razloga, odluka da se iskuje mač znači pre svega veliko poštovanje. Vilenjak koji je ubeđen da svet ljudi neće opstati, daje počast jednom od njih poklanjajući mu mač jednog od kraljeva smatrajući da je on dostojan tog zvanja. Druga stvar je možda i postojanje nade, nade da svet ljudi može doneti pobedu. Zašto se vilenjaci nisu udostojili da pomognu? To je već zanimljivo pitanje ali tu napokon Džekson poštuje knjigu ostavljajući ove likove onakve kakve ih je Tolkin i osmislio. Tolkin je planski kreirao priču koju će nositi ljudi i retki predstavnici ostalih vrsta. Na žalost, Džekson se u prethodna dva filma popišao po svim tim ljudima napravivši od njih potpuno okrnjene likove. 

Ne kažem da ljudi nisu takvi da okreću leđa jedni drugima. Vidimo to i ovde gde jedni govore da neće pomoći drugima upravo iz razloga što ovi drugi nisu pomogli njima. Ljudi i jesu takvi - retko pamte stvari zbog kojih bi trebali biti zahvalni nekom. Ako im je neko pomogao mnogo puta, prvi put kada im odbije pomoći, kada im možda i učini nešto nažao, sve ono što je bilo pozitivno, pada u vodu. U momentima kada ljudima preti potpuno uništenje, oni potencijalno okreću leđa jedni drugima. Nema tu baš puno izglednih šansi za spas. 

Moć svakako zaslepljuje ali ne samo posedovanje moći već i želja za njom može biti takva da čovek ne vidi najočiglednije stvari. Denetor je odličan pokazatelj toga. Njegova životna boljka je što smatra da mu pripada mesto koje mu nije predodređeno rođenjem. Ne bi to bio problem da on zna pokazati sposobnosti koje bi krasile osobu koja je vredna trona. Zaslepljen sopstvenom veličinom koja zapravo ne postoji, on postaje nesvestan svega što ga okružuje. Njegov šok kada vidi protivničku vojsku to pokazuje najbolje. On tada i dobija priliku da pokaže da je vredan pozicije koju želi. I šta tada on radi? Uviđa da je poraz neminovan i pokazuje slabost. Potpuna predaja ga je okarakterisala više od svih kretenija koje su prikazane u njegovom odnosu sa sinovima. On ne prihvata odgovornost već je prebacuje na svog sina. U ovom našem vremenu loših gospodara, verujem da vam je svima poznato ovako nešto. Prebacivanje odgovornosti, snagu na rečima, sopstveno veličanje nam serviraju svaki dan a njihova slabost je i više nego jasna. 

Pisao sam već o tome kako Džekson pokazuje veliko nerazumevanje materije prikazivanjem ovako jadne karakterizacije. Trudi se maksimalno da prikaže ljude na najgori mogući način. Njegovi ljudi nemaju izražen karakter, ne umeju da donesu pravu odluku, čekaju marinca (ovo što bi trebalo biti Aragorn) da nešto odradi. I šta se sada dešava? U trećem delu filma najveći teret u ratu upravo nose ljudi. Rohan je napokon veliki, Teoden je napokon kralj kojeg bi svako sa ponosom pratio. Čemu je onda služio neodlučni, tugaljivi kralj kod bitke kod Helmovog Ponora? Kakav je to onda preokret bio potreban da bi se ljudi ovoliko promenili? Ili je ipak to težnja jadnoj holivudizaciji kojom žele napraviti spektakl i probuditi emocije desetogodišnjim klincima prikazivanjem nečeg "neočekivanog"? Rohan i Teoden napokon pokazuju onu snagu koja ih je trebala krasiti i u prethodnom filmu. 

Kada negativci prete, oni prete krajem doba ljudi. Ček ček ček, zar tu nisu i vilenjaci i patuljci. Jesu malo sutra. Zašto je Džekson onda pokušavao da napravi vilenjake velikim, zašto ih je ubacio u bitku kod Helmovog ponora ako u odsudnoj bici neće da prisustvuju. E tu je razlika između Tolkina koji je imao kefalo da napiše ovako nešto i Džeksona koji je imao lovu da snimi ovako nešto. Ljudi nose najveći teret rata ovde spašavajući i sebe ali i druge. Tolkinov čovek je veliki, Džeksonov čovek je izašao iz nekog jadnog šablona gde mu se ličnost transformiše bezbroj puta. 

Odnos između roditelja i dece je svakako veliki faktor svake porodične priče. Tu je Džekson omanuo. Napravio je karikaturu od Denetora i samim tim jeftinu priču praveći jadnika od njegovog sina. Morao je ovde malo povući ručnu. Ok, Denetor je svakako mogao smatrati Faramira za slabijeg od Boromira. Možemo da kažemo da je zbog tragedije ali i zaslepljenošću sopstvenom veličinom bio nesvestan snage koja ih napada. Ali to nikako nije bio razlog da se od njegovog odnosa sa jedinim preostalim potomkom pravi sapunjara. Finišira se to snažnom scenom u kojoj Faramir jaše u sigurnu smrt. Ta scena jeste snažna ali joj ovaj odnos ne daje ni jedan posto te snage. Ovako ispada da Faramir jaše u sigurnu smrt samo da bi oca dozvao pameti. Scena je snažna jer je tragedija neizbežna, scena je snažna zbog pesme koja je prati i to je to. Praviti ovakvu scenu da bi mogli da kažemo "eto ti sad matori drkadžijo" je za mene prejadan razlog.  

Kada sam pisao o Šindlerovoj listi, pisao sam i o iščekivanju. Neću da poredim to sa ovim jer nema šta taj segment iz Gospodara da traži u istoj rečenici sa segmentom iz Šindlerove Liste, ali želim samo da podsetim na to. Iščekivanje u Šindlerovoj Listi je iskorišćeno da se probudi strah koji je jeziviji čak i od same smrti. Znanje o umiranju i njegovo iščekivanje ispada gore od samog umiranja. Gospodar Prstenova to takođe koristi na fin način, samo što je ovde bačen akcenat na preispitivanje. Nema preseravanja da se ljudi ne plaše kraja. Svako se plaši nečega. Neko za sebe, neko za svoje, neko za čovečanstvo. Kada je već kraj blizu, preispitivanje dolazi kao logična posledica. U sveprisutnom strahu ljudi uviđaju šta su zapravo napravili. 

Ono što mi se dopada, u ovom delu trilogije se baš forsira priča o prijateljstvu. Najviše se potencira na prijateljstvu između Sema i Frodoa ali nekako mi ta priča deluje kao da ima tu i više od prijateljstva. Naravno, nemam ništa protiv, ali scena u kojoj Sem ulazi poslednji u Frodoovu sobu i njihovi izrazi lica sve govore. Ono što je bitnije, vidimo spremnost da se ljudi žrtvuju za druge. Potom imamo prijateljstvo između Legolasa i Gimlija a ponavljam da se te dve vrste mrze. Prijateljstvo prevazilazi sve razlike i trijumfuje. Ok, jeste to malo patetično, jeste i poruka za najmlađe, ali nemam ništa protiv ovoga. Ipak se tako rađaju velike odluke što rezultira velikim delima.

Zanimljiva mi je i priča oko vojske prokletih koji ne mogu da počivaju u miru sve dok ne oduže svoj dug. Teško je kada nasledite loše ime. Potomstvo ovih ljudi svakako mora da živi sa tim da su njihovi očevi sramno odbili pomoći kraljevstvu izbegavši bitku. Njihovo učešće u ratu zbog nekog preokreta i zbog samog rata nema za mene neku veliku vrednost. Čak mi delovi bitke u kojima su oni umešani nisu ni najmanje zanimljivi. Ali činjenica da su dobili šansu sa iskupe svoje ime je ne samo zanimljiva već je i fantastična. Koliko ljudi žali samo za nečim što su učinili? Koliko ljudi žali zbog postupaka njihovih najbližih ili njihovih predaka? Koliko ljudi je samo nepravedno pogođeno ovim? Takođe, Aragornov postupak je veliki jer spreman je oprostiti. To jedan kralj sebi mora da dozvoli. 

Moram da priznam da je bitka kod Minas Tirita za mene znatno slabija od bitke kod Helmovog Ponora. Više se težilo efektima i akciji a atmosfera i dama su pomalo zapostavljene. Svakako izgleda spektakularnije ali fali mi još malo drame. Ipak je to jedna od odsudnih bitaka za spas čovečanstva. Ono što mi je bilo opako je početak kada orci gađaju grad glavama mrtvih ratnika. Iskreno ne vidim bolji način da se ljudima u gradu utera strah u kosti. Može to da probudi i mržnju i glad za osvetom, ali čak i u tom slučaju, strah neće biti ništa manji.

Iako se potencira na brojnosti u ratu, imamo i priču da je pojedinac i te kako važan. Mislite da nije? Setite se Oskara Šindlera. Nije fazon samo u tome koliko ste života oduzeli već koliko ste spasili. Jedan mali Hobit spašava život Gandalfu. Koliko je samo ljudi samim tim spasio, a možda čak i čovečanstvo. Ljudi su nekada nesvesni velikih stvari koje prave. Tako je i ovde. To su veliki postupci koji pokazuju da svaki pojedinac vredi. Nema zaokruživanja, nema statistike, vrednost se računa pa tek onda brojnost.

Pisao sam već o jačini prstena. To se mora imati na umu kada dođe do scene u kojoj se Frodo i Sem razdvajaju. Bez prstena, ta scena je spletkaroško smeće. Zbog toga, uticaj jedinstvenog se ne sme izbacivati iz opticaja. Nema on samo uticaj na osobu koja ga nosi već i na ostale. Zato mu i jeste moć tolika da se cela priča vrti oko njega. To je svakako bolje predstavljeno u knjizi, ali ne mogu da dam nijednu zamerku Džeksonu povodom toga jer je teško predstaviti šta ko misli i oseća. Tu je urađen sasvim korektan posao.

Ljudi danas sve manje poštuju istoriju, sve više je karikiraju, sve više je zanemaruju i time pokazuju da je nisu dostojni. U sceni kada neprijatelj provaljuje u Minas Tirit, Gandalf uzvikuje ratnicima da su oni ratnici Gondora i da treba da stoje tu gde su. Za mene je to opako snažna scena. Zbog onog šta predstavljaš, zbog svoje istorije, zbog svojih očeva, ljudi će ostati tu da stoje i brane ulaz. Braniti svoju istoriju, to je za mene stvar morala. Takođe, u jednoj sceni Teoden govori da će pred svoje pretke izaći bez trunke srama. Čovek je ponosan na ono što je postigao, nije ukaljao imena svojih očeva već ih je produžio pridruživši im se. Moram ovde da dodam da je Teoden po viđenom u filmu najveći lik za mene. Običan čovek koji je pokazao svu mudrost koju kralj treba da ima i svu snagu koja krasi jednog vođu. Još jedna stvar koja mi se dopada je to što je drugačije kada u bitku jurišate rame uz rame sa svojim vođom a potpuno je drugačije kada vaš vođa stoji u pozadini i naređuje. Ipak je to veliki motivacioni momenat za vojnika. Velika je čast jahati rame uz rame sa kraljem poput Teodena.

Možda malo naivno deluje to što su hobiti podneli veliki teret. Ipak su oni najmanje sposobni za tako nešto. Meni se to zapravo sviđa iz prostog razloga što su hobiti karakterisani tako da me neverovatno podsećaju na decu. Klinci dolaze posle nas, klinci bi trebali da nas vode u nove pobede. Zašto im ne dati da urade nešto veliko. Takođe, klinci su čisti. Nema tu planskog zla, samo čisto postupanje po instinktu. Jasan strah ali dečja blesavost koja ih vodi u avanturu i pokazuje hrabrost. Zašto neko tako mali ne bi mogao da nosi veličinu u sebi? Sa koliko godina je Mocart fascinirao svet? Sa koliko godina je naš Stefan Milenković oduševljavao? Mislie o tome.

Na kraju, za mene je najveća scena u sva tri dela pokazivanje poštovanja prema četvorici hobita. Danas se tako malo posvećuje ovome. Ne kontam zašto je ljudima teško pokazati drugom zahvalnost i poštovanje. Koliko god puta gledao, ova Naj scena mi uvek izmami suzu. Nekad je jedno obično "hvala" sasvim dovoljno da čovek zna da poštujete ono što uradio. I najmanja pohvala godi, i najmanji znak pažnje je veliki, i najmanji znak zahvalnosti znači poštovanje.

Zanimljivosti:
Džekson je arahnofob (plaši se paukova) i Šeloba je dizajnirana po pauku kojeg se on najviše plaši. Snimanje je završeno pet dana pred zakazanu premijeru. Prosečna vrednost efekata po visokobudžetnim filmovima je oko 200. Ovaj film ih ima 1488. Serkis i Vud su dobili po jedan od dva prstena koja su korišćena u filmu. Obojica su mislila da su dobili jedini koji je korišćen. Vud ima sposobnost da gleda dugo u jednu tačku i ne trepće. To su iskoristili u sceni posle ujeda Šelobe. S obzirom na to koliko je Aragorn učestvovao u bitkama, Mortensen je do kraja snimanja "ubio" svakog statistu po barem pedesetak puta. Snimljeno je 2.000.000 metara filma. Za potrebe filma napravljeno je 48.000 mačeva, kopalja i štitova. U jednoj sceni je korišteno 250 konja. 

Neke scene iz produžene verzije filma su snimane posle premijere. Odjavna špica u kojoj vidimo portrete likova i imena glumaca koji ih tumače su bili Mekelanova ideja. Prvi nastavak posle drugog dela Kuma koji je dobio Oskar. Prvi put da je treći nastavak nekog filma nominovan za oskara. Pošto je Ris-Dejvis dobijao osip zbog svoje maske, kada je završio sa snimanjem, spalio ju je. U scenama bitaka je bilo oko 200.000 statista. Kada Teoden mačevima udara po kopljima svojih ratnika, to je ideja Bernarda Hila. Deformisani vođa orka, Gotmog je pomenut u knjizi samo jednom. Tokom juriša ratnika Rohana, jedan od statista je pao sa konja ali na svu sreću, svi konji koji su dolazili iza njega su ga obišli.

Naj scena:

My friends. You bow to no one.

Moja ocena: 10/10