Goodfellas (1990)

Kod nas nazvan: Dobri Momci
Žanr: Biografski | Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Martin Scorsese
Glumci:  Robert De Niro, Ray Liotta, Joe Pesci...

Priča:
Priča o Henri Hilu i njegovim prijateljima i njihovom usponu kroz hijerarhiju mafije.

Moj osvrt:
Goodfellas se kao retko koji gangsterski film bavi celim tokom gangsterskog života jednog čoveka. Prvo pitanje je naravno kako klinja uopšte dođe do želje da pristupi takvoj grupi? Naši današnji mudroseri bi išli tako daleko i prikazivali loš uticaj agresivnih video igara, filmova ili šta već. To je već stvar kućnog vaspitanja. Ja sam veliki deo života igrao upravo te agresivne igre, gledao brdo horora a mrava nisam zgazio tako da te gluposti ne piju vodu. Skorseze je to rešio veoma elegantno. Momak koji nema baš neke lepe uslove za život konstantno gleda te ljude u svom susedstvu. Oni izgledaju opušteno, kao da nemaju nikakvih briga, bogato se oblače, voze dobra kola, u društvu su lepih žena, svi im pokazuju poštovanje itd. Jedan klinja koji ne živi u naročito dobroj porodičnoj idili, koji ne može sebi priuštiti bog zna šta, svakako da želi ovako nešto. Svaki klinja zapravo želi biti bitan, samo je pitanje šta će mu prvo zapasti u oko. Nekom to bude sport, nekom muzika a nekom na žalost ovakve stvari.

Klinja ulazi u celu priču i ljudi postupaju sa njim na odličan način. Prvo ga štite od i najmanjeg problema. On obavlja sitne poslove za njih. Veoma mlad zarađuje tako da na neki način dobija osećaj samostalnosti i moći. Ako imaš ljude koji te štite, koji poštuju sve što učiniš za njih, koji ti pomažu i materijalno, onda je lako pripadati njima. Zar je onda bitno jednom golobradom klinji iz nesrećne porodice što su ti ljudi gangsteri? Samim tim što ga oblikuju prema svojim principima, on će svakako postati jedan od njih. Naravno ne kreću sa edukacijom za ekstremne situacije. Recimo kada se klinja prvi put susretne sa ranjenim čovekom, prva reakcija je da mu pomogne. Tek onda dobija uputstva šta da radi. Niko se ne formira kao ličnost prvog momenta i mi znamo da je zao i sposoban za svakakve gnusobe. Ovde vidimo jasno formiranje karaktera ovog momka.

Pošto je ovaj momak narator, on u jednom momentu kaže da svako nekada mora dobiti batine. Odlično rečeno. Ne možeš naučiti da se izdigneš iz sranja ako ne upadneš u njega, ne možeš naučiti da uzvratiš udarac ako ga pretnodno ne dobiješ. Ako si dovoljno hrabar i pametan, iz batina koje dobiješ ćeš učiti i nikada nećeš pasti na isti način. Naravno sve to dolazi sa godinama i iskustvom. To će se ispostaviti kao najveći problem ovog čoveka. Imao je velikog, iskusnog vođu i njegove dobre savete ali odlučio je da radi van njih. O tome nešto kasnije.

Vidimo i princip na koji sve funkcioniše kada upoznajemo lik Džimija (De Niro). Taj čovek funkcioniše po principu svima pare u džep. Ono što je zanimljivo, većina ljudi kojima idu pare u džep su sitni likovi ali na pravim mestima. Ako želiš podmititi nekog na najvišoj instanci, treba ti strašan keš, ali podmiti neke koji se nalaze u blizini tog lika na visokom položaju, rezultat neće izostati. Takođe, nikada ne znaš ko će ti od naizgled nebitnih likova trebati. Džimi trpanjem novca u džep svih tih likova postaje heroj nevažnih. Da li je bolje imati pomoć jednog na jakom mestu ili hiljade malih, mislim da tu nema dileme. Poteže se tu i pitanje morala, ako ste primili keš, da li ćete ćutati iako znate ko je taj čovek. Ako spadate u one kojima on stavlja keš u džep, niste u jakoj materijalnoj situaciji a što je još bitnije, uvek postoji strah za najbliže, tako da i nemate nekog izbora.

Zanimljivo mi je da Henri Hil (Rej Ljota), lik koji priča celu priču ženu pronalazi u prvoj koja mu se zapravo i suprotstavila. On kao pripadnik mafije je svakako uvek u društvu lepih žena ali zapravo kreće za onom koja mu se žustro suprotstavlja. To mi je zanimljivo iz prostog razloga što je u ljudskoj prirodi da želi ono što teže može da dobije. Najbolji film na tu temu mi je genijalna Deveta Kapija Romana Polanskog. Mada se tu radi o nečemu većem od odnosa između ljudi ali o tome neki drugi put. Elem, Henri je radio kako su mu nalagali a u ovoj ženi prvi put ima izazov, prvi put ima neku prepreku koju mora sam da premosti bez da mu iko izdaje zadatak. Kako je ona njegov prvi veliki samostalni uspeh, jasno je oduševljenje i s obzirom na karakter samog lika, preprano stupanje u brak i osnivanje porodice.

Uprkos negativnoj konotaciji koju ima grupa kojoj Henri pripada, oni su ga naučili nekim lepim stvarima. Pre svega tu imamo osobinu da čovek mora da štiti svoju porodicu i svoje prijatelje. Vidi se bes koji Herni pokazuje kada prvi put neko nasrne na njegovu suprugu. Takođe cela grupa deluje jedinstveno. Trojka koja je obeležena naslovom filma je takva da ne prelaze preko uvrede. Uvreda jednom članu je uvreda svima. To je savršen način da se pokaže zajedništvo. Naravno, to je preduslov da grupa funkcioniše sjajno kao celina. Jedinstvenost grupe je zapravo njena snaga.

Osim zajedništva, ovakva grupa članu daje moć. E tu je najveći problem, što pojedinac nije svestan na koji način svoju moć može da koristi. To je i najveći uzrok pada. Goodfellas nam servira različite karaktere koji se nalaze u sličnim pozicijama. Prvo imamo Džimija (De Niro) koji savršeno planira i rezonuje. Potom imamo Tomija (Peši) koji je nestabilna ličnost. Iako strašan operativac, njemu je karakter najveći uzrok saplitanja. Na kraju imamo Henrija koji izgleda dobro, mirno i poslušno. Sve dok je takav, nema nekih velikih problema. Onog momenta kada kreće da luta od šablona, nastaju problemi. Grupa je jaka koliko je jaka njena najslabija karika. Ako jedan pada, svi ostali su u opasnosti.

S obzirom na prirodu posla, Henri mora da ima veliku podršku u porodici. Problem je to što on ne ume da kontroliše svoj privatni život. To utiče na njegov odnos sa surpugom a samim tim nemir u kući se preslikava na nemir na poslu. Zato se i kaže da sve dolazi od kuće. Ako kod kuće nije sve kako treba, ne možeš se koncentrisati ni na normalan posao a kamo li na ovakvo nešto. Henri pak uspeva upravo zato što ima kakvu takvu podršku supruge, čak i u momentima kada to ne zaslužuje.

Problem je kada čovek oseti uspeh i moć što to ne može kontrolisati. Henri oseća moć i kreće da radi van šablona, van onoga što ga uče. Samim tim, problema je više, rizik je veći. Pitanje je da li si materijal da učiniš nešto više od ovoga što znaš. Postoje ljudi koji mogu da menjaju i unapređuju šablon. Da bi to napravio, moraš da svedeš rizike na minimum i da besprekorno planiraš. Henri jeste učio dosta u toku posla, ali da li je to dovoljno da prođe kroz sve? Takođe, ako ne kontrolišeš svoje postupke, možeš otići krivim putem i dokačiti nekog koga ne smeš. Ne mora to biti neko moćan, ali u mračnoj ulici kada ne vidiš ko ti je iza leđa, klasa, moć i pozicija su u potpunosti nebitni.

Do sada sam uglavnom pričao o snazi ekipe a manje o problemima. Problem je ako je ekipa prevelika. Što je više ljudi, veći je rizik i veće su šanse za neuspeh. Sistem će savršeno funkcionisati ako su svi 100% fokusirani na problem. Šta ako neko u sistemu omane? U ovakvom poslu, da bi sve funkcinisalo, takvi se uklanjaju. Nema tu mesta emocijama, nema mesta praštanju, nema sentimentalnosti - samo čista matematika i čuvanje mira u kući. Greška se pre ili kasnije plaća životom.

Konačno, kada čovek omane u ovakvom sistemu, kada je on problem koji može doneti propast grupi, svo prijateljstvo, svo poverenje, sve propada. Onima koji su ga štitili može postati neprijatelj pa i meta. Ali šta se dešava sa druge strane. Da li će čovek biti spreman da se žrtvuje za grupu ili će spašavati svoju zadnjicu, izdati sve koji su mu pomogli i prodati one koji su ga štitili? Kako god bilo, Skorseze je pokazao nekoliko velikih istina. Cilj ne bira sredstva a čovek ne iznenađuje transformacijom karaktera već pokazuje pravo lice.

Na sve ovo, imamo odličnu ekipu glumaca, vrhunski dijalog u kom dominira Peši, koji je zasluženo dobio oskara za ovu ulogu. Takođe, imamo i savršeno odabran soundtrack. Jedina mana po meni je možda malo razvučen kraj, ali Skorseze je svakako želeo pokazati pad upečatljivijim i dati nam dovoljno jake razloge za ono što sledi. Na kraju, poklonio je svetu filma jedan od najboljih gangsterskih filmova ikada.

Zanimljivosti:
Čuvena "You think I'm funny?" scena je zasnovana na istinitom događaju a desila se samom Pešiju dok je radio u jednom baru kada je lokalnom gangsteru rekao da je smešan. Reč "fuck" je izgovorena 296 puta. Kako je film zasnovan na istinitim događajima, najbliži realnom liku je bio sam Peši. Jedina razlika je bila što je Tomi iz realnog života bio krupan. Pol Sorvino je improvizovao šamar kada se njegov lik (Poli) susreo sa Henrijem posle Henrijevog izlaska iz zatvora.

Scena večere kod Tomijeve majke je 100% improvizacija. Pešijev govor po dobijanju Oskara je jedan od najkraćih u istoriji. On nije verovao da će dobiti nagradu pa nije ni spremio govor. U sceni svađe između Henrija i Karen, kada ustaje i odlazi, Henri staje na ruku Karen. To se desilo slučajno. Ljota nije imao nameru da nagazi koleginicu ali je ona ostala u ulozi. Kada je Pešijeva majka videla film, oduševila se ali je zamolila sina da ne psuje toliko u budućnosti. Sam Henri Hil je izjavio kako ga je De Niro zvao nekoliko puta na dan kako bi dobio smernice za lik Džimija.

De Niro u svakoj sceni ima sat na ruci i prsten na palcu. Kada se Soni žali Poliju, Skorseze je rekao Toniju Darou da namerno ubaci više rečenica nego u scenariju tako da je iznenađenje na licu Pola Sorvina iskreno. Peši je imao 40 godina kada je sniman film a u jednom momentu je tumačio lika koji ima 20tak godina. Kristofer Serone je morao da nosi sočiva kako bi imao istu boju očiju kao Ljota. Film je zasnovan na knjizi "Wiseguy", Nikolasa Pileđija. Džimi Burk, čovek na kome je Džimi Konvej zasnovan, umro je u zatvoru 1996 od raka pluća. Tokom premijere, pravi Henri Hil je svima odavao svoj identitet. Zbog toga ga je policija isključila iz programa za zaštitu svedoka.

Pravi mafijaši su unajmljeni kao savetnici u nekim scenama. Ljotina majka je umrla od raka tokom snimanja. On kaže da mu je bes zbog smrti majke pomogao u mnogim scenama. De Niro je zahtevao da se koristi pravi novac kada ga on deli svima. Na kraju snimanja niko nije smeo da napusti set dok ne vrati novac nazad. Jedna od devojčica koja tumači Henrijevu ćerku je ćerka Lorejn Brako i Harvija Kajtela. Sliku koju je Tomijeva majka naslikala zapravo je naslikala Pileđijeva majka. Ljota je slušao audio snimke razgovora Pileđija i Henrija Hila kako bi se spremio za ulogu. Ljota je izjavio kako se susreo nekoliko puta sa Henrijem Hilom do njegove smrti 2012.

Naj scena:

You think I'm funny?

Moja ocena: 9/10