The Call (2013)

Kod nas nazvan: Poziv
Žanr: Triler | Kriminalistički
Režija: Brad Anderson
Glumci: Halle Berry, Evie Thompson, Abigail Breslin...

Priča:
Kada iskusni operater na liniji za hitne slučajeve dobije poziv od tinejdžerke koja tvrdi da je kidnapovana, ona mora da se suoči sa svojom prošlošću kako bi spasla život ove devojčice.

Moj osvrt:
The Call  nam daje odličan uvid u posao operatera za hitne slučajeve. Pre svega vidimo kolika je tu odgovornost. Operater mora biti smiren, mora da stoprocentno vlada situacijom, mora da savršeno kontroliše emocije. Neretko, život onog ko poziva zavisi od reakcije ovih ljudi. The Call pokazuje jednu sjajnu organizaciju ali i negativne strane svega toga. Greška operatera može da dovede do tragičnih posledica. Možda nikada neće direktno odgovarati za tragediju, ali pak moraju s tim živeti. Nasuprot ovoj organizovanosti, moram da vam ispričam šta se kod nas jednom desilo. Prijateljica je pozvala tada 92 da prijavi hitan slučaj nasilja u porodici. Prvo je dobila odgovor da sačeka malo. Kada je sačekala malo, pitali su je odakle zove. Potom su joj dali broj fiksnog telefona u najbližoj policijskoj stanici. Pa je tu čekala malo da joj se jave itd. Sekundi dele život od smrti. Sve je u brzini i efikasnosti. The Call to pokazuje na maestralan način. 

Džordan (Hale Beri) je operaterka u centru. Na žalost, njoj se dešava slučaj koji će joj zagorčati život. Odgovorna je za smrt devojčice i to je nešto sa čim mora da živi. Ok, nemam ništa protiv ovoga, ali mi je u ovom slučaju bespotrebno. Zašto? Zato što joj se ponavlja slučaj pa onda ona kao mora da prebrodi psihološku barijeru. Te patetične scene o pobeđivanju strahova mi baš idu na nerve. Bez te odgovornosti, bez te tragedije, ovaj film bi bez problema mogao da bude efikasan isto kao i sa njom. Iskreno, po meni je bolje da tog slučaja nije ni bilo, onda bi sve vreme Džordan bila suočena sa tim da se bori za život devojčice a ne sa unutrašnjim demonima i ponavljanjem greške. 

Onda nas film upoznaje sa žrtvom na onaj klasični debilni način. Ljudi ne umeju da naprave jednostavnu žrtvu već je prave čistom na način da su svi oko nje prljavi. Ovde imamo finu devojčicu kojoj se čak i psovke gade dok je njena najbolja prijateljica drolja u najavi. Čemu to služi, veze nemam. To je, između ostalog, možda i najbitniji razlog za nedavanje desetke Takenu. Zašto praviti takvo sranje. Zašto ogaditi čoveku nekog da taj neko ne bude tako bitna žrtva kao neko drugi. Na jeftin način rangiraš žrtvu. Nije ovde toliko forsirana ta priča ali je svakako nepotrebna i nadasve odvratna.

Kada već dođe taj poziv, kada Džordan ponovo mora da proživi sav taj pakao, kreće zanimljiva i donekle napeta trka sa vremenom. Što se tiče ideja koje ona dobija i stvari koje radi, to je perfekcija. U situaciji kada najmanji detalj može da odluči o životu i smrti, Džordan pokazuje maestralnu kontrolu nad situacijom. Što se tiče devojčice, to je donekle ok. Shvatljiva je panika jer je ipak to veliki šok za nju, ali ponavljanje nekih stvari su mi malo išle na nerve. U situaciji kada joj svaka saradnja sa Džordan može značiti život, ona često odluta u apatiju. Ok kažem, panika je tu, njena mladost je tu, ali vidi se da se time želi razvući ova priča tako da je to za mene minus. 

Ono što je baš bezvezno je to što neke stvari niko ne primećuje i to što policija mnooogo kasni. Brate mili, dobijaju informacije koje bi trebale da ih u roku od nekoliko minuta dovedu na pravo mesto, oni uvek kasne. Ok da su samo u automobilima, problem je što i helikopter ne može da se skonta gde je. Zbog toga imam osećaj da bi ovaj ubica mogao i bez automobila da šeta sa sve ovom devojčicom na leđima i ubija nasumične prolaznike. Cela priča iza ovog psihopate je nešto već viđeno. Nije loše ali nije ni naročito upečatljivo. Jedan bolesnik zbog trauma iz mladosti i to je to. 

Da je film nastavio u ovom duhu, bio bi sasvim solidan. Problem je ta usrana potreba da se od nekog ko nije kalibar za akciju napravi superheroj. Uključivanje same Džordan u slučaj, njeno ubacivanje u akciju dovelo je do brda idiotizama. Policija je bila na jednom mestu pa su otišli ne ispitavši ništa. Džordan dolazi i pronalazi probleme. Ma daj. Ovo je bilo žestoko nepotrebno. Džordan je od prvog do poslednjeg momenta morala ostati za stolom. Ne samo da je obesmišljen i koncept već je sve bačeno u vodu. Policija zapravo ne vredi ni pišljiva boba i preduzima vrhunski idiotske korake. Drugi problem je ta transformacija ličnosti. Džordan je sasvim obična devojka - takva je trebala ostati do kraja. Nije mi jasno gde je taj momenat u filmu u kom od operaterke i od klinke koja cmizdri da će biti zakopana nastaju dva Džona Kramera? Težnja spektaklu bacila je ovaj film u ispodprosečnost. 

Hale Beri i ne cenim nešto posebno. Ne mislm da je loša glumica ali njeno preglumljivanje mi ide na nerve. Za divno čudo ovde nema ništa od toga, tako da moram da kažem da sam prilično zadovoljan. Abigejl Breslin nisam gledao još od kad je bila klinka. Mogu da kažem da je i ona sasvim ok. Jedini problem je što se režiser prilično trudi da nam baci akcenat na grudi ove devojčice. 

Film je počeo snažno, nastavio solidno, završio se ispodprosečno. Na momente me je podsetio na CSI seriju a o tim baljezgarijama nemam neko naročito mišljenje. Baš kao i one, i ovo je hrana za gubljenje vremena i isključivanje mozga. Mogao je ovo biti znatno bolji film ali robovanje spektaklu ga je sahranilo u debeo prosek.

Zanimljivosti:
Na početku se među pozivima čuje "I think I'm having an overdose and so is my wife". To je pravi poziv koji je napravio policajac Edvard Sančez. On je zaplenio marihuanu i od nje je njegova supruga napravila kolačiće. Kada su preterali sa tim, on je nazvao policiju.

Naj scena:

Početak poziva i preduzimanje koraka.

Moja ocena: 5/10