Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

уторак, 03. децембар 2013.

One Flew Over the Cuckoo's Nest (1975)


One Flew Over the Cuckoo's Nest (1975) on IMDb
Kod nas nazvan: Let Iznad Kukavičjeg Gnezda
Žanr: Drama
Režija: Milos Forman
Glumci: Jack Nicholson, Louise Fletcher, Michael Berryman...

Priča:
Pošto je smešten u mentalnu ustanovu, buntovnik se udružuje sa pacijentima protiv glavne medicinske sestre.

Moj osvrt:
Više puta u svojim osvrtima pominjem sistem i borbu protiv istog. Taj sistem može biti bilo šta što ima moć da uspostavlja pravila, bilo šta što može da potčini, da ima bilo kakav uticaj. Miloš Forman nam sve to preslikava na mentalnu ustanovu gde dobijamo odgovor kako svet funkcioniše. Ako kažem da je slika ove mentalne ustanove slika i današnjeg društva, dobijate odgovor koliko je ovo pametno napravljeno. Dakle, u daljem tekstu, kada god kažem sistem, a pominjaću ga često, vi to vežite za bilo šta što vam odgovara.

Zašto je odabrana mentalna ustanova? Iz prostog razloga što niko ne smatra da može da pripada tamo. Niko ne smatra da je došao ili da će doći u tu fazu da će biti u toj ustanovi. Čim pripadaš tamo, ne pripadaš više nigde. Fazon je u tome što to nije definitivno mentalno stanje i što to samo stanje ne određuje da li čovek pripada tamo ili ne. To određuje neko drugi ko ima moć, sposobnost, znanje ili pak samo volju da definiše nekog drugog kao takvog. Eto još jedne veze sa bilo kojim sistemom. Svaki sistem želi da privoli i oblikuje čoveka. Ako već čovek pripada sistemu, on mora ispuniti one norme koje sistem propisuje. 

U jednoj sceni se pacijentima daju lekovi uz muziku. Genijalan pokazatelj kako nam se može servirati bilo šta ako se fino zamaskira. Dovoljna je samo mala promena konotacije da od najcrnjeg mogućeg napravi nešto što je pozitivno. Braćo i sestre, kao dokaz toga, koliko puta ste birali između dva zla? Koliko puta nam se servira priča "može i gore" kao opravdanje? Koliko puta čujemo da je krivica u drugom a ne ovom koji je sada odgovoran? Prodavanje magle je disciplina koja savršeno funkcioniše u skoro svakom sistemu. 

Ako neko sa strane gleda na mentalno obolele ljude u ovoj ustanovi, može da ih posmatra sa sažaljenjem, može da ih posmatra i kao inferiorne itd. Ako ne pripadate nekom sistemu koji vam se gadi ili od koga imate strah, kako posmatrate ljude koji pripadaju tom sistemu? Ok, ne mora vaša procena da bude realna, ali stvar je aspekta, stvar je onog ko posmatra. Ako neko gleda navijačku organizaciju koja npr. uništava inventar na stadionu, može da kaže da su ti navijači budale. Recimo ja delim to mišljenje. Ali opet, neko može da kaže da su svi navijači budale. To je nešto sa čim se ne mogu složiti. Ali ako svi oni pripadaju istoj organizaciji, istoj grupi, lako ih je gledati kao celinu, lako ih je voleti kao celinu, lako ih je mrzeti kao celinu. 

Zamislite situaciju u kojoj sistem želi da vas privoli ili da vas primora da budete deo njega. Vi ste potpuno drugačiji od onog što sistem propagira, vi radite sve što oni ne žele da radite. U filmu je čovek koji dolazi u mentalnu ustanovu veseo, pun života iako nije čistunac. To je savršeno jer ne samo da sistem može da omane već i da čovek van sistema ne mora da bude u potpunosti korektan. Fazon je u tome kada uporedimo i ovakvog čoveka sa sivilom koje sistem propagira, sa šablonom u koji sistem želi da zavije osobu, takav čovek deluje pozitivno. Nemojte mi reći da ste gledali ovaj film i niste smatrali Nikolsonov lik za pozitivan, za nekog ko treba da pobedi sistem ovakav kakav je predstavljen?

Naravno, nisu svi sistemi isti, ali većina sistema je ovakva poput ustanove prikazane u filmu. Ukoliko se ne ponašate po propisanim šablonima, vas treba oblikovati da biste bili podobni. Samim tim, sistem pravi potpuno iste persone, ljude koji ostaju samo u granicama sistema, ljude koji nemaju sopstveni identitet, ne pokazuju kreativnost jer svi su isti. Ako vam sistem propisuje šta smete da uradite, kako onda da se ostvarite? Kako da pokažete da vredite više od nekog drugog? Kako da se izdvojite iz gomile?

Ako sistem želi da vas preobrati, prvi pokušaj je blag i predstavlja neki vid saradnje, neki vid potencijalne simbioze. Ljudi koji nemaju jasno izražen stav, koji nisu ubeđeni u ono što rade, koji nemaju jasno definisan put, lako će biti zavedeni ovim. U filmu ipak imamo osobu koja uživa u onom što radi, koja pronalazi sebe u tom što radi. Takva osoba će ući u sistem samo ako sistem podržava njegove postupke. Sistem, nemoćan da saradnjom privoli ovakvog čoveka, kreće u prisilnu promenu. Udara u najjaču snagu čoveka, uništava mu volju, ograničava u željama. Kako je moguće da promeniš čoveka na taj način? Postoji gadna stvar koja se zove navika. Ako čoveku izbiješ iz glave nešto što voli i što radi, ako ga navikneš na nešto drugo, možeš da se nadaš njegovom preobražaju. E tu dolazi u pitanje čovekova snaga volje. Na svu sreću, u filmu imamo izuzetnu personu koja ne može pasti tako lako. 

Imamo prvi pokušaj da se promeni sistem. MekMarfi (Nikolson) pokušava da unese nešto svog života u ovaj sistem. To deluje naivno ali pokušaj da natera čoveka da ubaci loptu u koš za ovako učmali sistem je revolucija. To je promena ustaljenih stvari, to je drugačije od navike, to nije po protokolu. Fazon je u tome što je to zabavno za druge. Ako želiš da menjaš sistem, moraš da ga menjaš iznutra. Stvar je u tome da li su ljudi koje menjaš spremni da istraju u tome ili će im to novo biti samo usputna, mala zabavna stvar kojoj su se prepustili. Svakako je ovaj pokušaj na kraju podstakao jednog. 

Čovek poput MekMarfija je neko ko je siguran u sebe. Kada je čovek siguran u sebe, neretko preceni svoje mogućnosti. Takav slučaj imamo i ovde gde je MekMarfi ubeđen da će uspeti lako da izađe iz svega. Nakon neuspešnog pokušaja on govori "barem sam pokušao". U tome je razlika između onih koji mogu da menjaju sistem i onih koji ćute u strahu - spremnost da pokušaš nešto, makar doživeo neuspeh. 

Ono o čemu sam pričao i ranije, čini mi se kada sam pisao o filmu Filadelfija, je nesposobnost sistema da shvati da preko puta sebe ima čoveka i da se on sam u isto vreme sastoji od ljudi. To se pokazuje ovde u jednoj sceni gde likovi idu na pecanje. Ok, postoji nešto što deli ove ljude, ali zar svako od nas nije na nekoj drugoj strani od bilo kog drugog. Uvek postoji nešto oko čega se bilo koje dve osobe neće složiti. Ali većina razlika su takve da takvi ljudi mogu da funkcionišu zajedno bez ikakvog problema. Zašto je onda sistem tako isključiv prema drugačijim? Zato što sistem u svemu gleda korist i u svemu gde ne vidi korist, vidi prepreku. 

U jednom momentu saznajemo da su neki ljudi svojevoljno u mentalnoj ustanovi i da mogu da je napuste. E tu vidimo nešto što se zove dvostruki aršini. Po svoj logici ti ljudi bi i morali biti u ustanovi, ali oni su slobodni ići. Tu se vidi još jedna stvar. Sistem je takav da želi da privoli one najbolje van njega. Nema sistem puno koristi od ljudi koje će lako pridobiti. Ima korst od njih kao oruđe ali privoleti nekog izuzetnog pojedinca van sistema znači ukrotiti nešto što može da u potpunosti okrene rezultat. Ako ostavite takvu osobu van sistema, ona može da bude zagovornik suprotnih stvari, stvari koji će uništiti postojeći sistem, a šta znate, može da bude začetnik novog, ubedljviijeg sistema. Tu je najveći uspeh, ukrotiti neukrotivo i naterati ga da radi u tvoju korist. 

Već sam rekao da ako poželiš da promeniš sistem, moraš da ga menjaš iznutra a to ćeš učiniti tako što ćeš menjati ljude. Ako uspeš u ljudima da probudiš želju da se bore za nešto u šta veruju, imaš jake saborce. Ali kako su ljudi već u sistemu, teško ih je menjati. Iako su možda ponekad uz tebe, u momentu u kojem pomisliš da možeš da se osloniš na njih, oni mogu da budu okrenuti protiv tebe ili da zbog straha zataje kada im najviše trebaš. Zato se kaže "izuzetni pojedinci". Veliki ljudi, izuzetni ljudi, jedinstveni ljudi su retki. 

Da cela ova priča ne bude kritika sistema pobrinuli su se u završnici filma. Ako ni jedan jedini sistem ne vlada, ukoliko svi ljudi mogu raditi ono što žele, ako svako može propisivati pravila, dolazimo do potpunog haosa. Sistem može da ti govori kako treba da se stidiš onog što osećaš ali i sam sebe možeš da dovedeš u tu situaciju. Možda te nije sramota pred društom ako uradiš nešto nemoralno, ali može npr. da te bude sramota pred roditeljima. Problem je što čovek teži krajnostima čak iako smatra da je u zlatnoj sredini. 

Konačno, MekMarfi ne prihvata sistem, ne prihvata promene i sistem je spreman koristiti krajnje mere. Sistem je jak, sistem koji funkcioniše besprekorno ne možeš sam pobediti. Na ovaj ili onaj način, mogu da te primoraju da postaneš deo njega. Problem je, ako si bio jedinstven, sistem koji te je pridobio načiniće te bezličnim. Tog momenta prestaješ da postojiš kao osoba i postaješ jedan od mnogih. Pak, ako si dovoljno jak da napraviš nešto pre tog preobražaja, možeš predstavljati neki motiv, možeš biti onaj neko ko će pokrenuti velika dela. Da li ćeš imati nešto od toga? Teško, pao si za veća dela. Tvoje ime može biti upamćeno, ali će ga drugi koristiti da se kite njime. A ako ste vi taj koji je bio pokrenut nekim drugim, možda budete taj koji je preleteo preko kukavičjeg gnezda.

Zanimljivosti:
Mnogi statisti su zaista pacijenti. Luiz Flečer je teško primila to što se u većini scena svi smeju dok ona mora da bude hladnokrvna. Mnogi su je zbog toga i smatrali takvom i van glume ali je ona pri kraju produkcije tokom snimanja jedne scene skinula haljinu i ostala samo u donjem vešu da bi pokazala da nije toliko hladnokrvna. Film se prikazivao u Švedskim bioskopima između 1975. i 1987. Mnogi od likova su ostali u ulogama i između snimanja scena. Drugi film koji je osvojio Gren Slem Oskara što zapravo predstavlja oskare u svim glavnim kategorijama. (Najbolji film, najbolji režiser, najbolja adaptacija, najbolji glumac, najbolja glumica). 

Ken Kesi po čijoj knjizi je snimljen film je bio ogorčen jer su po njegovim rečima "iskasapili" njegovu priču. Svaki od glumaca je radio barem sa tri prava pacijenta. Kirk Daglas je imao prava na film i želeo je da glumi ali kada je film sniman on je već bio star za ulogu. Prava na film je prosledio svom sinu. Luiz Flečer je na znakovnom jeziku prilikom dodele oskara rekla "For my mother and my father, I want to say thank you for teaching me to have a dream. You are seeing my dream come true. Thank you."

Naj scena:

Mac... they said you escaped. I knew you wouldn't leave without me. I was waiting for you. Now we can make it, Mac; I feel big as a damn mountain...I'm not goin' without you, Mac. I wouldn't leave you this way... You're coming with me... Let's go.

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. Prvi put sam ga gledao negde krajem devedesetih, i od tada mi je u top 10 svih vremena. Jak, baš jak film, zabavan, sa sjajnom ekipom (neke, kao De Vita, recimo, nisam ni prepoznao iz prve) i odličnom glumom. Univerzalno je dopadljiv, to mi se sviđa. Dobar tekst!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala najlepše. I ja sam De Vita tek skontao iz drugog gledanja a ovaj Bred Durif je čudna njuška kojoj se lik ne menja već decenijama.

      Избриши