Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

петак, 27. децембар 2013.

Frantic (1988)


Frantic (1988) on IMDb
Kod nas nazvan: Ludilo
Žanr: Triler | Misterija | Kriminalistički | Drama
Režija: Roman Polanski
Glumci: Harrison Ford, Betty Buckley, Emmanuelle Seigner...

Priča:
U hotelskoj sobi u Parizu, doktor izlazi iz kupatila i otkriva da je njegova žena nestala. Ubrzo, on ulazi u svet intriga, špijunaže, gangstera, droge i ubistva.

Moj osvrt:
Polanski je jedan od meni najdražih režisera. Ono što je karakteristično za njega, čovek nije režirao dva slična filma. U Death and the Maiden se savršeno igra sa psihologijom, u Rozmerinoj Bebi sa hororom i dramom, u Pijanisti sa temom rata i načinom na koji on uništava umetnost, u Devetoj Kapiji se igra tamnom stranom (neću detaljnije bez dublje analize), u Repulsion traumom, u Bitter Moon sa strašću itd. Frantic je pokazatelj da on ume da napravi jednostavan a kvalitetan triler. Frantic svakako nema onu dubinu na koju me je Polanski navikao, dubinu koju imaju navedeni filmovi, ali ima dovoljno kvaliteta zbog kojih ga toplo preporučujem za gledanje. 

Sama situacija u kojoj se nalazi doktor Voker (Harison Ford) je prilično jeziva. Saznanje da mu je supruga nestala svakako donosi paniku. U tom momentu, čovek može samo da pomišlja na užasne varijante. Stanje u koje dolazi je takvo da on mora da čini stvari kojima nije vičan. Borba za najdraže ne bira sredstva a vreme svakako samo pojačava očajanje tako da u tome imamo savršeno opravdanje za svaki naredni doktorov postupak. Verovatno vas nerviraju scene u ovakvim filmovima gde izgleda da policija ne radi svoj posao kako treba. Ne postoji dovoljno dobra policija sve dok čoveku ne vrati onog kojeg je izgubio. Za mene je to sasvim ok. Vreme je nešto čega nemamo a policajci nisu čudotvorci. 

Iako film nema neku dubinu, imam utisak da je Polanski namerno režirao ovakav triler samo da bi napravio jednostavan, napet film koji izbegava svaku težnju spektaklu. Glavni lik je doktor. U današnjim filmovima, on bi izrastao u Stivena Sigala. Evo u nedavno komentarisanom The Call, ucveljeno devojče i zabrinuta operaterka postadoše dva Džona Kramera. Doktor Voker je konstantno onakav kakav treba da bude. Neretko je nespretan, neretko naivan, neretko uleti u opasnost. Njegovi rezoni su sasvim na mestu, njegove odluke realne. Ako mislite da nisu, samo se setite u kakvoj je situaciji. Dakle, ne očekujte ovde neku brilijantu osvetu, ne očekujte velike planove koji će da nadmudre mafiju. Nema toga. Jednostavna i realna borba za život je ono što ćete videti. 

Doktorov veliki problem je pre svega trka sa vremenom. To svakako diže nervozu i panika je sve veća. Sledeći problem je nepoznavanje jezika. Kome god da se obrati za pomoć, sputan je nepoznavanjem francuskog. Samim tim, on mora da ima poverenje u one koji mu eventualno prevode nešto. Samim tim, mi smo sumnjičavi prema tim prevodiocima. E tu nam Polanski pruža priliku da sumnjamo na sve i svakoga. Umesto ludila od pedesetak preokreta, on se opredelio za jednostavniju varijantu. Ostavio je sumnju a to je realno stanje. Čovek uvek sumnja u valjanost nepoznatog. Fazon je što Polanski nije hteo da nam servira zaveru svetskih razmera već se opredelio za realističniju varijantu. 

Naravno, kao i svaki lik koji se nađe u problemu na nepoznatoj teritoriji, i naš doca dobija neočekivanu pomoć. Podrazumeva se da je ta pomoć je nežnijeg pola. E sada, u većini filmova to bude neka nepravedno siromašna, prelepa devojka od milion talenata. Samo nema sreće pa je u totalnom sranju. Ne mogu da se setim tačno filma, mislim da je The Unknown, gde imamo baš takvo devojče. U Frantic se nisu bavili istorijom te devojke (zanosna Emanuel Sainer) već onim što ona sada jeste. Ne kreće ona tek tako da pomaže doktoru. Zašto bi iko pomagao nepoznatom ko je možda umešan u loše stvari? Pomoć kreće zbog ličnog interesa i spašavanja sopstvene zadnjice. Tek kada dođe do upoznavanja može doći do gesta dobrote i bezuslovne usluge. 

Iako jednostavan, Polanski je film začinio sa nekoliko simpatičnih stvari. Znate onu pesmicu "crveno je boja ljubavi". Obratite pažnju u kom delu filma koja od žena nosi crveno. Na početku filma nismo ubeđeni da u doktorovom braku vlada harmonija. Kada je došlo dotle da on može da izgubi svoju ženu, svestan je šta više nije uz njega. Na početku filma, ona je bila sva u nijansama sive. Na kraju filma, vidimo da je žena u crvenom. Nasuprot ženi imamo i mladu, zanosnu devojku. Na početku ona je odbojna i sva je u tamnim bojama. Pri kraju filma i u jednom plesu u kom se vidi da doca i nije baš ravnodušan, ona je u crvenom. Za muškarca, samo jedna žena može biti u iskreno crvenom. To nijednog momenta nije potencirano u filmu, majstor je to provukao kroz priču. Tako to rade velikani.

Takođe, zbog paralele između ove dve žene, iako se, ponavljam, film ne bavi tim, postoji ta potencijalna odluka i opredeljenje. Žena ili devojka, Amerika ili Francuska, pod Kipom Slobode u Nju Jorku ili Parizu, poznata, topla sigurnost ili nepoznata, vatrena avantura. Ceo kraj je nekako rezultat te odluke i sve posledice su logične posledice opredeljivanja čoveka između ovih izbora. Biranje između dva zla nije problem, to je nešto što svakako ima iste posledice. Izborom između dva dobra, čak i pravičnim i logičnim izborom, možete doneti nešto loše jednoj strani, možda čak i pogubno. I dobrim, pravičnim izborom možete dovesti do zla. To je simbolika koju nosi kraj. 

Ponavljam, Frantic nije nešto na šta nas je Polanski navikao, nije stvar koja zahteva duboku analizu. Naravno, nije ni tako plitak kakvim žele da ga predstave. Naveo sam vam samo dva detalja koja sam primetio. Suviše je Polanski veliki da bismo ga tako lako shvatili. Frantic je film kojim ovaj majstor pokazuje kako se pravi triler bez preterivanja, bez spektakularnih preokreta, bez preseravanja, bez transformacije likova, bez bombastične akcije, sa malo simbolike i prikrivenim dilemama. Jednostavan, zanimljiv film koji svakako vredi pogledati.

Zanimljivosti:
Harisonu Fordu se nije svideo naslov filma. Mislio je da nema puno veze sa samom radnjom. Pod pritiskom studija morali su izbaciti 15 minuta iz filma kao i potpuno promeniti kraj.

Naj scena:

Ples

Moja ocena: 7/10

1 коментар:

  1. Odlican film, gledao sam ga nekoliko puta i super sto si ga obradio, odlicna atmosfera i gluma, svakako netipican za Polanskog, preporuka svima...

    ОдговориИзбриши