Kokuhaku (2010)

Kod nas nazvan: Ispovesti
Alternativni naziv: Confessions
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Tetsuya Nakashima
Glumci: Takako Matsu, Yoshino Kimura, Masaki Okada...

Priča:
Psihološki triler o majci u žalosti koja postaje hladnokrvni osvetnik sa ludim planom kako da kazni one koji su odgovorni za smrt njene ćerke.

Moj osvrt:
Slabi će uvek povređivati slabije od sebe. To je u ljudskoj prirodi. Slabi su povređivani, ugnjetavani, ponižavani, slabima se vlada i kako ne mogu pokazati nadmoć nad onim koji im čine zlo ili koji vladaju njima, pokazaće to prema nekom slabijem. Između ostalog, ovo je film o želji za pokazivanjem nadmoći i upotrebom iste. Zašto dolazi do toga? Ovde imamo genijalca koji želi pokazati svoju brilijantnost. Zašto je u čovekovoj prirodi želja da pokazuje znanje tako što će pokazati koliko je nadmoćniji, zašto želi da spusti nekog time što uzdiže sebe, zašto svojom genijalnošću ne povede druge za sobom umesto što se izdvaja? 

Ceo film otvara previše pitanja kada je ljudski karakter u pitanju. Zbog toga, on nije baš lak za gledanje ali nema sumnje da je reč o vrhunskom ostvarenju. Ovo je najmanje film o osveti, ovo je film sukobljenju potpunih suprotnosti. Žena je doživela gubitak sopstevnog deteta. Njen muž je prvi put devojčicu i uzeo u ruke kada je već bila mrtva. Ne postoji veća tragedija koja može da zadesi nekog. Film nije eksploatisao ovaj jad, film nije patetično dramio oko svega ovog. Svesni smo težine slučaja i bez gomile mučnih scena. 

Žena se zapravo ispoveda onim koji su odgovorni za smrt njenog deteta. Prvo im daje šansu da je upoznaju. Njihov postupak nije direktno okrenut njoj, njihov postupak je bio neki dokaz nadmoći, neko grabljenje pažnje. Ona ipak želi da oni na neki način imaju njeno lice pred očima. Svesna je da nema popravljanja situacije. Neko ko planski napravi takav zločin, ne može prisilno da shvati šta je učinio. Samim tim ova žena koristi ispovest kao osvetu. Pitate se kako? Pogledajte, jer ovako nešto niste videli do sada. Ne moraš fizički ništa učiniti da bi nekom promenio život. Nikada ne potcenjujte snagu reči. 

Ako nekom učinite nešto nažao, ako nekog povredite ili ako možda učinite dobro delo nekome, nikada niste uticali samo na jednu osobu. Žena koja sprovodi osvetu je svesna toga. Njen život je upropašćen. Ukoliko ubije da bi se osvetila, neće upropastiti život ubica već nekog drugog, neće im ojaditi postojanje već će ga prekinuti. Zbog toga, ova žena se odlučuje na nešto sasvim drugačije od svega što smo videli. Prvo, svesna je užasne činjenice da nadmoćni uvek imaju podršku. Nije bitno da li je podrška zasnovana na strahu ili poštovanju, većina uvek prati moćne. Oni koji ih ne prate, nemaju dovoljno hrabrosti ili ludosti da im se suprotstave. Prvi korak je razbiti podršku, okrenuti je protiv vođe. 

U filmu je iskorišćena činjenica da mlađe od 14 godina štiti zakon tako da šta god urade, neće odgovarati za učinjeno. To tera na razmišljanje jer nikada ne bi smatrali da su klinci sposobni za takvo zlo. Setimo se, braćo i sestre, slučaja sa mačetom (oružje, ne mače) iz ove godine i pokušaja ubistva. Mladost uzimamo zdravo za gotovo, mislimo da su klinci nesposobni za tako nešto. Kada već odu na pogrešnu stranu, mislimo da će ih neka tamo kazna prevaspitati. Jesu oni nesposobni za zlo neko vreme ali kako odrastaju mi stariji smo ti koji treba da ih usmeravamo dalje od mržnje, da ih udaljimo od tamne strane. Roditelji ne formiraju ličnost svojih klinaca već ih usmeravaju da to formiranje ide u pravom smeru. Zbog toga, devojčica koja je ubila svoje roditelje ovde izgovara "Nisu me naučili da je loše ubijati". Iako suludo, ovo je nadasve jezivo i brutalno. Elem, cela ta priča sa klincima je zapravo maska. Zakon štiti decu, dakle zakon štiti i ubice koje su klinci a zapravo se time želi kazati da zakon štiti moćne. Moćni ili formiraju zakon ili su van njega. Samim tim, dato im je pravo da oduzmu nekom život. 

Sama ispovest je karakteristična zbog još jednog razloga. Ako se neko ispoveda, biće slušan od najbližih, to je ok. Svi ostali će ga slušati samo ako to mogu povezati sa sobom. Ispovešću, ova žena je uspela da poseje seme osvete koje je dovelo do kolosalnih rezultata. Ubice su izgubile podršku i došle su u loš položaj. Tu se pokazuje još jedna velika mana mnogih ljudi. Kada su u lošem položaju, osećaju se bolje kada je još neko tu, kada je još neko u istoj ravni sa njima. Dok su na vrhu, tu vole da su sami. Kada su na dnu a nemaju snagu za povratak, gledaju samo kako da povuku još nekog sa sobom.

Velika pažnja je posvećena analizi genijalnog uma. Problem je onaj koji sam naveo. Svest o tome koliko je genijalan odvela ga je na krivi put i želju da pokazuje nadmoć, da ima stav da su svi nebitni ali i do potrebe da prigrabi pažnju. Braćo i sestre, svesni smo da gluposti zaokupljaju pažnju većine. Svesni smo da su Farme, afere i slične govnarije nešto čime većina posvećuje svoje vreme. U takvom svetu, jedan brilijantni um ne može doći do velike pažnje, to je jasno. Fazon je u tome da treba da budeš zadovoljan ljudima koji ti pridaju pažnju zbog onoga što radiš. Ako te nervira što većina posvećuje pažnju idiotarijama, zašto onda želiš pažnju takvih? U borbi za pažnjom, pravićeš od sebe nešto što nisi i kada dobiješ tu pažnju, nećeš je dobiti iz razloga iz kog si hteo.

Ovaj brilijantni um upravo ima taj problem što želi veliku pažnju. Ima sav potencijal da ostvari sve što želi ali problem je što sve radi na pogrešan način. Ako radiš nešto obavezno tražeći pažnju, težiš spektaklu. Ovaj momak shvata šta zapravo treba da učini da bi skrenuo oči sveta na sebe. Problem je to što je taj postupak jeziv. Drugi problem, kada imaš sve oči uprte u sebe, ljudi će lako pronaći vašu slabost. Takođe, iako deluje da on želi svima da dokaže da su nebitni i da pokaže svoju nadmoć, postoji neko kome se ipak želi direktno obratiti. Tu se već vraćamo na korene. Čak iako smatramo nebitnim neke stvari iz detinjstva, čak iako skrivamo nešto, čak iako se odričemo nečega, naši koreni su uvek tu. Samim tim, ovaj momak je pokazao jedinu slabost.

Što se tiče drugog saučesnika, on je baš onaj slab koji će da povređuje slabije. Tu se sav akcenat baca na porodičnu tragediju. Takođe, iako slab, dobio je šansu da prati onog brilijantnog ne shvatajući da je iskorišćen. Upotreba čoveka je nešto što je naša svakodnevica. Kada već njegova porodica dolazi u neku tragičnu situaciju, tu vidimo da čovek ne vidi dalje od svoje tragedije. Majka ovog momka ne vidi problem dalje od onog u koji je njen sin upao, ne posmatra ženu kojoj je njeno dete oduzelo dete kao povređenu već kao uzrok problema. Non stop je ubeđena da je to što je njen sin učestvovao u sločinu bila samo slučanost. Problem u svemu tome i u mnogim sudskim dramama koje se prave je taj što je i nehotičan, nenameran zločin i dalje zločin. A ako si na neki način mogao da ga sprečiš, iako ga nisi počinio, nisi ništa bolji od počinioca.

Što se tiče mana, moram da pomenem dve. Postoje scene kada kreće usporeni snimak i kad vidimo neke simbolične slike. Lepo je to odrađeno ali mi je povremeno ubijalo mračnu atmosferu u filmu. Ok, volim ja simboliku ali surovi realizam je ovde morao da vlada od prvog do poslednjeg momenta. Na sve to, nije mi legla muzika zato što su korišćene pesme sa engleskog govornog područja. Nemam ništa naravno protiv Radiohead, naprotiv, ali nekako mi je sve delovalo tinejdžersko paćenički u određenim momentima. Morali su tu odabrati melodiju bez teksta. Treća donekle negativna stvar je što su zaista previše pokazali u filmu. Sva ta stanja ljudske psihe i sve mračne strane ljudske naravi su došle do izražaja. Problem je što onda u pojedinim momentima to bude malo nabacano i teško za gledanje. Nisu ove mane toliko upečatljive ali opet su takve da bi bez njih film bio čista desetka.

Kada su filmovi sa osvetom u pitanju, ovako nešto niste gledali. Ovakvoj osveti je cilj da moćnog učini nemoćnim, brilijantnog intelektualno nedoraslim, da sve što je smatrano za normalno i lepo postane potpuno suprotno i izaziva strah i bol, da osoba prezre život pre nego što dobije sve od njega. Osveta se sastoji u tome da se osoba dovede u stanje da shvati kako je bez ikakvih briga bilo lako zaboraviti šta znači živeti. Zbog toga, nikada ne treba potcenjivati snagu reči jer nikada niste sigurni kakav intelekt ima onaj ko ih je izrekao. Možda je to neko ko ne vapi za spektaklom, za pažnjom, za dokazivanjem. Koliko god genijalni bili, kada postanete predmet pažnje, vaše slabosti izlaze na videlo. Žena koristi ispovest na samom kraju svoje priče, tek tada dozvoljavajući da ostali uvide njenu snagu i slabost. Njen intelekt je takav da su njene reči ubistveno oružje, njeno stanje takvo da više nema šta da izgubi, njen gubitak takav da joj je savest umrla.

Zanimljivosti:
U filmu je korišćena pesma Last Flowers grupe Radiohead.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 8/10