Obavestenje

Obaveštenje: Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

субота, 09. новембар 2013.

The Thing (1982)


The Thing (1982) on IMDb
Kod nas nazvan: Stvor
Žanr: Horor | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: John Carpenter
Glumci:  Kurt Russell, Wilford Brimley, Keith David...

Priča:
Ekipa naučnika na Antarktiku se suočava sa vanzemaljcem koji menja oblik tako što preuzima izgled svojih žrtava.

Moj osvrt:
Reče jedan poštovani čitalac da sam vas smorio sa hororima pa je dobro što sam promenio način izbora filmova. Nigde nisam rekao da ću prestati da pišem o hororima. Ipak je to moj omiljeni žanr. Ako neko ne voli, ne mora da čita o njima a ovim putem najavljujem smaranje tekstovima za horor filmove Psycho, Exorcist, Alien, Jaws itd. 

Način na koji me film uvede u celu priču mi je prilično bitan. Ne volim duge uvode u kojim se ništa ne dešava pa tek onda vidimo nešto ni iz čega (recimo skoro komentarisana dosada od Cold Prey). Zar nije bolje davati barem po malo nekih informacija ili nagoveštaja i stvoriti određenu atmosferu nego daviti publiku beskonačno dugo nebitnim pričama? Način na koji The Thing počinje me je kupio od prvog momenta. Prvo vidimo letelicu koja se ruši na zemlju, potom vidimo efekte kojim se prikazuje naslov filma a sve to prati fenomenalna muzika za koju je zadužen niko drugi do velikan - Enio Morikone. Čini mi se da je ovo nešto na šta nas Morikone nije navikao. Nema one melodičnosti koju drži, nema tonova koji podižu već sve što čujemo sipa neku hladnoću, neku tmurnu atmosferu i napetost. Nije li to ono što želimo u hororu? 

Ceo početak filma donosi konstantnu pretnju. Celu priču u tom uvodu Karpenter vrti oko psa. Pas postaje uzrok prve smrti koju vidimo, pas će naterati ekipu ljudi da istraži šta se zarpavo dešava i svako pojavljivanje te životinje pojačava sumnju da će se nešto gadno desiti. Druga stvar koja ide na ruku celoj priči je izolovanost grupe ljudi. Oni se nalaze na Antarktiku u bazi i zavise sami od sebe. Nema nade da će neko spolja da se pojavi i pomogne u slučaju opasnosti, nema nade da će neko preživeti ako odluta van baze. Čak i odlazak helikopterom ili nekim prevoznim sredstvom do susednih baza predstavlja veliku opasnost. Tom izolovanošću, The Thing je ogolio svoje likove. Da bi funkcionisali, moraju da sarađuju, da bi saradnja bila uspešna, moraju biti složni. Realno, pojava da se veći broj ljudi složi oko nečega retka je poput dobrih puteva u Srbiji. Zbog toga, svaki lik, iako deo grupe ili tima, mora da bude i sposoban kao jedinka da bi opstao. 

Sad neko može da kaže da i u Cold Prey imamo situaciju gde je grupa ljudi izolovana i imaju pretnju u vidu ubice. To je tačno, samo što u Cold Prey imamo likove koji su ravni kao daska i imamo priču o ubici koja je takva da ću pre da poverujem u ovu iz The Thing. Ako je pojava psa zaintrigirala, istraživanje susedne baze pokreće jezu. Otvara se još više pitanja. Pošto vidimo kako su skončali Norvežani iz susedne baze, jasno  je da je pretnja velika. Još jezivije je to što je to nešto nepoznato prisutno na zemlji već hiljadama godina. Najveći znak pitanja svakako pobuđuje čovekolika, deformisana tvorevina koju likovi pronalaze. Tako se pravi misterija, tako se kreira strah i napetost. Ako film otvori milion pitanja pre nego što zapravo nešto i saznamo, onda smo svakako na dobrom putu. 

Prva pojava Stvora ostavlja upečatljiv utisak. Film je sniman 1982 a ovakvi efekti su nešto što je za mene relevantno i dan danas i znatno kvalitetnije izgleda od današnjih CGI izdrkotina. Generalno sve scene sa stvorom su velemajstorske i svaka od njih je antologijska za žanr. Elem, posle prvog pojavljivanja jasno je kao dan da je neprijatelj nešto što je neviđeno. Vidi se zastrašujuća sposobnost, vidi se sav horor koji preti a što je najbolje po film a najgore po likove u njemu, ni izbliza nisu svesni na šta su se namerili i kakve sposobnosti poseduje Stvor. E ovde ona priča o izolovanosti dobija na značaju. Nema bekstva, ne možeš se sakriti, ako nemaš mudašca, počni da ih gajiš jer će ti i te kako trebati. 

Prelomni momenat u filmu je otkrivanje jedne bitne osobine stvora a to je da može da oponaša svoje žrtve. Bukvalno može da preuzme sve osobine i predstavlja savršenu kopiju organizma kog god poželi. Dodajte ovo na onu izolovanost i likove koji moraju da sarađuju. Nešto što je pretilo da postane vrhunski naučno fantastični monster horor postalo je pre svega vrhunski psihološki horor. Ako stvor može da oponaša bilo koga, može biti bilo ko u ovoj grupi. Čak i da ste dobar prijatelj sa nekim, više niste u situaciji da mu verujete. Jasno je da ovi ljudi ne mogu uspeti bez timskog rada ali isto tako je jasno da svako od njih može biti jedan od stvorova. To svakako rađa veću opreznost, odsustvo poverenja, netrpeljivost, paranoju i strah. Ne postoji momenat u kom čovek može biti bezbedan i u kom se može pouzdati u nekog a plus, tu je strah da i sam može biti opasnost po druge. Ovde imamo i jednu odličnu simboliku, nešto o čemu sam pisao kada sam komentarisao film 8MM. Koliko god neko izgledao obično, koliko god neko ulivao poverenje, on može biti nešto što ne očekujemo. Zlo se može kriti u svakom od nas a svi mi, želeli/hteli to ili ne predstavljamo potencijalnu opasnost po nekog drugog. 

Dopada mi se što nisu muzli priču o Stvoru, što nije otišlo u neku priču o invaziji ili višim ciljevima poput one u obradi The Day the Earth Stood Still. Imamo vanzemaljca, imamo njegove karakteristike, imamo opasnost, napetost i strah. I više nego dovoljno. Istraživanje je pokazalo da su velike šanse da je neko iz grupe zaražen kao i da je velika opasnost od širenja zaraze. To svakako pojačava paniku ali ovde vidimo nešto neočekivano a to je neisforsirano herojstvo. Ljudi su svesni da ako ovaj stvor dođe u civilizaciju, sa tom istom civilizacijom je gotovo. Uz sve probleme, likovi moraju da budu svesni da nema izlaza ako žele veći cilj. Ta dilema se provlači savršeno kroz film. Nema kreiranja patetične drame, nema nikakve potrebe za tim. Recimo Gravity veštački i nepotrebno kreira dramu od slučaja davno preminule devojčice a bilo bi bolje da ta devojčica živa čeka mamu da joj se vrati na Zemlju. Em se ne bi gubilo vreme na patetično smeće, em bi drama bila jača. Svako od ovih likova ima nekog i svakom od njih je sigurno jasno da ne žele da tog nekog dovedu u opasnost. 

Kad smo već kod herojstva, The Thing pokazuje da je ono dostupno svakom. Nema ovde klasičnih heroja i klasičnih kukavica. Ovo su realni ljudi sa svim svojim vrlinama i manama. U skoro svim filmovima se likovi prave da budu crni ili beli. Akcenat kod heroja se baca na neko žrtvovanje za više ciljeve i trubi se mnogo o moralisanju dok ti heroji sve rade savršeno ne čineći ni jednu kolosalnu grešku. Ovde nema toga. Ok, svima je jasno da im verovatno nema izlaza ali opet niko od njih neće da sedi skrštenih ruku i čeka smrt. Boreći se za svoj život oni se bore i za živote drugih. Film nikako ne baca akcenat na to, ne trubi o visokomoralnim činovima već ih samo provlači kroz celu priču. Ovde lik koji bi trebao biti savršeni herojčić čini nešto neoprostivo. Zašto? Zato što je samo čovek, zato što se čovek bori za svoj život, zato što je čovek sam po sebi nesavršen, eto zašto. Nije ovo Supermen ili Spajdermen trip. Ovo su samo ljudi koji mogu biti i veći heroji od pomenutih karikatura. 

Prirodno je da u grupi postoji vođa. Obično se on bira ili po godinama ili po položaju. Sve je to ok ako je situacija redovna ali u ovakvom stanju, realni vođa mora da se izdvoji postupcima. The Thing to radi neverovatno pametno. Ekipa je takva da je teško ikog izdvojiti zbog nečeg, ekipa je takva da imamo gomilu sasvim običnih ljudi, ekipa je takva da je svako mogao da bude potencijalni vođa. Kada je došlo vreme, neko se već pokazao kao sposoban da predvodi. Nije li to bolje rešenje od jasnog izdvajanja heroja iz grupe. Time činiš heroja nerealnim a grupu nebitnom, nemoćnom. Ali iako se izdvaja vođa, iako bi on trebao biti taj koji će nas voditi kroz film, na šta su nas filmovi navikli, ovde to nije baš tako. I on može biti onaj koji u sebi krije stvora a to je neprocenjivo za samu atmosferu. 

Jedna od najboljih scena je eksperiment u kom se utvrđuje da li je neko zapravo stvor. Kako ljudi ne znaju da li bi znali da u sebi kriju to, ovo izgleda kao čekanje na smrtnu presudu ili odlaganje iste. Tu tenzija raste do maksimuma. Pitanje da li neko krije u sebi stvora ili ne nije otvoreno da bi se ovde pravio glupi preokret. Novi The Thing se zasniva na tom plitkom receptu. Ovde je to pitanje otvoreno kako bi se stvorio taj psihološki horor. Ako ne možete verovati nikom, konstantno ste u stanju iščekivanja da se neko pokaže kao taj. Postojanje te neprestane pretnje je nešto što zaista krasi ovaj film. 

Završnica filma je nešto zaista spektekularno. Danas svi teže nekim preokretima ili bacanjem u dilemu. Obično ti preokreti ubiju film, nekad bez potrebe otvore pitanja a retko imaju i pametnu ideju poput Inception-a gde nije pitanje da li je ono što gledamo san ili ne. To čak nije ni bitno, bitno je da je čovek došao do onog što je želeo. Ovaj kraj je nešto savršeno jednostavno ali toliko dobro, toliko višeslojno da može o njemu da se piše naveliko. To izgleda kao da ste odgledali nešto što vidite svaki dan pa tek onda shvatili koliku zapravo vrednost ima što ste pogledali. Ne kaže se bez potrebe da je u jednostavnosti savršenost. Jednostavnošću su izbegli patetiku a pokazali ono što su želeli. Neću detaljisati o tome da ne bih spoilovao. 

The Thing predstavlja monumentalno ostvarenje, ne samo u žanru već u kinematografiji svakako. Priča, atmosfera, realni psihološki horor su nešto što ga izdvaja u najveće. Nema maskiranja, nema preseravanja, nema patetike. Samo čovek i strah od nepoznatog. A čovek je najtoplije mesto u kom zlo može da se skrije.

Zanimljivosti:
Norveški pas Džed koji zauzima najveći deo filma se pokazao kao odličan glumac jer nikada nije gledao u kameru. Jedina scena u kom taj pas nije korišćen je ona kada psa Norvežani jure helikopterom. Tu je korišćen drugi pas koj je ofarban da liči na Džeda. Premijera je bila istog dana kada je prikazan i Blade Runner Ridlija Skota. Kao i pomenuti film, i ovaj je doživeo brojne negativne kritike da bi tek kasnije postao klasik. Kada pas ulazi u sobu jednog od likova, vidi se samo senka tog čoveka. Karpenter namerno nije koristio nijednog od glumaca kako bi bio siguran da ta osoba neće biti brzo identifikovana.

Film je bio zabranjen u Finskoj. U filmu se ne pojavljuje ni jedna jedina žena. Jedino se čuje ženski glas koji pripada kompjuteru. Imena karaktera Mac i Windows su slučajna. Film je zasnovan na priči Džona Kembela "Who Goes There". Ženski glas koji se čuje iz računara pripada Karpenterovoj supruzi. Kad MekRidi drži posudu sa Palmerovom krvlju, njegova ruka je lažna. Zvuk vetra koji se čuje je snimljen u pustinji. Prvi Karpenterov film za koji sam nije komponovao muziku. Karpenterov omiljen film. On ovaj film smatra za prvi u trilogiji "Apokalipsa". Druga dva su Prince of Darkness i In the Mouth of Madness. 

Karpenter je odbio da u film ubaci scene koje su snimane u stop motion tehnici jer su po njegovom mišljenju izgledale neprirodno. Kit Dejvid nosi rukavice u najvećeme delu filma. To je zato što je slomio ruke u saobraćajnoj nesreći i rukavicama su krili zavoje. Rob Botin je radio specijalne efekte i on je imao ekipu od 40 ljudi. Radnja originalnog filma, The Thing from Another World se odvija na Severnom Polu dok se radnja ove verzije odvija na Južnom.

Naj scena:

Why don't we just... wait here for a little while... see what happens?

Moja ocena: 9/10

8 коментара:

  1. Procitao sam negde da ga je neki casopis svrstao kao najbolji horor svih vremena.

    ОдговориИзбриши
  2. "The Thing" je jedan od filmova koji se mora pogledati bar jednom godišnje. U mojih top 5 omiljenih horora sigurno.

    ОдговориИзбриши
  3. Covjek koji se moze pohvaliti da je preplasio vise od pola covjecanstva - John Carpenter, ako ne najveci ono jedan od najvecih rezisera nama tako dragog ( ili nekima tako mrskog ) horor zanra. Halloween, The Fog, Prince of Darkness, In the Mouth of Madness, Village of Damned i naravno vjerovatno i najbolji medju njima The Thing. Niz je podugacak i steta sto je vec zadnjih dvadesetak godina ovaj reditelj zapao u neku prosjecnost i izgubio svoju prepoznatljivu kreativnost. Jer Carpenter je jedan od rijetkih filmskih radnika koji je u stvaranju svojih filmova kompletno ucestvovao, to jest ne samo ih rezirao, vec i pisao scenarija, radio montazu, komponovao muziku...
    Tridesetak godina nakon Hawksovog originala, Carpenter je uradio svoj remake ovog SF-horor mixa, savrseno ga dopunivsi i nadogradivsi, i poturivsi nam ovog puta jos opasniji uzas iz leda od koga tesko da ima bjekstva. Uzas i i neprijatelj koji nas savrseno kopira i udara na povjerenje, odanost i prijateljstvo, bas ono sto treba da nas spoji i ucini jacim u tako teskim situacijama. Na to se sve veze i klaustrofobicna atmosfera i stravicni klimaks dostize svoj totalni vrhunac. Ko je Stvor i da li se ikome moze vjerovati?!?! Gledajuci ovaj film vase kosti ce se jednako lediti i od zime i od uzasa, bez obzira sto ste u svojoj dnevnoj sobi a ne na Antarcticu!!! SAVRSENO I NEZABORAVNO!!!

    ОдговориИзбриши
  4. @Bu-2, svaka cast na komentaru, uvek zacinis odlicnim pasusima ovaj blog.
    Samo tako nastavi, sto bi rekao i nas omiljeni kriticar: Outsider. ;)

    ОдговориИзбриши
  5. Kad se sjetim kako sam se stravio ovog filma kad sam bio mali.Kad se prikazivao na televiziji oko 22h uvjek bi odgledao do onog djela kada se cuje muzika i kada psa ubacaju u kavez,kada pocinje rezanje i transformacija prekida se :D Sva ta jeziva muzika koja te prati unosi jezu za uzas sto dolazi.Likovi koji su jako simpaticni uz koje se spojis:Čilds,Geri,Vindous,ljubitelj pasa(imena se ne mogu sjetiti).Kada oni nastradaju spoje ti se emocije sa njima.Film je epski za pamcenje.Zasluzio je nominaciju za najbolju muziku barem i neke efekte.Vazda ga poredim sa Spilbergovom Ajkulom i Hičkokovim Pticama.Kao i uz ovaj u ta dva filma sam se spojio sa likovima.Kao npr,Šef Brodi,Kvint I Huper.Koji su jako simpaticni,Koliko mi je bilo zao kad je ubijen Kvint,isto ovamo kad je ubijen Vindous.Ptice nisam gledao odavno tako da se nimalo ne secam radnje,moram ga nedje reprizirati.Zanima me i tvoje misljenje za The Exorcist posto sam kasno saznao za stranicu i nikad nisam citao tvoj komentar o njemu.a sada je izbrisan.Jako sam naporan sa komentarima,ali oprosti svidja mi se kako ovo radis. Movieman 1975

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma kakvi, samo pitaj. The Exorcist nisam gledao odavno ali je svakako jedan od najboljih horora ikada i generalno opasno dobar film. Jedan od najuticajnijih svakako, pogotovu kad se vidi šta je sve nastalo posle njega na istu temu i sa čime nas danas bombarduju. Savršeno mračan, sablasna, jeziva priča odlični likovi i na moje zadovoljstvo Max Von Sydow.

      Избриши
    2. I što je najgore ono postoji,Istjerivanje đavola postoji,znam dosta likova koji su bili uživo svedoci.gledao emisiju na tu temu.jeza me prođe kad pomislim na to.Kada se prvi put gledaju ova tri filma te sam gore naveo.Stravis se.Drugi treci put normalno ih gledam nije me nimalo strah uzivam kao u nekom dobrom avanturistickom filmu.A The Exorcist uvjek isti dozivljaj,koliko godina imao,koliko ga puta odgledao u koje doba dana.Baš kao i maestralni The Omen.Rosemary's Baby nisam gledao ali slican je.Moram i njega nedje :D Movieman 1975

      Избриши