Smultronstället (1957)

Alternativni naziv: Wild Strawberries
Kod nas nazvan: Divlje Jagode
Žanr: Drama
Režija: Ingmar Bergman
Glumci: Victor Sjöström, Bibi Andersson, Ingrid Thulin...

Priča:
Pošto je proživeo život prepun hladnoće, ostareli profesor je prisiljen da se suoči sa prazninom svog postojanja.

Moj osvrt:
Znate one filmove gde imamo mrguda koji misli da je iznad svih, koji nikog ne voli (ili barem to ne pokazuje), a koji pak doživi neki preobražaj i shvati da je sreća u nečemu desetom? E sada želim da zaboravite na sve te gluparije. To može da prođe u Božićnoj Priči (Christmas Carrol) ali to je bajčica. Ovo je ozbiljan film koji se na odličan i nadasve realan način nosi sa tom temom. 

Ok, činjenica je da imamo jedan hladan karakter ostarelog profesora Isaka, tu nema sunmnje, ali ovaj karakter je neko sa kim možete identifikovati osobe iz stvarnog života. Jedna od bitnih karakteristika takvih osoba je da se smatraju relevantnim da procenjuju a samim tim i potcenjuju druge dok nikada ne razmišljaju u kontra smeru. Da li neko bolji procenjuje njih? Takve osobe mogu da prihvate da su predmet procene ali samo od onih koje smatraju ravnim sebi, a takvih je po njihovom mišljenju premalo. 

Prvi udarac za ovog čoveka predstavlja san. U postu o Inceptionu sam dobrano analizirao uticaj koji san može da ima na čoveka. Dovoljno je da postoji emocija koju san treba da podstakne i čoveka ne može da popusti utisak. Isakov san je nešto što već zalazi u omiljeni mi žanr. Oko njega je sve pusto, potpuna praznina prosto ubija. Sve ono što vidi, što čuje, što oseća pokazuje da vreme više nije relevantno, da je kraj blizu. Kao kulminacija sna dolazi i sama smrt. Posle svega toga Isaku se budi svest da je kraj blizu. Nije li vreme za rekapitulaciju? Iskreno, plašio sam se da će ovo otići u patetiku, da ću videti neku transformaciju lika, neke preokrete, ali srećom to je izostalo. 

Ljubav je naravno veliki pokretač i velika tema svega. Isak jeste hladan, ali film neće da nas ubeđuje da je on lišen svih emocija. Ljubav je bitna stavka u Isakovom životu. Neće on to pokazati lako likovima u filmu, ali film će to pokazati nama. Na prvi pogled, Isak jeste ona hladna osoba na koju smo navikli, ona osoba kojoj smeta što ne prima ljubav ali nipošto ne misli o tome zašto on tu istu ljubav ne daje. 

Postoje detalji koji nas uvek vrate u neki period života. Naravno, svakog od nas neki detalj odvede do nekog događaja u sećanju i obično taj događaj obeleži jaka emocija. Divlje jagode vode Isaka u prošlost. Tu vidimo jedan od njegovih problema. Zbog toga kakav je, on je izgubio ljubav svog života. Može da se postavi pitanje zašto on nije želeo da se žrtvuje kako bi se promenio zbog žene koju voli, ali bitnije je pitanje da li je on u svom tom skladu od života primetio šta zapravo želi žena koju voli. Tu već dolazimo i do egoizma. Ta crta kod isaka je svakako bila jaka. To se vidi u jednoj sceni gde saznajemo bitan događaj iz njegovog života i života njegove žene. Sada je već to druga priča. Isak stari i svestan je nekih stvari. Ovde moram da napomenem jednu bitnu stvar. Iako će tako zvučati, nemamo ovde promenu ličnosti. Ovo nije transformacija. Isak je previše star za tako nešto. Ovo je samo prihvatanje stvari kakve jesu. Nije Isaku ostalo malo vremena da bi promenio sebe već da bi prihvatio nešto što do sada nije i da bi se pomirio pre svega sa samim sobom pa tek onda sa ostalima. 

Zašto Divlje Jagode? Mislim da je tu aluzija jasna. Jagode su nešto što je slatko dok "divlje" vuku na drugu stranu od one kojoj Isak pripada. Isak nikada nije prihvatio tako nešto. On je dozvolio da mu mnoge stvari pobegnu da bi ostao čist po svom viđenju. Divlje jagode su nešto što Isaka u jednom delu priče vodi u prošlost. Prosute Divlje Jagode su nešto što je označilo Isakov gubitak nečega što je iskreno voleo. Kasnije u filmu nam se ponovo prikazuju te divlje jagode, i opet su prosute. Ne možeš vratiti prošlost, ne možeš nadoknaditi propušteno. Bergman je izabrao velelepan način da to pokaže.

Kada srećemo druge ljude, kako ih procenjujemo? Po kome ih merimo? Odgovor je više nego jasan. Uvek smo mi sami reper svemu, uvek gledamo da li je neko bolji ili gori od nas, da li neko pripada ili ne pripada krugu koji smo nacrtali oko sebe. Na taj način, ne procenjujemo samo mi njih već procenjujemo i sebe kroz njih. Isak sreće mlade ljude, jednu devojku i dva momka. Mi ih vidimo onako kako ih i Isak vidi. Mlada devojka izgleda potpuno isto kao i ljubav koju je izgubio. Ono što ti nedostaje, tražićeš i videćeš u drugim stvarima, u drugim ljudima. Kod dva mladića, Isak prepoznaje i svoje osobine. To je upravo ono o čemu pričam. Isak shvata da kraj nije tako daleko. Vreme je da sagleda stvari onakve kakve jesu, iako se opire tome. Takođe on sreće tu jedan bračni par. To je izgledalo potpuno nebitno za celu priču sve dok sam Isak nije rekao da ga to podseća na njegov brak. Taj bračni par je savršena simbolika za maskiranje problema pred drugim. Problem ne može da se skrije. Kada se on pojavi, čovek ga prihvati ili pak laže druge i/ili sebe da ga nema.

U jednoj sceni Isak sreće svoju majku. Uz sve staračke probleme ova žena kaže da joj je hladno, a najhladnije joj je u stomaku. Ovo je tako jeziva simbolika da je to teško opsiati. Zamislite majku koja je rodila destoro, koja je nadživela neke od njih, koju ostali skoro da i ne obilaze, koja je željna razgovora sa svojom decom i njihovom decom. To savršeno objašnjava i njenu hladnoću ali i hladnoću utrobe čiji plodovi su umrli ili polako umiru dok ona živi. 

Ono što mi je bilo simpatično je jedna rasprava o tome da li Bog postoji. To svakako nije tema ovog filma, time se Bergman bavio u Sedmom Pečatu. Ako imamo raspravu koja nije dobro obrazložena, koja izazove svađu, koja probudi gomile gluposti ljudi koji ne iznose jasne argumente, onda sama tema postaje besmislena. Bergman to pokazuje na zaista duhovit način objašnjavajući besmislenost takvih rasprava koje nikako ne čine dobro stavovima koje ljudi u takvoj raspravi brane. 

Ako je prvi san došao kao svest o kraju koji se bliži, drugi san je došao kao svest o samom sebi. Isak konačno priznaje sebi sve ono što nije mogao. Prvo postaje svestan razloga zbog kojih je izgubio svoju najveću ljubav. Postaje svestan svoje hladnoće, svoje zatvorenosti, svoje uštogljenosti i stavova kojih nikada nije želeo da se odrekne. Postaje svestan da je bio loš otac u jednoj sceni u kojoj se približava praznoj kolevci. To izgleda kao da nije ostavio nikog iza sebe. To naravno nije tačno, on je ostavio sina, ali ga nije formirao kao osobu svojim delima već ga je formirao onim što nije činio. Na kraju, iako priznat doktor, postaje svestan da i tu gubi moć. Sve to dolazi kao jedan veliki poraz za Isaka i na kraju svega toga dolazi bol. 

Ono što mi se i nije toliko dopalo su ekstremni stavovi Isakovog sina. Mislim da je to moglo malo blaže a da bi rezultat bio svakako isti. Čovek koji ima 38 godina priča kao neko ko je želeo svoju smrt od kada se rodio. Da je to tako, već bi prekratio sebi muke. Ipak, to nipošto ne utiče loše na kvalitet filma jer suština je u sledećem. Isak jeste hladna osoba, ali samim tim što je zbog toga kakav je izgubio ljubav svog života, ona je završila u rukama nekog koga iskreno voli i ko nju iskreno voli. Isak je svojim delanjem ali i odsustvom istog doveo do toga da neko zapravo bude srećan. Nekog možda jeste unesrećio, ali nekom je i doneo radost. 

Bergman konačno pokazuje da potpuno hladne osobe ne postoje. Postoje samo osobe koje ne pokazuju svoje emocije. Isak ima svoj bol ali i svoja lepa sećanja, isak ima svoje poraze ali i velike uspehe. Iako hladna osoba, iako egoista, Isak je neko ko voli ljude i Isak je neko koga ljudi vole. Sa ovom pričom Bergman pokazuje da ne postoji čovek koji ne zna da pruži i da primi emociju. Samo je potreban neko da ga pokrene.

Zanimljivosti:
Bergman je napisao scenario dok je ležao u bolnici. Poslednje pojavljivanje Viktora Sjostroma na filmu. Bergman je ulogu pisao specijalno za njega ali stari glumac nije želeo da je prihvati zbog svojih godina. Na kraju je pristao pod uslovom da mu Bergman omogući da svakog dana u 17h bude u svom domu i pije viski. Lutka od koje je Isak pomislio da je čovek, napravljena je od balona i najlonske čarape.

Naj scena:

San

Moja ocena: 8/10