Schindler's List (1993)

Kod nas nazvan: Šindlerova Lista
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Steven Spielberg
Glumci: Liam Neeson, Ralph Fiennes, Ben Kingsley...

Priča:
U Poljskoj tokom Drugog Svetskog Rata, Oskar Šindler  postaje zabrinut kada njegova radna snaga koju sačinjavaju  Jevreji počne biti progonjena od strane Nacista.

Moj osvrt:
Šindlerova Lista je jedan od onih filmova posle čijeg  gledanja vas utisak drži danima. Šindlerova Lista je jedan  od onih filmova čije vam scene čak i na prisećanje a kamo  li gledanje izazivaju grč u stomaku. Šindlerova lista je  jedan od najhrabrijih filmova ikada jer nam je predstavio  zverstva o kojima smo samo čitali, zverstva bez maske, bez  šminkanja, bez sakrivanja i karikiranja. Dobili smo krv,  smrt, blato i neoprostiva ljudska (ne)dela i to takve kakve  nam ni jedan jedini film do sada nije predstavio a sumnjam  i da će ih predstaviti. Šindlerova Lista je sigurno jedan od najvećih filmova ikada.

Zašto mrzeti nekog ko ne pripada istoj naciji, veri ili  rasi? Ovo je jedno od pitanja na koja možemo trubiti danima  i ništa ne reći što već ne znamo. Rešenje ne postoji. Kada  pogledamo na Drugi Svetski Rat, možemo reći da je to davno  bilo, da je to užasni događaj koji nećemo ponoviti, da smo  postali svesniji, da je čovečanstvo napredovalo. Jeste,  malo sutra. Ogroman procenat ljudi je i dalje nesvestan  zverstava koja su se dogodila. Upravo oni najveći bukači,  oni najveći "čuvari" svetinje i ponosa svoje zemlje, oni  pokazuju svu svoju odanost i svu svoju ljubav prema  domovini mržnjom prema onim koji joj ne pripadaju. SVUDA  ima takvih, u svakoj državi. Mislite da lupetam? Pre koliko  dana je jedan bio "za dom spreman", drugi uzvikivali "nož,  žica..." jedni "kačali druge na vrbe" a drugi pozivali na  ubistvo ovih prvih. Majstori, ako već branite i volite  svoju zemlju, zaista to i uradite. Ta "ljubav" koju  pokazujete ima smisla kao kada biste vašim devojkama ili  ženama izjavili ljubav rečenicom "kako mrzim sve ostale  žene na ovom svetu". Ako se neko oseća prozvanim ovim što sam  napisao, iskreno mi ga je žao . Svi ostali, bez obzira pod kojom  zastavom stajali, znate već kako vam se obraćam...

Braćo  i sestre, Šindlerova Lista se na možda najupečatljiviji  način od svih filmova koje sam pogledao igra muzikom. Svi  koriste muziku da bi pojačali efekat onog što vidimo. Tako  i treba, nije to sporno. Šindlerova Lista ima isto to ali  pokazuje koliko je muzika esencijalni deo čovečanstva.  Muzika je nešto što treba da probudi emocije, nešto što je  umetnost a umentost ipak znači na neki način lepotu. Tako  muzika i kreće kroz film. Dok gledamo kako se elegantni  Oskar Šindler sprema, čujemo melodiju koja nas uljuljka u  film. Potom sledi muzička šamarčina. Vidimo vojsku koja  peva i iživljava se nad jednim nemoćnim čovekom. Muzika se  koristi na proslavama, muzika se čuje dok likovi u filmu  plešu ali muzikom se i prizivaju deca koja će biti poslata  u logore, muzikom se smiruju ljudi koji će potom biti  poslati u smrt. Ne samo da su počinjena zverstva nad  ljudima, počinjena su zverstva nad umetnošću. Uz nešto što  ljudima treba da probudi emocije, ti isti ljudi se šalju u  smrt. A ko ih šalje tamo? Drugi ljudi koje razlikuje samo  poreklo. Kada vidimo takve ljude, kada vidimo šta je čovek  u stanju da učini, zapitajmo se da li smo toliko napredniji  od životinja koliko smatramo da jesmo?

U lik Oskara  Šindlera koji nam tumači maestralni Nison je uložen veliki  trud. Ne forsira se on kao osoba ovde, ne guraju se u prvi  plan sve njegove osobine već se dozira taman toliko da nam  sam Šindler ne skreće pažnju sa stvari vezanih za rat. Prvo  što vidimo i ono što Šindlera krasi tokom celog filma je  nevrovatna sposobnost komunikacije i saradnje sa ljudima.  On je takav lik da mora da vam ostavi utisak važne,  sposobne, organizovane, inteligentne i moćne osobe. S  obzirom da većina nas zna šta je on učinio, mislim da bi  bilo glupavo da se film ovde bavio nekim maskiranjem  stvarnosti, prevarama zbog kojih bi Šindler izgledao kao Dejvid Koperfild (ne Dikensov, već mađioničar). Prvo, to ne valja jer praviš idiota od milion  drugih likova u filmu. To recimo radi film Argo koji  prodaje neprijateljskoj zemlji muda za bubrege i to je ok  jer zaboga, cela nacija kojoj se prodaju te priče je nacija  retarda. Ako je to prihvatljivo, onda je i Argo skoro pa ok  film. Šindler ima odlično razvijene sposobnosti koje sam  rekao i samim tim ima jako pokriće u onome što radi. Takav  čovek može da vas ubedi u nešto jer koristi logične  argumente, ne izmišlja gluposti već daje savršeno jasna  rešenja koja i te kako piju vodu. 

Svastika je simbol kuji je postojao mnogo pre pojave nacizma. Tek kada su ga nacisti počeli koristiti kao svoj simbol, dobio je negativnu konotaciju koju ima i dan danas. Šindlerova Lista u nekoliko scena upravo Svastiku koristi kao najavu i pojavu zla. Kamera neretko zumira taj simbol ali iako se on ne forsira toliko, svaka pojava je odrađena maestralno. U jednoj sceni vidimo ovaj mali simbol na odeći jednog lika. Kamera zumira simbol i u isti kadar ubacuje prestrašena lica zarobljenika. Ta mala značka koja ide kroz porobljeni narod donosi veliki strah i ogromnu pretnju jadnim ljudima. 

Kada se Jevreji prisilno sklanjaju u geto vidimo kako se u njihovim kućama i stanovima uklanjaju stvari kako bi se uselio neko drugi. Iz stanova se uklanja sve ono što će podsetiti na prethodne stanare, sve ono što je karakteristično samo za njih. Simbolika je i više nego jasna jer pokazuje nameru da nacisti žele satreti svaki trag Jevrejskog naroda. Izolacijom u geto pokazuju gde po njihovom mestu ovi ljudi i spadaju, sklanjaju ih od očiju i zabranjuju im pogodnosti koje su ti ljudi zaradili. Samim tim, svi Jevreji dolaze u isti položaj. Razmislite malo o tome. Kada velikoj grupi ljudi oduzmete sve što su zaradili, sve što su stekli, sve što su stvorili, kada sve te ljude stavite u istu bednu situaciju, svi oni gube svoje lice. Svi postaju jednaki. Večito se i propagira neka jednakost ali ovo je potpuni kontrast onog čemu se teži. Svi su jednaki u svom propadanju, a samim tim postaju bezlični. Više im ništa ne znače radne sposobnosti, više im ništa ne znači škola, više im ništa ne znači stalež – svi su u blatu, svima preti ista sudbina.

What can men do against such reckless hate? - rečenica koju smo čuli u nedavno komentarisanom Gospodaru Prstenova. Mržnja prouzrokovana bolom je nešto što razumem. Kada se ljudi bune protiv nečeg što je besmisleno, kada pokazuju svoju mržnju prema stvarima koje uopšte nemaju nikakvu negativnu konotaciju, u najvećem broju slučajeva je u pitanju zaslepljenost i podvodljivost. Ali opet, mora čovek da se zapita gde leži razlog takvom ponašanju. Ovo o čemu ću sada pisati je malo osetljiva tema i nemam nameru da ikog uvredim niti želim da se iko oseća prozvanim. Poslednjih dana se u susednoj Hrvatskoj su u žiži dva velika problema. Prvi je Ćirilica, drugi je želja određene grupe da smanje prava nacionalnim manjinama (čitaj Srbima).  Svakako možemo reći da su obe stvari besmislene jer proizlaze iz čiste mržnje. Ali razmislimo malo pre nego što sudimo, možda je neko od tih ljudi koji se zalažu za ove besmislene stvari  izgubio nekog dragog u ratu. I dalje su te namere besmislene, ali ne može se suditi nečijoj patnji. Mržnja je pak nešto sasvim suprotno. Svesni smo da većina mrzi bez razloga. Najpotresnije od svega je što i mala deca koja ne znaju ni šta se događa pokazuju mržnju. Kako neko ko ima jednocifren broj godina može biti toliko zadojen mržnjom? To nije samo pogrešno, to je užasno i što je više takvih slučajeva, sve je manje nade u čovečanstvo. Nemačka deca ovde pokazuju mržnju prema Jevrejima, bez da znaju razlog zašto mrze. Previše je mržnje bez razloga. Da su jednog jedinog vojnika upitali zašto radi to što radi, zašto ubija muškarce, žene i malu decu – mislite li da bi vam u odgovoru dali razuman razlog? 

Šindler je neko ko rat ne gleda kao rat već u ratu pronalazi način za zaradu. Ljudi su za njega pre svega jeftina radna snaga a koja im je nacionalnost, to ga ne interesuje. Rat je nešto što je napokon dovelo do toga da on uspe u poslu, da uspe da dođe do nečega što je želeo. Problem u svemu tome je što Šindler ne poznaje pravu stranu rata, što Šindler nema nikakve druge namere osim zarade. Drugi problem je u tome što Šindler ne vidi čoveka kao čoveka već čoveka kao alat. Neverovatno je usredsređen na posao i kada bira ljude, zanima ga samo efikasnost. Zato se tako i ponaša. Kupuje samo ono što zna da će mu doneti zaradu, kupuje sposobnost i kupuje znanje koje mu fali. Kao to zanje dolazi Štern (sjajni Ben Kingsli). 

Tu dolazimo do onoga što mi se dopada. Nije Šindler neko ko je od prvog svog momenta znao da će biti veliki dobročinitelj. Čak i za dobra dela moraš imati razlog, pogotovu ako zahtevaju veliku žrtvu. Štern je neko kome je ipak čovek ispred efikasnosti i prva mala spašavanja zapravo izvodi on. On i dovodi Šindlera u situaciju da upozna osobu u čoveku a da ga ne gleda kao alat. Šindler se užasno slabo snalazi u tome. Neko mu pokazuje zahvalnost, neko ga smatra dobročiniteljem. On se teško pronalazi u toj priči. Zašto? Zato što se ne postaje dobar samom odlukom da ćeš biti dobar. Rodiš se sa tim, vaspitan si tako. Šindler nesvesno počinje da čini velika dela i teško shvata zašto su ta dela zaista bitna. Zašto teško shvata? Zato što (ponavljam) ne vidi osobu u čoveku. Osoba je alat za odrađivanje posla, za zadovoljenje. To je vidno i u njegovom odnosu sa radnicima, i u odnosu sa nacistima ali i u odnosu sa rođenom ženom.  Sve to dolazi na mesto kada on u čoveku vidi nešto više od onog što je video. Tek tada dolazimo do prvog razloga zašto je Šindler postao ono što je postao. Dobio je svest o tome kakav je ko čovek ali je pronašao i sebe kao čoveka. Tada je prestao činiti dobra dela slučajno i iz koristi, počeo je činiti dobra dela svesno.

Imamo karakteristične scene kada se Jevrejima oduzima sva imovina pa čak i zlatni zubi. Zanimljivo je kako te u ratu kada radiš ovo zovu osvajač a u životu si običan lopov. Šta ti daje pravo da činiš ovako nešto? Moć. Moć je ta koja ti daje pravo da nazivaš stvari onako kako želiš, koja ti daje pravo da ne daješ razlog svojih postupaka, koja ti daje pravo da postavljaš i menjaš pravila, koja ti daje pravo da ih i zanemarijueš. I na kraju, moć je ta koja ti daje pravo da oduzmeš nekom život. Nemaš opravdanje, ali imaš moć, ona te opravdava, ona ti daje pravo da sudiš i presuđuješ. I zakon i pravo i pravda, sve je to relativno, jer sve to diktira onaj ko ima moć. 

Veliki Saramago je rekao da čovek nekada shvati da mu je samo nada ostala a onda shvati da zapravo ima sve. Jevreji saterani u geto, posle nekog vremena prihvataju trenutno stanje i bez obzira što su izgubili sve što su bili, pokazuju neku vedrinu jer su zahvalni time što su živi. Nada je nešto što ih drži, hvataju se i za poslednju slamku, jer možda to što su živi znači da će tako i ostati. Izgubili su bogatstvo ali barem imaju živote i jedni druge. I upravo kada je sve izgledalo kako tako podnošljivo, dolazi možda i najjeziviji set scena ikada viđen na filmu. 

Ne znam šta je gore, da li smrt ili iščekivanje iste. Ovde vidimo gomilu scena u kojim ljudi bukvalno iščekuju da budu ubijeni. Takav užas, takav strah i nemoć je nešto što je najveći mogući horor. Ako se čovek odluči na samoubistvo pre nego da bude ubijen, mislim da tu nema više šta da se doda. Paradoksalno zvuči da je ovde na neki način smrt oslobođenje od smrti, ali kada pogledate ovo, recite mi da nema smisla. Scene u kojima vojska proteruje i ubija ljude iz geta su nešto najpotresnije što sam video na filmu. Prvo se nabija strah iščekivanjem vojske koja tutnja na sve strane. Potencira se na svima, i na muškarcima i na ženama ali i na onim najmlađima. Njihovo stanje, šarenolikost i beda su više nego očigledni. Scene i scene zverstava se nižu i braćo i sestre, ovo izgleda toliko realistično da me je grč u stomaku držao još dugo dugo posle filma. Zapravo, još uvek me drži i držaće me kada god pomislim na ovu scenu. Dodatnu autentičnost svemu daje i to što je film crno beli. Ali ono što je meni dalo posebnu notu je pesma koja ide u pozadini. Dečji hor peva melodiju dok gledamo užasavajuća zverstva koja čini čovek. Ima li većeg kontrasta. Mislim da ću melodiju pamtiti dokle god sam živ i mislim da će uvek u meni buditi užas koji sam osećao dok sam gledao ove scene.  

U toj sceni, u celom tom sivilu, pojavljuje se divno biće, mala devojčica u crvenom. Šindler posmatra sva ova događanja i devojčica u crvenom zapravo predstavlja njegovo osvešćenje, njegovo upoznavanje rata i pravog užasa, njegovo spoznavanje zla ali i osećaj odgovornosti koji dobija jer je na strani ljudi koji čine ova zverstva. Prelepo stvorenje koje predstavlja nevinost, koje predstavlja lepotu, koje predstavlja nešto najsavršenije što ovaj svet može da da je nešto čemu čovek želi smrt. Ta devojčica ovde predstavlja kasnije i predstavlja odluku Šindlera da učini nešto. 

U ulozi jednog od najvećih negativaca na svetu filma se našao Ralf Fajns. Uz svo dužno poštovanje Henksu za Filadelfiju, mislim da je Nison ovde pokazao mnogo više. Uz svo dužno poštovanje Tomi Li Džonsu za relativno smešnu ulogu u Beguncu, Fajns je ovde neuporedivo upečatljiviji. Ovo govorim iz prostog razloga jer ni Fajns ni Nison nisu dobili Oskara za ove uloge već je nagrada otišla pomenutom dvojcu. Fajnsov lik (Amon Get) je odličan pokazatelj zla zbog zla, zla kojem ne treba razlog da postoji. On ubistvo koristi kao primer autoriteta. Nasumična ubistva koja izvodi su odlična simbolika za rat. Čovek koji ubija nekog, niti zna ko je taj kome oduzima život, niti zna razlog zašto ga ubija. Samo će povući obarač i prekinuti nečije postojanje. Dosta je paralela između ova dva lika. Obojica cene efikasnost pre svega. Ono što je karakterističnije je to što obojica uviđaju osobu tamo gde se najmanje nadaju. Na Šindlera to ima veliki uticaj i on će postati to što će postati upravo zbog toga. Get je neko ko u Jevrejci pronalazi nešto što nije očekivao, nešto što preti da uruši sve u šta veruje, nešto što preti da uništi ceo njegov sistem. Šindler je prihvatio saznanje i promenu, Get ju je odbio. 

S obzirom da sam tekst počeo onako kako sam hteo da ga završim, nemam vam šta pametno više dodati. Šindlerovu Listu sam ogdledao dva puta. Prvi put nisam imao ovakav utisak. Drugi put je ovaj film za mene postao otkrovenje. Možda sam još uvek pod utiskom, pa ovo što ću reći nekom može zasmetati, ali imam utisak da Kum možda ipak i nije najveći film ikada snimljen.

Zanimljivosti:
Na kraju, ružu na Šindlerov grob stavlja Liam Nison. Spilberg nije bio plaćen za ovaj film rekavši da bi to bio krvav novac. Kada se jedna od “Šindlerovih Jevreja”, Mila Feferberg srela sa Fajnsom, počela je nekontrolisano da se trese jer ju je Fajns užasno podsećao na Amona Geta. Spilberg je želeo da film režira neko od njegovih kolega, Skorseze, Polanski ili Bili Vajlder ali ga je upravo Vajlder ubedio da se sam lati tog posla. Originalna lista je pronađena posle Šindlerove smrti i bila je sakrivena na tavanu njegove kuće. Spilberg je dobio dozvolu da snima u Aušvicu ali je odbio u znak poštovanja na žrtve. 

U epilogu, glumci idu u paru sa stvarnim likovima koje tumače u filmu. Ostavljanje kamena na grobu je kod Jevreja znak poštovanja. U stvarnosti, Marsel Goldberg je pomogao Šindleru da sastavi listu. Fajns se ugojio 13kg za potrebe filma tako što je pio Ginis pivo. Spilberg odbija da da autogram na bilo kakav materijal iz ovog filma. Posle snimanja, Fajns i Nison su postali veliki prijatelji. Na Filipinima nisu želeli da prikažu scene golotinje i nasilja i Spilberg je tražio da se film povuče iz bioskopa. Kasnije je ova cenzura uklonjena i film je prikazan. Film je baziran na knjizi Tomasa Kenelija “Šindlerova Arka”. Najskuplji crno-beli film u istoriji. 40% filma je snimano kamerom iz ruke. Spilberg je čekao 10 godina da snimi film jer je smatrao da nije spreman da se nosi sa temom Holokausta sa 37. 

Naj scena:

Devojčica u crvenom

Moja ocena: 10/10