Memento (2000)

Žanr: Misterija | Triler
Režija: Christopher Nolan
Glumci: Guy Pearce, Carrie-Anne Moss, Joe Pantoliano...

Priča:
Čovek koji pati od gubitka kratkotrajnog pamćenja koristi poruke i tetovaže kako bi pronašao čoveka koji mu je ubio ženu.

Moj osvrt:
Memento je karakterističan po svojoj izmeštenosti scena. Koliko god pokušavao, ne mogu da se setim da i jedan film ima ovakvu ideju. U principu volim igrarije sa hronologijom događaja. Neretko rezultiraju filmom sa dobrim preokretom. Ali opet, nešto tako karakteristično kao Memento nisam sreo jer ta izmeštenost scena je iskorišćena da nas upravo uvede u psihološko stanje glavnog lika. Čovek ima problem što u par minuta sve zaboravi i pamti samo stvari koje su se desile do nesrećnog slučaja kada je izgubio ženu. U momentu kako zaboravi nešto što je znao, teško da iko od nas može zamisliti u kakvom je stanju taj čovek. Nolan je na savršen način uspeo da nas koliko toliko uvede u takvo stanje ovakvim rasporedom scena. Pre svega, kako scene idu u nazad, poput glavnog lika mi uopšte ne znamo šta je prethodilo ovom stanju. Ok, znamo ono što sledi ali to zaista nije bitno jer i sam lik ima planove da sprovede u delo to što smo već videli. 

Druga stvar je to što nas Nolan stavlja u ulogu porotnika. Ceo film praktično prisustvujemo suđenju. Na suđenju se zna rezultat događaja zbog kog se sudi, samo treba utvrditi krivicu. Kretanjem u nazad kroz celu priču, mi pokušavamo doći do konačnih odgovora. Samim tim što je čoveku silovana i ubijena žena, samim tim što je on u stanju u kom se nalazi, već ga imamo kao žrtvu. Ali u prvoj sceni on ubija čoveka koji mu je po njegovoj proceni ubio ženu. E ovde je on i ubica. Da li je njegov postupak pravičan, da li je pronašao pravog čoveka, da li je čovek zaslužio da umre - to su samo neka od pitanja. 

Ono što mi se dopada je određena doza simbolike u celoj nesreći ovog čoveka. On se seća svega do smrti svoje žene. To je upropastilo njegov život. Posle takve tragedije zaista možemo da se zapitamo da li je išta drugo i vredno pamćenja tj da li čoveku posle ove tragedije može da se desi nešto lepo, nešto što bi pamtio. Da li u glavu ovaj čovek želi išta drugo smestiti što bi možda potisnulo pamćenje na njegovu ženu. U jednom momentu on spaljuje neke njene stvari. Ako je već u ovakvoj situaciji, ako ne može da pamti ništa, ovo spaljivanje mi je došlo kao neki očajnički pokušaj da zaboravi i nju. Tako mu ne bi nedostajala, tako ne bi ni znao za njenu smrt. Ali šta je čovek bez svojih sećanja? 

Ono što mi je zaista neubedljivo je sledeće. Lik se ne seća ničega, probudi se, vidi gomilu tetovaža i poruka i slika i sve skonta na osnovu toga veoma brzo. Ok, jasno mi je da je teško zamisliti takvu situaciju ali teško mi je da poverujem da je moguće da mu svaki put polazi za rukom da prokljuvi u sve što je mislio i planirao? Šta ako se to zaboravljanje desi u toku vožnje, kako on zna gde ide? Može bezbroj takvih pitanja da se otvori. 

Ali iako film ima tih rupa, jednu stvar moram da branim. Kada ne zna šta se dešava, ovaj čovek stavlja ruku u džep. Možemo da se zapitamo kako on sada to zna. To je instinkt. Postoje stvari koje znaš bez obzira što ne pamtiš kako je do tog znanja došlo. Pretpostavljam da se većina vas ne seća kako se opekla prvi put u životu. Ali baš tada ste shvatili da je to na šta ste se opekli vrelo. Vi i sada to znate ali nemate pojma da ste se na to opekli prvi put. Ako je čovek nebrojeno puta u džepu pronašao nešto što mu je rešilo dilemu, svakako je vremenom stekao instinkt da u džepu leži rešenje problema. Film u jednoj sceni čak i daje jednu situaciju koja objašnjava ovo. 

Fascinantna mi je priča koja se nekako provlači kroz film a zapravo objašnjava mnogo stvari, uključujući i ovu o kojoj sam pisao u prethodnom pasusu. Priča o Semiju Dženkinsu je pre svega zanimljiva, intrigantna, prerasta u dramu i kulminira neverovatno tragično. Opet se dotiče problema koji ima glavni lik ali sada se to gleda sa druge strane, iz očiju druge osobe. Koliko tragično može biti ako za voljenu osobu činite prelepe stvari koje će on zaboraviti par minuta kasnije? Koliko tragično može biti kada shvatite da nema nade da će ta osoba biti ona stara, da će doći do oporavka? Priča o Semiju Dženkinsu se nekako provlači kroz ceo film a zapravo ona ga definiše. Još jednom se postavlja pitanje, šta je čovek bez sećanja? 

Vidimo i jednu odvratnu stvar iz ljudske prirode. Svesni smo da su ljudi koji imaju veliki problem najranjiviji. Isto tako smo svesni da su takvi ljudi najlakši za manipulaciju i najlakše ih je iskoristiti. Zašto je u naravi čoveka da tuđu nesreću, bedu, slabost itd. koristi za ličnu korist? Zato što čovek gleda samo lične ciljeve. U ovom slučaju imamo čoveka koji zaboravlja. Šta god uradio, on će zaboraviti. Zanimljivo je to što neko drugi, ko bi iskoristio ovakvog čoveka upravo daje odgovor na pitanje koje postavljam treći i poslednji put - šta je čovek bez svojih sećanja. 

Kraj a zapravo početak nisu samo jeftin trik koji treba da nas šokira, iznenadi ili šta već. Memento nije film o osveti i pronalaženju ubice. Memento je film o potrazi čoveka za svojom svrhom posle smrti supruge. I šta mu ostaje posle potencijalne osvete? Ostaje isto što i pre nje. Potpuna praznina. Ovaj čovek se potrudio da popuni svoje vreme. Gaj Pirs, Keri-En Mos, Džo Pantoliano - vrhunske predstave. Nolan, sto posto usredsređen na svoj film, maestralan u uvođenju gledaoca u situaciju, priču, atmosferu i pre svega psihologiju, bez jeftinih trikova poput Žene Mačke, bez preokreta koji ne znače ništa a obesmisle sve. Samo esencijalno i sa velikom dozom hrabrosti.

Zanimljivosti:
Medicinski slučaj koji Leonard ima je realan i naziva se Anterogradna Amnezija. Nolanov scenario je zasnovan na priči njegovog brata. Stiven Tobolovski koji glumi Semija je zaista patio od amnezije. Kada Tedi kaže "You don't have a clue, you freak!" , "you freak" deo ne izgovara Pantoliano. To je naknadno dodato i taj deo izgovara sam Nolan oponašajući Pantoliana. Test koji Semi radi je realan ali u stvarnosti on je uvek davao drugačije, očekivane rezultate.

Naj scena:

Priča o Semiju Dženkinsu

Moja ocena: 9/10