Obavestenje

Obaveštenje: Zvezdice ispod postova koristite da ocenite kvalitet filma a ne kvalitet mog prikaza. Još jednom bih vas zamolio da se ne potpisujete sa Anoniman već ukoliko nemate neki od ponuđenih naloga, koristite opciju ime/url gde možete upisati samo polje ime.

недеља, 17. новембар 2013.

The Lord of the Rings: The Two Towers (2002)


The Lord of the Rings: The Two Towers (2002) on IMDb
Kod nas nazvan: Gospodar Prstenova - Dve Kule
Žanr: Fantastika | Avantura | Akcija
Režija: Peter Jackson
Glumci:  Elijah Wood, Ian McKellen, Viggo Mortensen...

Priča:
Dok se Frodo i Sem bliže Mordoru uz pomoć Goluma, razbijena  družina mora da se suoči sa Sauronovim novim saveznikom,  Sarumanom i njegovim hordama Izengarda.

Moj osvrt:
Kako davno reče jedna koleginica na fakultetu, "Gosopdar  prstenova je sranje od filma. Prvi deo nema kraj, drugi nema ni  početak ni kraj a treći nema početak". Bilo bi fino da je ovo  fazon, da nije izjavila mrtva ozbiljna. Dakle, evo nam filma  koji nema ni početak ni kraj. Ako poredim sa Družinom Prstena,  onim filmom koji nema kraj, Dve Kule je nešto slabiji film koji  boluje od veće holivudizacije, više problema koji su nastali  nepoštovanjem Tolkina i težnjom za zadovoljavanjem smešne  tinejdžerske publike, ali opet postoji nešto što Dve Kule  izdvaja u svetu filma. Preskočiću svu priču oko muzike,  scenografije, maski, efekata jer mi se ne piše o tome a već sam  objasnio sve to u tekstu o prvom filmu. Takođe, film ću gledati  nezavisno od knjige. To moram da ponovim jer ću porediti neke  stvari sa knjigom ali samo kako bih istakao kako je nešto  trebalo uraditi. Ne mislim pri tom da je nešto u filmu loše  kada se poredi sa knjigom već da to u filmu to ne valja a  knjiga je pokazatelj kako je to trebalo biti napravljeno. I  naravno, sve što valja u filmu, 99% je zasluga samog Tolkina  ali ćemo, kako je ovo filmski blog, pripisati Džeksonu. 

Priča kreće tako što Frodo i Sem idu ka Mordoru. Tu vidimo da  oni pate za domom ali nastavljaju dalje. Odlično prepoznavanje  cilja koji ima smisla. Ovo nije osvajačka ofanziva već nešto  što mora da se uradi kako bi se sačuvao dom. U ratu, odbrana  doma i porodice je svakako najveći cilj. Dva mlada (po  hobitskim godinama) Hobita već imaju tu svest i pokazuju ljubav  prema mestu iz kog potiču. Svoji su samo na svome i što je  najgore moraju da napuste dom kako bi ga zaštitili. Čim neko  ima tu svest, u ratu se bori za pravu stvar, pod uslovom da u  ratu postoji nešto za šta se vredi boriti.

Družina Prstena je  malo bolovala od karakterizacije dok Dve Kule boluju nešto  više. Ali pak ono gde mogu samo da dam reči hvale je lik  Goluma. Svakako treba pomenuti maestralnog Serkisa koji je  odglumio ovakav lik. Lik Goluma je takav da ne znate da li da  ga mrzite ili žalite. Nekad vas nasmeje, nekad iritira, nekada  mu poželite sve najgore a nekada opet strahujete za njega. S  obzirom na to kakva je sudbina ovog lika, Džekson i ekipa su  uspeli sjajno da nam ga predstave. Od izgleda preko pokreta i  mimike pa sve do dijaloga i monologa, ovaj lik je jedinstven i  iskarakterisan na najbolji mogući način.

Ono što bode uši je  pregršt velikih rečenica. Velike rečenice su nešto što obožavam  u svakom filmu ali tako nešto treba tempirati, treba čekati  pravi momenat i pustiti tako nešto. Čak i u slabim filmovima  imamo te rečenice koje mogu da zvuče sjajno. Ovde su se trudili  da u svakom prokletom dijalogu likovi govore neke pesničke,  patetične mudroserije i to mi je vremenom baš išlo na nerve.  "Sreće ovde više biti neće, mračno vreme nam na rame sreće"  sranja je jednostavno previše. Iskreno verujem da su se glumci  zaželeli običnog normalnog dijaloga posle nekih scena.

U  Družini imamo pregršt scena u kojima vidimo okupljanje  Sarumanove vojske. Ovde su pametno postupili i nisu ponavljali  takve scene. Pokazali su nam da je ta vojska brojna i  sastavljena je od jezivik Uruk Hai-a i cilj im je uništenje  ljudi. Vidimo veliku, jezivu opasnost, vidimo da je naša rasa  nadrljala i da su joj šanse male. Sasvim dovoljno. Scena u  kojoj ta vojska maršira gde gledajući je iz daleka ona podseća  na crnu reku je maestralna. 

Ono gde je Džekson prilično  omanuo je predstavljanje ljudi. Po njegovom viđenju ljudi ne  vrede pišljiva boba. Non stop su pohlepni i zaslepljeni snom o moći. Ok, jasno je da su ljudi možda i najpodložniji obmani, da im istoriju obeležavaju gubici. Vidimo da su neki od njih i na ovoj mračnoj strani ali Džekson se nikako ne trudi da i jednog jedinog čoveka ovekoveči kao velikog. Znatno je popravio utisak sa Rohanskim  jahačima i donekle njihovim kraljem. Da nam je servirana samo  snaga zla i sve njihove prednosti, teško preseravanje bi bila  svaka pobeda glavnih likova. Rohanski jahači su prva prava  snaga koju ljudi pokazuju. Prvi put vidimo da i ljudi mogu biti  efikasni, nemilosrdni i veliki borci. Problem - Rohan je  ukroćena snaga. Verni su svom kralju ali zbog situacije u kojoj  se kralj nalazi, ta vernost zapravo predstavlja slabost. 

Najveća mana filma je težnja za nekim mini obrtima, za  preokretima, za stvarima koje se dešavaju u poslednjem momentu.  Čemu to služi, veze nemam. Veliki filmovi to ne eksploatišu.  Aragornov pad sa planine pa njegov povratak koji kao vraća veru  celoj družini. Potom Enti kao odluče da neće da se bore pa kad  vide da je drveće isečeno okrenu odluku a pre toga su pričali  kako mrze orke jer seku drveće. Stvara se gomila takvih  situacija a od svih njih potrebna je bila samo jedna koja je  usledila u samoj završnici. Previše se tu vremena gubi, posebno  na onaj Aragornov pad. Čemu obrti kada je i vrapcima na grani  jasno šta će da se desi. 

Volim kada se neki detalji dobro  istaknu. Recimo strah od Fangorske šume. To se usput pomene kako ne treba  ulaziti u Fangorn i način na koji se to pomene je dovoljan da  se napravi dobra atmosfera. Pre svega se kreira misterija,  otvaraju se pitanja šta to ima unutra. Pravi se i neka pomalo hororična atmosfera vezana za šumu. Eto, to jeste mali detalj  ali gledalac tu već može da stvori neka očekivanja.  Zainteresovan je za ono što može biti, ima neku predstavu mraka koji vlada tamo - meni dovoljno.

Još jedan veliki plus je pokazivanje uticaja koji prsten ima na Frodoa. U prvom delu je dosta govoreno o tome a sada su prešli sa reči na dela i mogu reći da ovo izgleda odlično. Stanje u kojem se Frodo nalazi je mučno a takve su i same scene, obavezno praćene nekim sivilom i patnjom. Sem je tu kao velika podrška ali mi je on nekada previše plačljiv. No, da ne zakeram. Prsten je veliko zlo, uticaj je odlično prikazan. Vidimo Goluma kao krajnji rezultat, vidimo Frodoa kao novu žrtvu.

Ne dopada mi se ni isforsirana priča između tužnog marinca i zaljubljene gospe ratnice. Ovaj smešni Aragorn i do ušiju zaljubljena Jovajna (Eowen) i svi njihovi metaforični dijalozi su mi išli na nerve. Mogla je tu da se i napravi neka fina ljubavna pričica koja bi bila utkana u glavnu priču ali Džekson je baš želeo zadovoljiti zaljubljene tinejdžere i pružiti im po gazilioniti put patetično smeće od ljubavne priče.  

Jedan od najboljih  Tolkinovih likova je kralj Teoden. Džekson ga tretira na  maestralan način i šteta što ga je pomalo izgubio na samom kraju. Prvo  imamo scenu u kojoj se ovaj kralj "budi". Malo tu ima simbolike  na politiku i loš uticaj drugih. To njegovo buđenje je izvedeno  maestralno i u momentu kada on drži mač u svojim rukama, vidi  se njegova snaga i vidi se poštovanje koje on budi. Bernard Hil je maestralan u ulozi.  Već dolazim do nečega što je ubedljivo najveći kvalitet filma. Naravno, Teoden je i u centru događaja bitke kod Helmovog ponora. Pre svega imamo čoveka koji je svestan da nema puno nade ali na svaki način želi da podrži svoje ratnike, da im ulije optimizam i hrabrost kao što bi pravi kralj i trebao uraditi. Finale bitke kada on jaše na čelu preostalih ratnika pokazuje svu ratničku veličinu. Džekson je uspeo da oslabi ovaj karakter zato što je suviše zaljubljen u svog tužnog marinca morao od kralja da napravi malodušnim. Ponavljam po ko zna koji put, u knjizi, Teoden poziva Aragorna da izjaše sa njim u poslednju bitku. Džekson, ne shvatajući ovaj veliki ljudski gest gde kralj ukazuje najveće moguće poštovanje ratniku. Džekson je imao ipak viziju tužnog marinca koji tetama treba da izmami uzdahe pa se odlučio na ovu varijantu. 

No da se vratim na samu bitku. U filmovima uglavnom se forsiraju "trči i udaraj" bitke. Bitka kod Helmovog ponora ima nešto što se zove strategija, ima taktiku, ima plan bitke. Sam Helm ima ključne tačke koji su upotrebljene u tog strategiji bitke, Helm ima i istoriju što daje dodatni aspekt i vrednost samoj bici. Kako kaže Car Lazar u epskoj pesmi od filma Boj Na Kosovu, moramo gledati svetinju koju branimo. Kada se neko potrudi da osmisli celu bitku sa svim napadima na ključne tačke, sa svim taktičkim igrama, sa celim planom bitke, sa momentima prevlasti jedne i druge vojske, onda gledalac može samo da uživa. Na ovu bitku dodaje se bitka u kojoj učestvuju Enti. Sami su je nazvali svojim poslednjim maršem. Nemaju oni ništa od ove bitke, možda će svoje trajanje produžiti još neko vreme ali postoji nešto što se zove istorija, što se zove kultura i ova bića to žele da sačuvaju. Čovek se danas nemarno odnosi prema okolini i prirodi. Enti su nešto što ume da uzvrati udarac. Priroda može da nam uzvrati i u onim ekstremnim situacijama jasno je kao dan da smo nemoćni. 

Možda i bolja od same bitke je priprema za nju. Osećaj nemoći i straha preovladava zbog brojnosti Sarumanove vojske. Tu je iskorišćen zvuk na najbolji mogući način. Marš Uruk Hai-a odjekuje celim ponorom. Kamera se seli u pećinu u kojoj se ćuje tutnjanje od tog marša. Unutra su žene i deca i a kamera se nekoliko puta zadržava na licima mališana. To samoj bici daje veću važnost jer neuspeh je još tragičniji. Sa tih lepih lica kamera se seli na riku i čeljusti Uruk Hai-a. Odličan kontrast, jeziv utisak i masterpis od scene.  Neću se baviti time da su ovde vilenjaci učestvovali u bici. Jeste to velika promena u odnosu na knjigu ali filmovi su daleko od knjige tako da to ovde nije problem. Ono što mi se opasno dopalo a čega nema u knjizi je smrt vilenjaka. Neko ko je lep, mudar, neko ko nije sklon destrukciji, neko čije okruženje je fantastično, neko ko bi živeo večno u jednoj sceni umire. Užasan pokazatelj zla koje dolazi.

Finale bitke opet nosi neku simboliku. Tek tu imamo prvu "u poslednjem momentu" situaciju koja je zapravo potrebna i ima uticaj na priču. Prvo imamo pokazatelj da "uvek ima nade". Drugo, dolazak vojske dolazi sa svetlošću što je sasvim dobra simbolika. Usporeni snimak je iskorišćen savršeno. Napokon je pokazana snaga ljudi i to preko vrhunski napravljenih Rohanskih jahača. Na kraju, Dve Kule bez bitke kod Helmovog ponora ne bi bile ni blizu Družine Prstena i Povratka Kralja. Ali isto tako, hot-dog bez viršle je samo kifla tako da neću da budem zakeralo sa ocenom.

Zanimljivosti:
U jednoj sceni u Ozgilijatu Sem kaže: "By rights, we shouldn't even be here." To je namerno ubačeno u film zato što u knjizi on i Frodo nisu ni bili tu. Kada je Miranda Oto došla na svoj prvi dan snimanja, Liv tajler ju je zagrljena rekavši da joj je drago što je napokon na snimanju još jedna žena. Kako orci imaju crnu krv, unutrašnjost njihovih usta je takođe morala biti crna pa su glumci pod maskama orka ispirali usta pred snimanje tečnošću koja je zasnovana na tečnosti za ispiranje usta. Kada je bio mlađi, Džon Ris - Dejvis (Gimli) je imao nesreću u kojoj je izgubio vrh jednog prsta. Na snimanju je jednom skinuo dodatak koji je nosio i namazao ga lažnom krvlju pa se šalio sa Džeksonom kako mu je upravo prst odsečen. 

Serkis kaže da je glumu zasnivao na teškim zavisnicima od droge. Golum koji se samo na tren pojavio u Družini Prstena je potpuno drugačije kreiran od ovog koji se pojavljuje u Dve Kule. Scena u kojoj se pojavljuje Senko (Shadowfax) je snimljena iz prvog pokušaja. Serkis je sam osmislio Golumovu kretnju. Najveći broj glumaca pod maskom Uruk Hai-a u jednoj sceni je 100. Svi ostali su kompjuterski generisani. Scene u močvarama su snimane u poplavljenom parkingu. Pre nego što su zamenjena drugim, vrata na Helmovom Ponoru su bila tako izgrađena da nisu mogla da se otvore od težine. U jednoj sceni tokom bitke u ponoru pojavljuje se čovek bez oka. Inače taj statista je nosio povez ali Džekson je insistirao da vidi šta mu je ispod poveza. Posle toga je uspeo da ubedi statistu da skine povez. Bred Durif je i van snimanja koristio britanski akcenat kako bi se lakše prilagođavao na ulogu. 

Dominik Monaganu je pripala muka kada je pokušao da puši. Džon Ris-Dejvis je pozajmljivao glas Drvobradom. Mortensen je slomio dva prsta kada je šutnuo kacigu i ta scena je zadržana u filmu. Kako bi povećao broj ljudi u Rohirimu, većina jahača su zapravo bile žene sa nalepljenim bradama. Džekson je Mortensena zvao Aragorn i van snimanja. Bernard Hil je slomio grudnu kost dok je jahao konja. Mortensen je slomio zub tokom snimanja. Serkis je pio napitak koji se sastojao od meda, đumbira i limuna kako bi uspeo sačuvati glas. Teoden izgovara da nijedan roditelj ne bi smeo da sahrani svoje dete. To je rečenica koju je čuo od jedne žene i tražio je da bude ubačena u film. Kada je video Sarumanovu vojsku, Crvjeziku je suza krenula. To nije bilo u scenariju ali Bred Durif to može da izvede kad hoće pa se svidelo Džeksonu i odlučio je da zadrži u filmu. 

U produženoj verziji filma se saznaje da je Aragorn star 87 godina. Durifova unuka se zove Aruena. Da bi dizajn za Goluma bio kvalitetan, potršeno je 100 maketa i 1000 crteža. Akademija je odbila da nominuje Serkisa za oskara zato što se on zapravo ne pojavljuje nigde jasno. Bitka kod Helmovog Ponora je snimana četiri meseca. Sva snimanja su obavljana noću. Edoras je samo prikazan po danu zato što je bilo nemoguće odvući opremu za osvetljavanje na tu lokaciju. Kako konji ne bi bili povređeni, sva koplja su bila napravljena od kartona. Rohanski oklop je težak 22kg kada je suv a 24 kada je mokar. 11.000 vreća sa peskom je korišćeno u scenama sa močvarom. Sok koji piju orci je kombinacija soka od breskve i ekstrata koka kole. Set za Helmov Ponor je pravljen sedam meseci. Mapa koju Faramir gleda je kopija prave Tolkinove mape. Originalni snimak bitke kod Helmovog ponora je trajao 20 sati. 

Gimlijev oklop je težak 30kg. Endi Serkis je pozajmio glasove orcima koji se raspravljaju. "Minijatura" ortanka je na kraju bila visoka preko 8 metara. Dejvid Venham nije pročitao knjige pre nego što je došao na snimanje. Između 200 i 300 konja je korišćeno u trilogiji. Golum izgovara "precious" petnaest puta tokom filma. Iako su u knjigama varge opisane tako da podsećaju na vukove, ekipa se odlučila za izgled koji će više podsećati na hijene.

Naj scena:

Bitka

Moja ocena: 9/10

2 коментара:

  1. Eee ovo se čekalo :) Ne znam što si obrisao postove o knjigama. Bilo bi vrh kad bi opet napisao nešto i o njima, kad već imaš Tolkina u malom prstu :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nisu mi ni ti tekstovi bili naročito inspirativni. Ne verujem da ću pisati baš o svim filmovanim knjigama koje sam čitao ali verujem da ću pisati o nekim koji su vredni pomena i o kojim imam šta napisati. Videćemo :)

      Избриши