Psycho (1960)

Kod nas nazvan: Psiho
Žanr: Horor | Misterija | Triler
Režija: Alfred Hitchcock
Glumci: Anthony Perkins, Janet Leigh, Vera Miles...

Priča:
Sekretarica krade $40.000 od klijenta, kreće u beg i prijavljuje se u izolovanom motelu kojim upravlja mladić koji je pod velikim uticajem svoje majke.

Moj osvrt:
Psiho se ne može svrstati u žanr ili kategoriju, Psiho nije klasik jer bi onda bio jedan od mnogih, Psiho je jedinstven i to na više nivoa. Na svakom od nivoa on je savršen, on je relevantan i svaki detalj predstavlja savršen primer kako praviti film. Upozorenje, ponegde će biti spoilera. 

Ako kažem da svaki od likova ima svoju priču, to može da zvuči kao da nije naročito epohalno, bitno ili jedinstveno. Verujte mi, ovo je napravljeno tako da ni jedan jedini film ne može da mu priđe u tom segmentu. Filmovi koji posvećuju isto vreme svim likovima su obično gomila nabacanih pričica koje možda mogu da se povežu u jednom momentu ili ih poveže jedan događaj. Psiho počinje sa jednim likom, nastavlja se sa drugim, trećim itd, a sve ih poveže jedan od njih. Zašto bi film posvetio toliko vremena i kreirao savršeno jedan lik i priču oko njega ako će taj lik skončati u prvoj trećini filma? Zato što Psiho ne oponaša stvarnost, Psiho je jedna od najvećih ako ne i najveća studija ličnosti i ljudske psihe ikada. Psiho ima priču iznad likova i realistične likove retko viđene na svetu filma. Ako krenemo u dublju analizu pomenutog lika koji će skončati brzo, elementarna stvar je da žrtvi daš ličnost. Ako u filmu vidite nekog nasumičnog prolaznika kojeg pokupi automobil, to može biti trenutni šok. Ako vam film predstavi priču o tom liku, onda su to trajni šok i neverica. 

Sekretarica krade $40.000 od klijenta. Ona već 10 godina radi tu tako da je reč o nekom ko ipak nije prestupnik od ranije. Momenat slabosti i nemoći da izađe i krizne situacije je teraju na ovaj prestup. Način na koji se Hičkok igra sa psihom ove žene je brilijantan. Taj pristup moram da objasnim kroz poređenjem. U filmu Argo se recimo sve vreme kreira opasnost a likovi ne budu zapravo nikada u opasnosti. Pregršt scena se troši na kreiranje tih opasnosti a zapravo sve pršti od teške impotencije. Ovde je to maestralno odrađeno. Devojka, kako nije iskusni prestupnik, konstantno se osvrće, ima utisak da je prate, u svemu vidi pretnju. Realnije od ovoga ne može. Neko ko prvi put napravi nešto loše, mora konstantno živeti u strahu od toga da će biti otkriven. 

Na ovo moram da nadovežem ono što sam rekao da film teži realnosti. U nekoliko scena Hičkok se igra i sa umom ove sekretarice ali i sa gledaocima. Mi gledamo nju kako vozi i menja grimase dok u pozadini čujemo silne dijaloge likova koji otkrivaju njenu prevaru. Nikako nismo sigurni da li ova devojka zamišlja potencijalne dijaloge ili se zapravo oni odvijaju. Što je najbolje, i jedna i druga opcija piju vodu. Prvo, devojka je svesna šta je učinila i svesna je reakcija ljudi koje je oštetila i ljudi koje poznaje. Drugo, razgovori sami po sebi i jesu očekivani. Kada se to dvoje ukomponuje u scene i na to nadovežu njene reakcije dobijamo vrhunski rezultat. Argo na veštački način želi postići napetost dok u Psihu to dolazi prirodno. Celom prethodnom pričom i genijalno pokazanom psihom prestupnika mi već imamo osećaj paranoje koji vlada ovom devojkom. Na sve to dolazi nam i neponovljiva muzika koja prati ovakvu atmosferu na najbolji mogući način. 

Nakon ovoga, upoznajemo se sa Normanom Bejtsom, čovekom koji drži motel van grada. Način na koji on deluje na ovu devojku i gledaoce u početku je takav da prestanak tenzije i odlazak u miran tok filma dođe kao prirodna stvar. Ne kontam zašto nam današnji filmovi predstavljaju ljude koji imaju neki mentalni problem kao potpune kretene. Ko može da zna šta čovek krije sve u sebi? Bejts svojim pristupom i te kako pozitivno utiče na ovu devojku. Možda to ne deluje tako čak i ljudima koji su gledali film ali ubediću vas u to. Njihov dijalog je jedan od najboljih dijaloga koje sam gledao na filmu. Pre toga, jasan je uticaj koji majka ima na ovog momka ali o tome ubrzo. Razgovor koji vode Bejts i devojka ide u tom pravcu da se on otkriva pred njom i na kraju to rezultira njenom zdravom rezonovanju i bitnom odlukom. 

Jasno je kao dan da je Bejts povučen, da se ne druži mnogo. On se ne trudi da to skrije, ne vodi razgovor teško, nije mu mučno da priča sa ovom ženom, ali brani sebe i svoju da tako kažem ograničenost. Jedna od najbitnijih rečenica je kada on kaže da je svako rođen u sopstvenoj zamci. Svakako jedna od najvećih  rečenica u svetu filma. Neke stvari dobijamo rođenjem. One koje nam nisu prednost, koje nas ne guraju napred u uspeh, one su nam veliki teret. Stvar je u tome da li tu zamku prihvatimo kako treba, da li se borimo protiv nje ili se saživimo sa njom. Bejts je neko ko živi u toj zamci, svestan je problema ali on brani to svoje stanje jer ipak u tome vidi nešto dobro. Zašto on ne pokuša da beži iz svoje zamke. On je asocijalan, to je jasno. Bežanjem iz svoje zamke išao bi u veliku nepoznanicu i u nešto što se sukobi sa njegovom ličnošću. 

Uticaj majke na Bejtsa je nešto što dominira filmom. Nije to onaj glupavi uticaj koji će od Bejtsa praviti kretena, ovo je pametno napravljen film. Svakako ovo može da se primeni na mnogo stvari. Čovek je potčinjem bilo kakvom autoritetu - bila to vlast, bio to Bog ili roditelj, nije bitno. Bilo šta od toga može da se primeni na ovu situaciju. Autoritet koji prihvatimo je nešto što nas oblikuje. Ako nemamo jako izražen stav, prihvatićemo stav svog autoriteta i branićemo te stavove slepo. Dokaz: poslušajte članove bilo koje političke stranke kako brane svoje vođe i kako smešne replike daju na realne kritike; pogledajte kako slepo religiozni brane nelogičnosti i zla iz Biblije. To su ljudi koji nemaju jasno izražen stav, koji ne uzimaju istinu za autoritet već autoritet za istinu. Bejts je neko ko je takav ali na njemu vidimo koliko mu je zapravo potreban taj autoritet. On je neko ko je navikao na autoritet i ne može drugačije da se snađe. U njegovom slučaju autoritet je majka. Podsetiću vas sada na rečenicu iz Silent Hilla, "Majka je Bog u očima deteta". 

Rekoh da je Bejts pozitivno uticao na devojku. Posle njihovog razgovora ona odlučuje da se vrati nazad, vrati novac i popravi ono što je napravila. Savršeno i u skladu sa njenom ličnošću, ličnošću nekog ko nije prestupnik. Na sve to imamo scenu u kojoj se ona tušira što dolazi kao simbolika na pročišćenje, na skidanje prljavštine. I u momentu kada imamo odluku da se neko vrati na pravi put, kada neko spira svu "prljavštinu" sa sebe, kada sve ide ka tome da bude onako kako je najbolje, dolazi šok, krv i ubistvo. 

Sada imamo još jedan odgovor na pitanje zašto toliko vremena posvetiti žrtvi. I žrtva i ubica čine prestup. Šta ih razlikuje? Ne samo ove ovde u filmu, koja je razlika između nekog ko hladnokrvno ili po ko zna koji put čini prestup i nekog ko čini to po prvi put? U pitanju je osećaj krivice. To je nešto oko čega se veliki deo filma vrti. Zbog osećaja krivice devojka oseća strah i postaje paranoična. Zbog odsustva istog, neko drugi može da krije u sebi ko zna kakve namere. On može biti hladan sve dok njegov sistem ne oseća pretnju. Tek kada njegov sistem oseti pretnju, i on može biti poljuljan. Da bi taj sistem dobio pretnju, morala bi postojati sumnja u njega, nešto što bi ga otkrilo. 

Kada dođe do toga da krene ispitivanje o umešanosti u zločin, Bejts deluje naivno, lako ga je uhvatiti u laži. E sad ako tom neko deluje glupavo onda evo objašnjenja zašto je to zapravo savršeno. U Gravity lik koji tumači Sandra Bulok je neiskusan a kasnije upravlja šatlovima i svemirskim stanicama kao najveći profesionalac. Ranije u tekstu sam pomenuo da je Bejts asocijalan, vezan je samo za svoju majku. Da bi neko lagao, morao bi da zna kako bi izgledalo da su njegove reči zapravo istina. A kako onda očekivati savršenog lažova od momka koji jedva i priča sa nekim osim svoje majke? Zbog toga je Psiho savršena studija ljudske psihe. 

Nije sporno da je Hičkok jedan od najvećih režisera ikada. U jednostavnim stvarima prosto eksplodira savršenost a ako želi nešto da vam kaže, može to da uradi na način koji god to poželi. U jednom momentu gledamo ženu koja ide kroz kuću Bejtsovih. Braćo i sestre, sama ta kuća može da vam ispriča priču do najsitnijeg detalja. Ne izgleda taj enterijer toliko neobično niti spektakularno drugačije, ali od onoga što vidite unutra, jasna vam je i Bejtsova ličnost i ličnost njegove majke. Od nekih scena zastaje knedla u grlu a neke pak proizvode jezu. Napetost neću ni da pominjem. Ovo je Hičkok, on ju je i uveo u svet filma. 

Postavlja se još jedno pitanje vezano za onaj autoritet. Šta ako vas on ipak povredi? Kako ćete mu uzvratiti, kako će to uticati na sve - objasniće vam Hičkok. Ipak, ako ste navikli na autoritet, nećete ga se osloboditi u svakom slučaju. Ako ne pronađete nov, vratićete se starom. Još jedan pokazatelj da je Psiho zapravo studija psihe čoveka. E tu smo. Eto još jednog odgovora zašto se svakom liku daje priča. Vidimo više psiha, u svim svojim manama i vrlinama, mi vidimo svu lepotu čoveka. 

Sem te lepote čoveka, ono što se izdvaja, to je ludilo. Kada sam pisao o Shutter Island, pokušavao sam da obajasnim kako taj film nije kvalitetan zbog obrta koji se vidi mnogo ranije. Taj film je odlična studija o ludilu i taj obrt je potpuno nerelevantan. Psiho je jedini film kojeg mogu u ovom momentu da se setim koji je bolja studija ludila od Shutter Island. Ovo "bolja" je zaista preslaba reč jer Psiho nema konkurenciju. Ludilo koje on dostavlja je nešto što nikada više nije viđeno u svetu filma. Na sve to, misterija koja je podigla jeziv horor sa brdom pitanja vezanim za Normanovu majku dobija neverovatan rasplet. Scena u kojoj čovek na kraju filma objašnjava jedno ludilo je nešto što je najveći psihološki horor ikada viđen na filmu. 

Ovakvu igru sa ljudskom psihom nećete videti nigde. Uz Psiha, jedino bih mogao pomenuti Kjubrikov Eyes Wide Shut koji mora da se reprizira i možda dobije nov tekst. Još jednom moram da ponovim, Psiho je nešto što je nedodirljivo, nešto što je neuporedivo, nešto što daje beskraj smernica kako praviti film, nešto što je ušlo u ljudski mozak i prikazalo i svetlu i tamnu stranu, nešto što samo najveći mogu da naprave, nešto što jednostavno ne smete propustiti.

Zanimljivosti:
Prvi Američki film koji je prikazao povlačenje vode. Hičkok se uvek Perkinsu obraćao sa "Master Bates". $40.000 ukradenih dolara bi bili pandan današnjim $315.000. Hičkok je želeo da scena tuširanja bude u potpunosti tiha ali je Herman ubacio melodiJU čime se Hičkok oduševio. Hičkok je bio impresioniran filmom Diabolique i zbog toga je odlučio da Psiho bude crno beli film. Dizni je zabranio Hičkoku da snima u Diznilendu "zato što je snimio odvratni Psiho". Snimljen je za 30 dana. Hičkok se pojavljuje rano u filmu zato što je smatrao da će ga ljudi kasnije tražiti i manje obraćati pažnju na scene. 

Poslednji hičkokov crno-beli film. Prvi put kada vidimo Merion Krejn u brushalteru, on je beo. Kada načini prestup, u sledećoj sceni nosi crni brushalter. Vera Majls nosi periku u filmu zato što je za potrebe pretnodne uloge obrijala glavu. Hičkok je krio rasplet priče od glumaca sve dok nisu krenuli da snimaju te scene. Hičkokova originalna namera je bila da napravi komediju. Perkins godinama nije hteo da razgovara o ovoj ulozi zato što su ga svi povezivali sa njom. Dženet Li je primala preteća pisma posle ove uloge. U njima je pisalo sve što bi taj ko joj je pretio uradio Merion Krejn. Hičkokov film sa najvećom zaradom i njegov prvi horor. Prema njegovim biografima, Hičkok je imao problem sa dominantnom majkom. 

Naj scena:

Rasplet

Moja ocena: 10/10