Fight Club (1999)

Kod nas nazvan: Borilački Klub
Žanr: Drama
Režija: David Fincher
Glumci: Brad Pitt, Edward Norton, Helena Bonham Carter

Priča:
Kancelarijski radnik koji pati od nesanice pokušava da promeni svoj život kada sa samouverenim, otkačenim poznanikom osniva borilački klub koji postaje i nešto više od toga.

Moj osvrt:
Čovek pati od teške nesanice. Iz onoga što vidimo, on ima regularan posao, vodi jedan običan život, radi uobičajene stvari. Kada čovek mehanički ponavlja iste stvari, kada svakog dana radi isto, kada u njegovom životu nema nekih velikih promena, teško može da se oseća živim jer to što radi sve manje uspeva da mu probudi bilo kakve emocije. Tu dolazimo do jedne bitne činjenice vezane za glavnog junaka ovog filma - čoveku je užasavajuće dosadno. 

Za početak on smatra da je odsustvo sna najveći problem. To nema smisla jer je odsustvo sna zapravo posledica. Možda deluje čudno to što odlučuje da poseti grupe u kojim ljudi imaju veće probleme od njegovog ali kada malo razmislimo, to svakako ima smisla. Lik ne može da identifikuje realni problem. On u svemu ne vidi da su učaurenost i monotonija zapravo nešto što vlada njim. Kada upozna ljude sa mnogo većim problemima od njegovog, očekivano je da se oseća srećnim zato što nema probleme takve prirode. Ovde to nije slučaj. Drugi ljudi i ne znaju da on zapravo nema problem i posmatraju ga kao čoveka kome se desilo nešto užasno. Kada vam je svaki dan isti, kada sve što radite ponavljate iz dana u dan, kada ne uradite ništa spontano, kada ste samo šraf u celom sistemu, teško da ćete biti primećeni. Ovde imamo slučaj gde je napokon neko na ovog čoveka obratio pažnju i da neko pokušava da pokaže bilo kakvu emociju prema njemu, makar to bilo i sažaljenje. Tu se krije odgovor zašto on posećuje ovakve grupe.  

Problem zapravo nastaje kada neko drugi dođe na istu ideju. Tu vidimo sposobnost čoveka da sudi drugom za stvari koje i on sam radi. Ubrzo se iz licemerja prelazi u realnost i traženje rešenja za ovaj problem. Samim tim što je još neko došao na istu ideju, što još neko radi isto, kod čoveka se pojavljuje osećaj nesigurnosti jer dobija konkurenciju. To je najprirodnija moguća stvar. Nesigurnost menja osećaj vladanja situacijom i nesanica se lako vraća. 

Prelomni momenat u životu glavnog junaka je susret sa Tajlerom, samouverenim, otkačenim čovekom koji pravi sapun. Upoznavanje sa ovim čovekom se poklapa sa potpunim uništenjem stana glavnog lika. Sjajna simbolika za to da je ovo događaj koji mu menja život iz korena, koji ruši sve što je on zapravo i bio. Tajler je njegova sušta suprotnost a ne kaže se bespotrebno da se suprotnosti privlače. Sve ono što je čoveka bilo strah da uradi, što mu savest i zdrav razum nisu omogućavali, on vidi u Tajlerovim delima. Ako vam se već ideja o nečemu dopada, nije potrebno puno ubeđivanja da biste na njeno izvršenje pristali. I tako nastaje borilački klub. 

Zašto Borilački Klub? Realno sama ideja je paradoksalna. Osnovaćete udruženje gde ćete ukrstiti pesnice ljudima protiv kojih nemate ništa, koje možda čak i volite i poštujete. Ali možemo na to i drugačije da gledamo. Kada je borba protiv neprijatelja u pitanju, imate strah od poraza, od eventualnih posledica, imate veliku odgovornost prema nečemu što branite. Ovde vidimo otelotvorenje nečega što može da se nazove besmislenom viteškom borbom, nečega što je oslobađanje energije na najprimitivniji mogući način, buđenje životinje u sebi bez ikakvih posledica i briga itd. Važno je napomenuti da se sve to vezuje za muškarce. Objasniću uskoro i zašto. 

Borilački klub svoje članove uči dvema bitnim stvarima. Prva stvar je prihvatanje poraza. Čak im je jedan zadatak bio da započnu tuču sa nasumično izabranom nepoznatom osobom i izgube u toj tuči. Prihvatanje poraza je svakako nešto što bude teško ali ako shvatiš kako da prihvatiš poraz, onda dobijaš veliko iskustvo samim tim. Prihvatiš poraz ali ne boluješ zbog njega, ne gubiš vreme na kajanje. Druga stvar je prihvatanje bola. Ljudi beže od stvari koje im izazivaju bol češće nego li se suoče s njima i pokušaju da ih prihvate ili pregrme. Fazon je u tome prihvatiti bol kao takav, ne pokušavati maskirati ga, ne zanemarivati ga ali i ne dozvoliti da on utiče na ostale stvari jer može da bude samo sidro. 

Zašto bi neko pristupio ovakvom klubu? Zašto da ne? Ljudi pristupaju našim jadnim strankama, ljudi pristupaju svakakvim grupama, dakle neki stavovi im tu odgovaraju ili tu imaju korist. Prosto k'o pasulj. Ne postoji nerelevantna organizacija. Svaka ima svoju ciljnu grupu, svaka ima svoje ciljno tržište. Ne postoji grupa bez uticaja. Svaka grupa čim okuplja veći broj ljudi, proparigra neka pravila i stavove koje ti ljudi šire dalje. Članovi grupe neretko imaju drugačije ciljeve od onih koji su pokrenuli i organizovali oni koji su osnovali grupu. Evo npr. naš čuveni Otpor. Opor je okupio ljude sa jednom idejom. Ljudi su ušli u grupu sa verom da će izboriti nešto. Ti isti ljudi su izborili isto to nešto. Pokretači Otpora su tvrdili da im nije cilj da se umešaju u politiku već da izvuku jadni narod iz sranja. Taj jadni narod je sam sebe pokušao izvlačiti iz sranja. Osnovači Otpora nikada nisu ni bili u sranju samo su pametno iskoristili momenat a i na kraju su hteli u vlast. Dakle, ljude u grupu okuplja ideja u koju veruju a ne okuplja grupa ljude time što im nameće stav. Borilački klub je nešto što je nastalo iz ideje, ideja je stvorila grupu a nije grupa stvorila ideju. 

Kao što napomenuh već zilion puta, mrzim prokletu transformaciju ličnosti. To je teško napraviti tako da gledalac može da prihvati tu transformaciju. Ovde ne može da se vodi debata o transformaciji jer ona i ne postoji. Ovde postoji samo nešto što čovek krije u sebi i ne dopušta mu da se pokaže. Sumnjam da među vama postoji neko ko nema određene želje i tajne koje možda nisu nerealne za ispunjavanje ali je cena sprovođenja istih visoka. To je nešto što može da vam promeni život. Dakle, glavni lik ovde ne menja ćud. On samo oslobađa ono što je krio u sebi. 

Koliko god jaka organizacija bila, koliko god pokazali hrabrosti, idejnosti, snage, naravno je da ona ima i gomile slabosti. Nije to samo situacija sa organizacijom, i sam čovek je takav. Pomenuo sam da je Borilački klub nešto što je vezano za nas muške. Mislim da tu nema puno mudrosti i da je jasno kao dan da su naše drage dame ono što lako može da poremeti ovaj sistem. U Fight Clubu je to napravljeno pametno. Nemamo likove koji rade gluposti zbog žene već je problem način na koji se i glavni lik a i Tajler ponašaju i kakve emocije gaje prema ženi. Takođe, sukob između glavnog lika i Tajlera je dubok. Nije to samo razilaženje u stavovima, to je borba oko prihvatanja stavova u svrhu ispunjenja zajedničkog cilja. O tome uskoro. 

Dok je grupa mala, možemo pričati samo o sitnim stvarima i ciljevima. Kada grupa raste, tu već imamo više odgovornosti, ozbiljnije ciljeve, organizacija mora da bude jača. Što veća grupa, veći je uticaj, veće su šanse za ostvarenje cilja. Naravno pričam o grupi koju je oformila ideja a ne o grupama na koje su nas navikli u našoj ljubljenoj Srbiji. Kada je grupa veća, sve više ljudi želi biti deo toga. Recimo bila je velika pomama za Anonimusima. I sada svaki balavac može da zamisli sebe u toj grupi kao opasnog batu koji može svašta da napravi. Da li je realno da svako može da priđe tu? Mada naši Anonimusi ispadoše ideja a ne delanje ali hajde da se nadamo da će preći i na delo. Mislim, oborili su sajt Granda. Svakako je Grand najveći problem koji imamo u Srbiji i obaranje njihovog sajta koji je sutradan ponovo postavljen je baš načinilo veliku štetu (sarkazam level Blackadder (Crna Guja)). Uh, odlutah od filma. 

Elem, kako u grupi ne bi bilo nepoželjnih i zalutalih, mora da se vrši selekcija. Fight Club se sjajno sprda sa tom selekcijom nudeći nam odličan humor i nekoliko urnebesnih scena. Oni konstantno vređaju i omalovažavaju svoje tek prispele. Nije to nebitno. Ako non stop hvalite svoje članove, svaki od njih ima legalno pravo da razmišlja da je veći car od nekog drugog iz iste grupe. Međutim ako članove nazivate smećem, nebitnim, niko neće razmišljati u smeru da je manje smeće od nekog drugog. Smeće je smeće, nema tu komparacije. Niko od njih nema ličnost, svi su kao jedan, svi imaju isti cilj. E to je savršeno organizovana grupa. Ima ovde i simbolike. Ako su svi deo iste grupe, svi su isti onda ispada da su svi i bezlični. Na takve ljude se tek obrati pažnja kada više ne budu među živima. Takav slučaj je i ovde jer ime jednog čoveka se pominje tek kada je ubijen. 

Iako drugačiji od Tajlera, glavni lik je svakako pod njegovim velikim uticajem. Preko Tajlera i sa njim on može da radi stvari o kojima nije ni sanjao, da izvede nešto o čemu je samo maštao. Tajler mu dođe kao neka pokretačka snaga i kao revolucija ličnosti na koju čeka da bi živnuo. Da li čovek može da se kaje zbog nečeg što je na taj način napravio? Svakako da može, ali ne može da porekne želju koja je makar na tren postojala da se napravi nešto zbog čega se sada kaje. Što veću stvar napraviš, bez obzira da li je dobra ili ne, manje su šanse da se popravi potencijalna šteta. Ne možeš pobediti sistem koji savršeno radi, čak iako si ga ti osmislio. Nema izlaska, nema skrivanja, nema bežanja od odgovornosti. Mi smo ono što radimo. 

Svakako glavna tema u filmu je odnos glavnog lika sa Tajlerom. O tome napisah manje više sve što je bitno. Kraj je možda malo nejasan ali pokušaću da ga objasnim bez spoilovanja zbog ljudi koji možda nisu gledali ovaj film. Kao što rekoh, nema transformacije. Glavni lik se bori da prihvati stvari koje oslobađa iz sebe, bori se da prilagodi svoj život njima. Na kraju, nijedan deo ličnosti glavnog lika nije prevagnuo, nije se odlučio za jednu ili drugu stranu. On je prihvatio i jedno i drugo. Čovek nije samo ono što vidite, čoveka definišu i stvari koje ne pokazuje ali ih drži u sebi. Ovaj čovek je dozvolio sebi da pokaže sve što ima.

Zanimljivosti:
Kada Norton udari Pita u uho, on je trebao da samo iscenira taj udarac. Finčer mu je rekao da zaista udari Pita u uho tako da je to za Breda bilo prilično iznenađenje. Čak Palahniuk je došao na ideju da napiše knjigu po kojoj je snimljen ovaj film tako što je bio pretučen jednom na kampovanju. Kada je sutradan došao na posao, zapanjio se da niko ne obraća pažnju na njegove vidne povrede. On je izjavio kako je film unapređen u odnosu na njegovu knjigu. Rozi O'Donel je videla film pre premijere i u svojoj TV emisiji je namerno otkrila preokret u filmu i govorila gledaocima da ga nipošto ne gledaju. 

Bred Pit i Helena Bonam Karter su tri dana snimali audio za scene vođenja ljubavi. Bred Pit je izjavio kako nije želeo da njegovi roditelji gledaju film. Kada Pit i Norton pijani udaraju golf loptice, oni su zaista pijani. Kako Pit i Norton mrze Volksvagenovu Bubu, u sceni kada razbijaju farove na automobilima, insistirali su da Buba bude jedan od automobila. Kada član Borilačkog kluba ispoliva sveštenika vodom, kamera se malo zatresla. To se desilo jer snimatelj nije uspeo da kontroliše smeh. Helena Bonam Karter je tražila da joj se šminka nanosi levom rukom zato što je smatrala da lik koji tumači ne bi bio sposoban u tom poslu. Posle prikazivanja filma, zaista je osnovano nekoliko borilačkih klubova. 

Meet Loaf je imao dva para odeće, jedno sa bradavicama, drugo bez. To je urađeno iz razloga što nisu znali da li će studio odobriti to sa bradavicama. Tokom scene vođenja ljubavi, Bred Pit i Helena Bonam Karter su pozirali u deset poza iz Kama Sutre. Bred Pit je trebao da izgovori recept za pravi eksploziv ali zbog sigurnosti su odustali od toga. Norton je izgubio oko 10kg za potrebe filma. Prethodno je nabacio tu masu zbog American History X. Finčer kaže da u svakoj sceni može da se vidi Starbaks znak. Gumene rukavice koje Pit nosi kad na trenutak prekine vođenje ljubavi i otvori vrata pred kojim stoji Norton su njegova ideja. Snimljeno je preko 1500 rolni filma. Tri puta više od uobičajenog za film koji traje dva sata. Iako je Norton odbio da puši u filmu Rounders ovde je ipak pristao. 

Helena Bonam Karter je nosila visoke potpetice zato što je znatno niža od Pita i Nortona. Norton je trenirao nekoliko borilačkih veština dok se pripremao za ulogu.  Rečenica "You're the all-singing, all-dancing crap of the world" je inspiracija knjigom Fridriha Ničea "Tako je govorio Zaratustra". Pre početka snimanja, Norton i Helena Bonam Karter su zaista nekoliko puta posetili grupe koje posećuju u filmu, ali su smatrali da je to bilo neprikladno. Da bi bili sigurni da će Bobove grudi izgledati prirodno, napunili su odelo hranom za ptice. Norton i Pit su zaista naučili kako se pravi sapun. Dok sedi na WC šolji, Norton je zaista go do pojasa.

Naj scena:

You met me at a very strange time in my life.

Moja ocena: 10/10