The Ruling Class (1972)

 

Žanr: Komedija | Drama | Mjuzikl
Režija: Peter Medak
Glumci: Peter O'Toole, Alastair Sim, Arthur Lowe...

Priča:
Kada član Doma Lordova premine, imanje nasleđuje njenov sin koji je umislio da je Isus Hrist. Ostatak porodice smišlja plan da mu otme imanje. Ubistva i haos nastupaju.

Moj osvrt:
Šta sam ja ovo gledao i zašto se meni ovo sviđa? Ruling Class nikako nije lak za gledanje, nije lak za svariti, zahteva veliku toleranciju i strpljenje. No ako uspete da prođete kroz sve to čime vas film pokušava odbiti, jasno je kao dan da je on odlična, hrabra, pametna bezobrazna kritika prvenstveno klasnog sistema i aristokratije. Da li je on žrtva vremena - ne bih rekao. Voleo bih da povučem paralelu između ovog filma i Chariots of Fire. Ono čime se budala (Chariots of fire) ponosi, pametan (Ruling Class) stidi. 

 

Film je toliko haotičan da ne znam odakle da krenem. Hajde o prvoj stvari koja vas potencijalno može odbiti od gledanja a to je ludilo Džeka Gurnija, aristokrate koji je umislio da je Isus. Pre svega, kada pričaju o njemu, kada objašnjavaju zašto je baš izabrao da bude Isus, kažu da je to jedino što mu je ostalo iznad aristokratije, samo Bog je iznad Britanca plave krvi. Chariots of Fire je prodavao ovaj stav kao ispravan - Ruling Class ovo izvrće ruglu i pljuje u lice aristokratiji. Verujem da će neki ovde videti huljenje ali dozvolite da Vam dokažem da to nije tako. Da, film se obračunava sa religijom ali samo kroz crkvu. Film ni jednog momenta ne kvari sliku Isusa. Naprotiv. 

 

Ovaj čovek kao Isus drugim aristokratama deluje kao budala. Zašto? Da li se ponaša kao budala? Ne. On propoveda ljubav, zanemaruje materijalna bogatstva, prijateljski je nastrojen prema običnom čoveku dok konstantno odličnim humorom pokušava obesmisliti klasni sistem. Vidimo da je procena nečijeg ludila zapravo u oku drugih, u očekivanju kakav neko treba biti. Njegova transformacija od Isusa u Džeka Gurnija (Džeka Trboseka) je neprocenjiva. Kada se on reši svog ludila i postane ono što očekuju od njega, on je ubica, on je nasilnik, on je vladajuća klasa, on je tada NORMALAN. Vidite koliko ovo kritikuje procenu društva. Vidite koliko je ovo velika ideja.

 

Film se jako fokusira na to kako nas drugi percipiraju i na uticaj koji to ima na nas. Transformacija koju vidimo je, kao što već rekoh, surova i dehumanizujuća. Film namerno koristi dve krajnosti: Isusa i Džeka Trboseka. Dok je mislio da je Isus i propovedao ljubav, konstantno je ubeđivan da on to nije, da je on aristokrata, plemić koji treba da prihvati svoju plavu krv. To dokazivanje je otišlo u apsurd. Ruling Class ovde jasno ističe uticaj društva i okoline na nas i naše ne samo ponašanje već i postojanje. Gledajući da povinujemo društvenim normama i očekivanja gubimo sebe i sve u šta verujemo. Rezultat je i više nego poražavajuć. Jasno vam je da Ruling Class ovde ide mnogo van aristokratije i daje širu sliku. 

 

Hajde da se dotaknemo religije. Džek je umislio da je isus. On propoveda ljubav - smatraju ga ludim. Pokušava da pokaže da su čuda moguća i da je bitno verovati u njih - smatraju ga ludim. Ne pokazuje li to stav aristokratije prema hrišćanskom narativu? Sav odnos arhistokratije sa religijom je preko senilnog sveštenika koji je marioneta u rukama vladajuće klase. Taj čovek je senilan, njegova obrazloženja su bemislena, njegova vera je upitna, njegov moral je nepostojeći. On je u službi aristokratije i to je ono što vam se gadi - ovakav senilni lik je normalan. Čovek koji se odriče materijalnog i konstantno priča o ljubavi je lud. Vera ovde služi za manipulaciju, ali ne od strane "ludih" već "normalnih". 

 

Sve one stvari koje očekujete kao kritiku aristokratije su tu. Spletke, intrige, političke manipulacije, seks skandali. Sve je tu. Da li ih Ruling Clas donosi na poseban način? Donekle. Tamo gde uključe humor koji neretko ode u besmisao, sve to bude lakše za gledanje. Zapravo, bitno je da u tim scenama Džek bude prisutan jer Piter O'Tul je brilijantan u ovoj ulozi. Kada je lud, tada je jako simpatičan, kada se traži, tada osećate dobru dozu empatije ka njemu, kada se transformiše u ono što je očekivano - e to je već jezivo i tada smo donekle i uplašeni njegovom pojavom. Prava šteta je što više vremena nije dato ovoj mračnoj strani. 

 

Film odlično vuče paralelu između teatralnosti i stvarnosti. Nastupi likova su jedno ali kada se tu uključe jake emocije, oni su već nešto sasvim drugo. Tada izlaze iz svojih socijalnih rola i postaju obični ljudi sa svim svojim sitnim vrlinama i ogromnim manama koje su "normalne" jer su u pitanju aristokrate. Njima su takve stvari dozvoljene zar ne? Zna se šta su očekivanja. Pred ostalim ljudima oni nose masku, kada ih izmestiš iz zone komfora, tada su gomila grabljivica koje gledaju da utole svoju glad. Moć i te kako opija a vladajuća klasa je odvratna u svojoj pohlepi za njom. 

 

Jasna je borba između inovacija i tradicije. Imamo Džeka koji bi da menja način na koji aristokratija deluje (i tada je smatran ludim). Imamo aristokratiju koja se drži tradicije, drži se toga da je jedino Bog iznad njih. I borba između novog i tradicionalnog kulminira u poslednjoj sceni prepunoj simbolike kada i sam Džek govori u domu Lordova. Njihov stav, njihove namere su dostavljene na perfektan način. Prvo, oni su predstavljeni kao gomila mumija koja i dalje ima nešto da kaže, koja i dalje donosi odluke i ima svoja uverenja. Ovo na najbolji način pokazuje opasnost gušenja promena - na kraju će nama vladati zaostali dinosaurusi koji sebe vide kao Bogove. Na žalost, i sami smo svedoci takvog psihijatrijskog slučaja. 

 

Kao što rekoh, ovaj film nije lak za gledanje. Pre svega, razvučen je. Nekako mi se čini da su razvukli taj deo sa ludilom a da je rasplet zbrzan. Tansformacija je mogla biti započeta ranije jer film je upečatljiviji i poentira tek posle nje. Humor je vrhunski i uz sjajnog O'Tula tu je veličanstveni Artur Louv koji je od ovog momenta moj omiljeni batler na svetu filma. Njegove upadice su urnebesne. Jasna je simbolika i jasne su poruke ali film nekada previše ode u ludilo i to ne bude baš prijatno za gledanje. Uprkos svim tim "poteškoćama" Ruling Class je za mene bio odlično i jedinstveno iskustvo. On hrabro pljuje na licemerje koje je Chariots of Fire prihvatio kao kvalitet - to je za mene i više nego dovoljno da ga smatram za jako dobar film.

Zanimljivosti:
Nedugo posle snimanja ovog filma, Najdžel Grin je preminuo od prekomerne upotrebe tableta za spavanje. Neki smatraju da je to bilo samoubistvo. Tokom snimanja on je pokazivao velike znake depresije. Njegovi dijalozi su na kraju zamenjeni u filmu. Scenarista Piter Barns je išao u školu u Bristolu. Nedaleko od njegove škole je bila mentalna ustanova po imenu Barrow Gurney što govori da izbor prezimena za aristokratsku porodicu u filmu nije bio slučajan. Piter O'Tul nije koristio kaskadera u scenama jahanja niti u sceni kada je skakako sa krsta. Piter O'Tul se pojavljuje tek posle 20 minuta filma.

Naj scena:

Dom Lordova

Moja ocena: 7/10