Amarcord / I Remember (1973)

 

Žanr: Drama | Komedija
Režija: Federico Fellini
Glumci: Magali Noël, Bruno Zanin, Pupella Maggio...

Priča:
Serija komičnih i nostalgičnih vinjeta smeštena u italijanski grad tridesetih godina.

Moj osvrt:
Davno sam čitao Kusturičinu knjigu (Smrt je neprovjerena glasina) i jedino čega se sećam je deo knjige u kojoj piše kako je išao da gleda Felinijev Amarcord. Nekoliko puta je zaspao na početku filma i kada je konačno uspeo da ga odgleda bio je preporođen i Felinija od tada smatra svojim filmskim ocem. Tokom gledanja Amarcorda sam uvek uspevao da vidim taj uticaj jer su mi se javljale neke od scena iz Kusturičinih filmova. No nije ova priča bitna samo zbog Kusturice već uticaja koji je ovaj film imao na buduće režisere, sinematografe, scenariste... No hajde da vidimo šta se tu meni svidelo a šta ne. 

 

Amarcord je reč rimskog dijalekta koja se prevodi kao "Sećam se" što zapravo govori o čemu je ovaj film. Film jeste smešten u jedan vremenski period ali je jasno kako taj period predstavlja sećanje a ne trenutni momenat. Iz svega viđenog možemo reći da su ovo sećanja nekog ko je bio srećno dete jer dosta je tu mračnih stvari koje su ipak obojene humorom, dosta je stvari koje kao dete ne shvatamo ozbiljno. Felini ih je predstavio onako kako mi to vidimo kao srećno dete dok ne shvatamo ozbiljnost cele situacije. 

 

Zašto kažem da je to srećno dete? Pogledajte boje i atmosferu u svakoj sceni. Sve je šareno. Čak i kada sneg pada i tmurno je vreme, koristi se za radost prvog snega. Ako imamo ozbiljne likove oni su maksimalno iskarikirani i onda služe za podsmeh. Kao deca obično ne shvatamo važnost naših profesora ali zato savršeno pamtimo njihove gafove i mane, ponavljajući ih i karikirajući te ljude iz sve snage. Oponašamo njihov govor, njihov stav, njihove uzrečice. Umesto da nam ti profesori u filmu budu predstavljeni onakvim kakvi su bili, mi ih vidimo onakve kakve ih jedno dete doživljava. Ovde sam naveo samo profesore. Oni su samo mali deo jedne velike slike. 

 

Upravo zato što se radi o sećanjima, film neretko šeta između stvarnosti i mašte. Prvo imamo te legende malog mesta koje se prenose i koje se začine na svako novo pričanje. Znate već sami, one lovačke priče koje su manje ili više izmaštane. Neke su na ivici, neke su prepune preterivanja ali nesumnjivo su nam sve drage. Na neki način i te izmaštane stvari na odličan način umeju da opišu naše podneblje. Postoje priče koje volim a vezane su za moje selo. Nećete takve stvari čuti u gradu i da ih čujete neće vam toliko biti simpatične ili toliko značiti. Zašto? Zato što je Felini ovde savršeno preneo toplinu malog mesta u kojem se svi poznaju. 

 

Celoj toj slici grada doprinosi odličan spektar likova. Vidimo tu one likove koji su karakteristični za mala mesta, bili oni lutalice ili uvaženi stanovnici. Prelepo je što su oni ovde iskorišćeni i kao naratori. Ko bolje priča priču o svom gradu ili selu od takvih ljudi. Na neki način ti ljudi koje svi znamo su slika društva. Felini nam donosi društvo u koje je lako zaljubiti se. Zašto? Kao što rekoh, ovu priču priča srećni klinac. Lako je vezati se na stvari koje nas podsećaju na lepa vremena. 

 

Nije ovaj film samo slika i prilika jednog grada ili male zajednice, Felini ovde prodaje sliku i društva. Satirični način na koji nam donosi fašizam je jedna od njih. Na odličan način ismeva slepu zaljubljenost u fašizam, neozbiljne razloge zašto bi pratili takav pokret kao i same fašiste. No opet, to dečije sećanje ne shvata ozbiljnost cele situacije i ovaj deo filma je takođe šaren kao i ostali. No ono što je bitno, kritika je tu gde treba da bude. 

 

Ovo je takođe priča i o odrastanju. Iako pratimo jedan manji vremenski period jasno je da su tu ključne stvari u odrastanju. Odnos sa roditeljima koji ide od poštovanja do sukoba, period školovanja, zaljubljivanje, opterećenost seksom koja rađa toliko komičnih scena ali iznad svega glorifikuje žensku lepotu videći je u skoro svakoj ženi u filmu. Scena u kojoj dečaci gledaju kako žene voze bicikle opisuje ovo na fantastičan način. 

 

Nino Rota je čova koji je muzikom oduševio u Godfather filmovima. I ovde on komponuje ne samo muziku već tom muzikom raspoloženje u sceni kojoj pratimo i emocije koje su nam prikazane. Njegove melodije savršeno leže ovom filmu. Svaku scenu i svako raspoloženje je začinio na pravi način. Zanimljivo je da je u godini kada je Amarcord uzeo Oskar za najbolji strani film, Rota dobio oskara za muziku za drugog Kuma ali komotno je mogao biti nominovan i za ovaj film. 

 

E sada problemi. Sve ovo što sam napisao vidi se i u prvoj polovini filma. Da je tu film završen, bio bih presrećan. E sad, ovo je jaaaaako subjektivno ali u drugoj polovini film me je ohladio. Glavni razlog za to su scene sa rođakom koji izlazi iz ludnice na vikend druženje sa porodicom. Ne znam da li je ovo trebalo da bude zabavno, da li je to humor koji je trebao da me nasmeje ali me je film u tim momentima užasno odbio od sebe. Bio sam prokleto zaljubljen u sve što sam dotle video, od tada sam se u potpunosti udaljio od filma i jako teško mi je bilo da se primim na celu priču do samog kraja. 

 

Nisam ni u privih sat vremena uspeo da se identifikujem sa glavnim likovima dovoljno ali opet je film bio takav da sam se zaljubio u njegove slike i atmosferu. Umesto da me veže za likove, ovaj period filma mi je totalno ubio interesovanje. Zbog svega toga sam imao utisak da mi film u drugoj polovini, sem jedne tragedije, nije ispričao ništa posebno. Postao mi je razvučen. Bilo je tu lepih scena i scenica ali atmosfera iz prve polovine filma je totalno nestala i nisam uspeo da se ponovo "uključim" u film. 

 

No, zanemarite problem koji sam imao sa filmom. Potencijalno nisam pohvatao šta mi je Felini hteo reći. Amarcord je film iz koga pršti nostalgija. Prepun je lepih slika, odlično dočarava atmosferu i identitet mesta, perfektno predstavlja sećanje jednog srećnog deteta, donosi odrastanje sa akcentom na erotiku i prikazuje spektar karakterističnih likova. Verujem da će ljudi koji imaju sentiment prema mestima u kojima su odrasli ovo doživeti na pravi način. Uticaj koji je ovaj film ostavio na mnoge je nemerljiv tako da to dovoljno govori o kvalitetima.

Zanimmljivosti:
Felini je izjavio kako ovaj film nije autobiografski ali da sadrži dosta elemenata iz njegovog detinjstva. Iako je Gari Kuper na posterima filmova, oni su zapravo fikcija (The valley of love, The Desert Sun).

Naj scena:

Ceo uvod (praktično prva četvrtina filma) sa atmosferom malog mesta, scenama iz škole i klinačkom fascinacijom ženama je perfektan.

Moja ocena: 7/10