Seppuku (1962)

Alternativni naziv: Harakiri
Kod nas nazvan: Harakiri
Žanr: Akcija | Drama | Istorijski
Režija: Masaki Kobayashi
Glumci: Tatsuya Nakadai, Akira Ishihama, Shima Iwashita...

Priča:
Stariji ronin samuraj dolazi u dom gospodara tražeći časno mesto na kom bi izvršio samoubistvo. Ali kada se ronin zainteresuje za mladog samuraja koji je sa istim razlogom došao ranije, stvari počinju da se menjaju.

Moj osvrt:
Seppuku ili Harakiri je ritualno samoubistvo koje su izvršavali samuraji. Procedura je takva da čovek koji izvršava harakiri mora da raspori utrobu sopstvenim nožem. Pored njega stoji drugi samuraj koji, kada uvidi da je ovaj koji se ubija dovoljno patio, ima zadatak da mu odrubi glavu. To je njihov način da časno napuste svet živih. Razlozi za seppuku mogu biti brojni. Najčešće su to kazna ili gubljenje časti. Seppuku se i do dana današnjeg održao u Japanu bez obzira što više nema samuraja. Poznat je slučaj kada je direktor železnice izvršio harakiri zato što su vozovi kasnili. Imamo i priču o tome kako je posle nedavne katastrofe u Japanu, u jednom gradiću gradonačelnik obećao da će tekuća voda stići za 5 dana. Kada se to nije desilo, i on je izvršio harakiri. Ako vas teme samuraja i harakirja zanimaju, potražite knjige Jukia Mišime. 

Seppuku i vidimo u samom uvodu filma. No, ovim činom nisu hteli samo da nam pokažu kako to izgleda i koliko je to jezivo. Ceo uvod je poprilično čudan. Ovde imamo mladog samuraja koji traži da se ubije na dvorcu gospodara. No ceo uvod je takav da vam otvori pitanja. Da li je ovaj momak kukavica koja traži sažaljenje ili zaista traži časnu smrt? Koji su njegovi razlozi za to i zašto se predomišlja kasnije? No sve to prekrije sam čin seppukua. Što sam stariji, sve me je teže šokirati ali ova scena me je pokidala u stomaku. Ne šokira me, braćo i sestre, sečenje, kasapljenje i takve stvari. Nije to u pitanju. Stvar je u tome što gledamo užasno mučnu scenu, jednu od onih koja vam ostane urezana u sećanju, jednu od onih od kojih većina skriva pogled. U tom momentu, prestanu da budu bitni razlozi, prestanete da se pitate šta je ovaj momak. Jedino što vam je jasno je da gledate jednu tragediju, jedno ljudsko biće koje se muči. I to je čast? 

Zapravo, ceo film je jedno veliko pitanje, šta je čast. Kada stari samuraj krene da priča svoju priču, čujemo da je veliki ratnik ali ne priča toliko sebi. On odaje poštovanje svim likovima u svojoj priči, prikazujući njihovu čast i pokazujući poštovanje prema njima. I u njegovoj priči prva tragedija je život koji je dao neko drugi. Ono klasično filmsko žrtvovanje mi opasno ide na nerve a to je prešlo baš u modu. Recimo u Interstellaru, glavni lik se žrtvuje samo zato da bi se žrtvovao. Niđe logike ni veze. Ali eto, to je dojajni čin heroizma i opasno patetični momenat na koji masama vlaže oči. Seppuku vam provuče ispred očiju priču o čoveku koji je dao život za nekog drugog. Niti vam bode oči sa tim, niti vam daje lika koji je glavni pa odlazi sa stilom. Daje vam osobu koja je svesna šta se dešava posle njega. Pogledajte Heroja sa Džet Lijem. Tu vidite da neko daje život za veći cilj ostavljajući svoje ciljeve po strani. To je veličina. A ne žrtvovanje da bi zaradio dobar govor i litre suza kada ti budu odavali zasluge.

No da se vratimo na mladog samuraja koji je na jeziv način izgubio život. Prvo smo čuli priču o tome kako mnogi samuraji dolaze da se tobože ubiju u dvorcu gospodara da bi se ispostavilo da traže milostinju tj. ucenjuju vladara da bi došli do sredstava za život. Potom vidimo mladića koji traži da se ubije na dvoru a kada mu odobre, on traži da mu daju još par dana. Teška kukavica. Ili možda nije? Lako je suditi zar ne? Problem je u tome što nemamo vremena da čujemo ničiju priču. Još veći problem je što nas ta priča ne zanima. Kada bi saslušali nekog, možda bi mogli da mu pomognemo da stane na noge, možda bi mogli da mu pomognemo da uspe u nečemu korisnom, možda bi mogli da spasemo nečiji život. Ali zašto bi se trudili oko nekog kome smo već presudili? Možda nam je sve to ispod časti. 

Rekoh da gledamo velikog ratnika. Veliki ratnici su u borbama presudni. Uostalom pogledajte Sedam Samuraja i uživajte u filmu. A šta je sa tim ljudima u miru. Imaju li oni svrhu? Zamislite ratnika koji se dugo nije borio. Šta on zapravo radi sve vreme mira? On više nije ratnik, već se pretvara u ono što je potrebno da bi mogao da donese hleb na sto. Dobro, to ne važi za "američkog snajperistu" jer njemu ko jednom uvredi pruge i zvezdice, ima da nadrlja. Žena i dete kući su tu element patetike i ništa drugo. Za šta se boriš majstore ako ne za porodicu? Sedam Samuraja je zagrebao takođe temu ratnika  miru, prikazavši ratnike kao odbačene, siromašne, neugledne. Ovde se već priča širi na borbu tih ljudi da prežive, da prehrane porodice. Iako velikani u ratu, u miru su nebitni i odbačeni. Ta drama dominira ovim filmom.

I sada na jednoj strani zamislite tog šablonskog heroja koji ide da se bori za "mir u svetu" po svaku cenu. Ne gubi li taj lik ličnost takvom bananamenizacijom. Pffff kako mi idu od ruke ovi izrazi pa to je haos. Za šta se boriš? Za pruge i zvezde? Za mir u svetu? Za naftna polja? Za čije babe zdravlje? Ne vidim tu heroja. Tu vidim samo smrdljivu propagandu i velikog glupana. Black Hawk Down je odlično ogolio tu zabludu. Šta onda možeš da oduzmeš liku koji se bezglavo bori? Ništa. Niti ima motiv, niti se bori za nešto realno. A zamislite lika koji ima porodicu, koji se na sve načine bori da je sačuva. Šta on može da izgubi? I šta se zapravo desi kada izgubi ono što ima? 

Iskreno, ti plastični heroji mi i idu na nerve. Nije samo fora u tome što nemaju šta da izgube. Daleko od toga. Preseravanjem o klasičnom heroju u potpunosti gubiš svaku šansu da napraviš realan lik. To su sve neke nedodirljive baje. Nije sporno da su heroji jedinstveni ali heroj se postaje velikim delima. Heroj se ne postaje ujednom pauka, sticanjem supermoći, pravljenjem svemogućeg oružja i naprava. Čak i da su te stvari realne, moraš učiniti nešto da bi postao heroj. Ali ako napraviš čoveka koji nema funkciju van borbe, gubiš šansu da se običan čovek identifikuje sa herojem. Najveći heroji i jesu obični ljudi koji naprave velika dela. Ti heroji su od krvi i mesa kao i svi mi. To ovaj film govori - i najveći samuraj je i dalje čovek. 

Lako je pričati o tome šta je moralno i časno. Naravno da svi treba da se vodimo time. Ali gde je moral kada neko uzima ono što je tvoje? Gde je čast kada je neko pretnja za tvoju porodicu? Gde je pravičnost pred bolešću za koju ne možeš da priuštiš lek? Gde su pravda, čast, moral, pravednost, pravičnost pred gladnim, bolesnim, nezaštićenim detetom kome ne možeš pomoći? 

No šta je zapravo ta čast. Nešto je postalo časno zato što su veliki ljudi obeležili jedan postupak time. Oni su napravili nešto iz čega se rodio simbol časti. I tu je upravo najveća greška. Ljudi se kriju iza simbola umesto iza dela. Ako je nešto tradicija, ako je nešto odavanje časti, nastalo je iz nekog dela. Ne možeš obeležavanjem i odavanjem počasti tom velikom delu steći čast. Uradi nešto dostojno tog velikog dela. Oni koji trube da je nešto časno delo, oni koji procenjuju da li ste časni po nekom velikom delu, da li su i sami dostojni toga? Da li su oni koji propovedaju zakon iznad onih koji zakon sprovode? Na žalost jesu. 

Stari samuraj svojom pričom pokušava onima koji su zaboravili šta je čast, onima koji su je napravili simbolom, objasniti šta ona zapravo predstavlja. Lako je skrivati se iza imena časti. Lako je pričati o tome. Njegova priča nije nešto čime on želi da promeni stav drugih, njegova priča je ogoljavanje, pružanje sebe na dlanu kako bi drugi video ko si i kakva su tvoja dela. Teško pričom možeš da preokreneš zabludele. Kako ih onda naučiti, kako im otvoriti oči? Kaznom? Ne bih to tako nazvao. Ne moraš ih kazniti. Samo im daj šansu da odbrane svoju čast. Tako će se videti da li stoje iza svojih reči ili su samo glumci. Ogoli ih, neka i sami vide ko su. 

Veliki ratnik može zabljesnuti u jednom momentu. Veliki ratnik nije onaj ko samo zna da se bori fizičkim putem, veliki ratnik je onaj koji zna da se izbori za nešto veliko. Mnogo posle smrti, on može postati legenda ali može biti i zaboravljen. Vreme čini svoje brišući neke velikane, heroje pretvara u nebitne ili možda u zlikovce, zlikovce pretvara u heroje, izmišljeni likovi postaju večni itd. Koliko god vreme bilo nepravedno, koliko god ljudi zaboravili, tragovi velikana uvek ostaju. Oni znaju zašto su činili to što su činili, oni su napravili nešto veliko što traje i vredi. Oni nisu to radili da bi bili upamćeni. Bez obzira što su njihova imena prepuštena zaboravu, velike su šanse da smo mi sami trijumf njihovih dela.

Zanimljivosti:
Tokom snimanja scena mačevanja, iako je snimano sa profesionalni mačevaocima, Tatsuya Nakadai se plašio zato što su korišćeni pravi mačevi. To više nije praksa tokom snimanja filmova. Tatsuya Nakadai i Rentarô Mikuni nisu uspeli da se dogovore da usklade glasove tokom snimanja jer je prvi govorio preglasno a drugi pretiho. Režiser Masaki Kobayashi je prekinuo snimanje dok se njih dvojica nisu usaglasila. Seppuku i Harakiri znače isto samo što je Seppuku formalni termin a Harakiri izveden od Hara(stomak) kiri(seći).

Naj scena:

Seppuku

Moja ocena: 10/10