Nightcrawler (2014)

Outsider & Djuka

Kod nas nazvan: Noćne Hronike
Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Dan Gilroy
Glumci: Jake Gyllenhaal, Rene Russo, Bill Paxton...

Priča:
Kada Lu Blum, čovek koji je očajan u potrazi za poslom, uspeva da se probije u svet kriminalističkog žurnalizma, on počinje da šeta po tankoj liniji između posmatrača i učesnika kako bi postao zvezda sopstvene priče.

Outsider:
Braćo i sestre, volim kada se složite sa mnom oko viđenja filma ali isto tako volim kada se argumentovano suprotstavite mom mišljenju. Imam veliko zadovoljstvo da najavim nov Djukin tekst i moram da kažem da od svih ljudi sa kojih sam diskutovao o filmovima, sa njom se najlepše ne slažem. Ovo je genijalan primer kako argumentovano suprotstaviti mišljenje. Post će biti u onom ustaljenom formatu. Još davno, moj zahtev je bio da njeno ime i njeni prikazi idu ispred mojih ali mi nije dozvolila da budem džentlmen tako da se moj tekst i moje ime pominju prvi. Znate i sami da ovaj blog ne bi bio ono što jeste bez nje. Prva stvar, tu su njeni odlični tekstovi. Drugo, ona me je naterala da unesem svoj lični stav u ono što pišem i na taj način mi pomogla da pišem iz srca. Ono što vam nisam rekao, u mnogo tekstova na ovom blogu, moj brđanski stil pisanja je ispravljan njenom rukom tako da Djuka, veliko hvala. Nemam šta drugo da vam kažem osim da uživate u njenom prikazu i stilu pisanja.

Nightcrawler je sasvim solidan, ali vazda precenjen filmić koji je zamišljen kao kritika današnjih medija. Precenjen je zato što nam nije rekao ništa što ne znamo. Uspeo je da ispljuje sve idiotluke današnjeg novinarstva. Lepo su izređali glupost po glupost, iskritikovali to na ovaj ili onaj način, napravili nešto gledljivo i povremeno prilično zabavno. Ne vidim da je ovo epohalno, jer ako sada na ulici zaustavite nekoliko ljudi i pitate ih da opišu današnje medije, reći će sve što vam je rekao ovaj film.

Prva i osnovna stvar, mediji zarađuju na krvi drugih. Drugačije vesti nisu veliki predmet interesovanja. Naučna dostignuća, sportski uspesi, poslovni planovi, sve je to ok, ali ništa od toga nije spektakl kao katastrofe, ubistva, obračuni, tragedije. Novinari poput pijavica iz svega toga sisaju poslednju kap krvi praveći govna od vesti na koja se čitaoci lepe poput muva. I u ovom filmu lik doživljava prvi uspeh tako što je bolje od svih snimio žrtvu oružanog obračuna. Ono što je meni nenormalno, televizije će pre da prikažu seriju leševa pre nego golu sisu. 

Naravno, ništa od toga ne bi bilo kako treba kada ne bi od svake, pa i najmanje priče pravili spektakl. Evo vam klasični primer: Uzmimo npr. Blic koji napravi naslov tipa "Ušao je u wc i nećete verovati šta je video tamo". I oni vas teraju da na taj način pogledate vest i utvrdite da je čova u wc-u skontao da je nestalo toalet papira. Ili stave neku bombastičnu reč u naslov, recimo: Šokantno, izgledala je ovako a sada izgleda ovako. I onda vi pogledate vest i skontate da je šokantno što neko ne izgleda isto posle četrdeset godina. U filmu vidimo kako prikazuju snimak ali pre toga ga dobrano najavljuju i u toku njega samo dodaju sočne činjenice. Kontam da su pustili Pčelicu Maju sa takvim najavama, i to bi ličilo na horor film. 

Najveći problem filma je sam glavni lik. Ne kontam čemu fascinacija ovim likom i Džilenholovom glumom. Džilenhola sam do danas gledao u 0 (slovima NULA) odličnih uloga. Recimo u Prisoners deluje kao da mu je dosadno, a učestvuje u brutalnoj priči. Ne kažem da je loš glumac, ali dajmo malo kriterijuma ljudi, ovo je ništa. Pogotovu u Nightcrawler-u. Ovako očajan lik i ovakva bezličnost su neoprostivi. Šta hoće time da nam kažu? U fazonu neko ko može da bude ovoliko nemoralan i neko koga u nameri da proda vest briga za sve druge ne može da ima emocije. E pa drugovi, nećemo tako. Jesu li zlikovci bezlični? O ne. To su skotine koje i te kako imaju emocije. Zlo i pokvarenjakluk nisu bezlični. Tako da ovakva bezlična budala nije nikakav lik i ovakvo Džileholovo robotsko, neprirodno bečenje i bekeljenje mi ne pominjite kao dobru glumu. 

Sve je to u fazonu da lik ima potpuni fokus na posao i da non stop deklamuje teorije koje je pronašao u netu zvučeći kao robot. Čoveče, čak i roboti imaju ličnost u filmovima vredniju pažnje od ovog degenerika. Ako ga praviš kao ljigavca onda on nije robot. Malo su se sprdali sa novinarima tj. njihovom strukom na taj način što ovaj lik uleće u ulogu reportera kao lopov. Mislim nije to dobro, niko ne kaže da su današnji novinari lopovi. Samo žele da kažu da danas svako može da bude novinar. Školovane novinare je uživanje čitati i gledati jer se vidi da znaju da rade i znaju šta rade. Ove ostale "nećete verovati" budale su jedva pismene. Takođe, ovaj lik ponavlja teorije koje je pročitao na internetu. Da završim ovaj pasus jednim novinarskim naslovom: Šokantno! Nećete verovati koliko novinara danas prevodi tekstove koje su pročitali negde drugde!

Pokušali su malo da se igraju sa nekom asocijalnošću ovog lika, ali to nije ovde baš najbolje odrađeno. U dijalogu sa likom kojeg tumači Rene Ruso vidimo njegovu pogubljenost tj. odsustvo osećaja za odnos sa ljudima. To je recimo solidno. Problem je u tome što se ovaj asocijalac pretvara u nekog ko lako dominira nad drugim, ko drugima objašnjava šta i kako. To mi se nikako ne dopada. Pogledajte Taksistu i videćete kako se to radi. Nema transformacije ličnosti. Samo jasan osećaj izmeštenosti čoveka u društvu. Njegova nesposobnost da uspostavi dobru komunikaciju nije ofanzivna. On pokušava, ali nije svestan koliko je promašen i okrnjen kao ličnost. Dok Lu (Džilenhol) uprkos svemu dolazi dotle da vlada situacijom i poznaje karakter drugih mnogo bolje od svih. Asocijalac dominira nad drugima poražavajući ih onim što mu je najveća mana – neće da može. Još jedna mana ionako slabog lika.

No, da se vratim na ono što zaista valja i što čini ovaj film solidnim. U celom tom slepilu u potrazi za spektaklom, Lu ne vidi ljude kao osobe već kao objekte. Oni su ti koji treba da mu omoguće uspeh, ali ne tako što će biti neko ko sarađuje sa njim i čini njegov proizvod kvalitetnijim, već je ovde čovek sveden na objekat. Upravo to i novinari prave od ljudi - objekte njihove zarade i spektakla u priči koju prave. Njih zapravo nije briga kako se neko oseća. Ako vide i malo slabosti kod nekog, oni će namirisati krv i napadati iz sve snage. 

Zaista su retki slučajevi kada novinari zapravo žele da pomognu. Ne, oni zapravo rade samo za svoje ciljeve. Kada kažem svoje, mislim i na ciljeve onih koji stoje iza njih. Kod nas se manje više zna ko drži koje medije. Tako im se i formiraju vesti. Recimo, novine nekada objave sliku džeparoša i traže da ga prepoznate. To je ok. Mediji nekada pokrenu neku akciju koja može da pomogne nekom. Naravno, u najvećem broju slučajeva i oni imaju od toga zaradu. Ali ono što je meni nejasno je skrivanje imena krivaca. Kada treba nekog optužiti iako ne postoje potvrde, umeju da budu bučni. Ali kod nas se, čak iako se utvrdi krivica, skriva ime i prezime prestupnika. To mi nikada neće biti jasno. Elem, ono što hoću da kažem je da mediji retko pomažu ako i sami nemaju korist od toga. To je možda i najzanimljiviji deo ovog filma. Luova odluka da ne proda ubice već da tu vest drži za sebe je upravo to o čemu pričam. 

Kada već nema vesti od kojih će se praviti spektakl, mediji onda posvete pažnju nečemu društveno korisnom, zar ne? Malo sutra. Tu onda stupaju majstori koji kreiraju vest. Ne samo da umeju da naprave vest koja je laž, umeju u potpunosti da upropaste nekog ili nešto. To je ozbiljan prestup ali kod nas je nebitno. Niko ne odgovara za klevetu. Spektakl je iznad svake logike. Gde je kazna za nekog ko objavi takvu vest? Nema je. Mediji su suviše moćni. To upravo i gledamo. Lu šeta po mestu zločina, direktno utiče na ometanje istrage, uništava dokaze pa i utiče na to da se kreira zločin. To je ta moć medija. I šta im je kazna posle toga? Oni postaju još moćniji. Sećam se kako je odjeknula vest da su pronađene masovne grobnice na Kosovu. To je bila bomba jer je to gnusan zločin. I šta se desilo kada su otkrili da je to nameštaljka? Izašao je mali članak u tamo nekom ćošku nekih tamo novina. Ne treba im dokaz, ne treba im istina, treba im spektakl.  

Nightcrawler prodaje idiota kao glavnog lika. To naravno ne volim. Umesto da mi daju realnog čoveka, današnjeg novinara od krvi i mesa,  oni pokušavaju da naprave neprirodnog zlikovca od njega. Zanemarite karikaturu od glavnog lika i pogledajte priču koje je on deo jer srećom, pored njega, film prodaje društveno kritičku priču o današnjem novinarstvu. Nije to naročito epohalno ali je u današnjem zaglupljivanju ovakva priča veoma dobrodošla. Prikazuje nam se trenutno stanje u medijima, njihova sklonost da od svega naprave spektakl, njihovo pravo da pišu šta god požele, njihova moć da menjaju stanje stvari, njihova prednost da od svega mogu da izvuku korsit i njihova hladnokrvnost da gaze preko leševa u njihovom usponu do vrha.

Naj scena:

Bolji ugao


Djuka:
Ovo je jedan od onih filmova oko kojih se slučajno razvila rasprava između druga Outsidera-a i mene i na kraju koje smo se, kao i uvek, uz obostrano uvažavanje argumenata, složili da se ne slažemo. Predugo je ovaj tekst čekao na objavu, i izvinjavam se zbog toga I kolegi i svim čitaocima, ali smatram da Nightcrowler nije sezonska zanimacija, već vrlo kvalitetan film, te stoga ne gubi na aktuelnosti, pa samim tim ni ovaj osvrt nije okasnio.

Prva stvar koju drug Outsider zamera filmu je da nam on nije rekao ništa novo. Mediji su gnusni I koristoljubivi, bez ikakvog etičkog kompasa I empatije. To je nešto što svi znamo. Pitanje je, zapravo, koji film nam govori nešto što već nismo znali? Osim ako nije neka lična priča, detalji nečijeg života, neobičnost situacije, sve ostalo što čini centar svake price – neke univerzalne istine I opšti principi – sve to mi već znamo. U celokupnoj umetnosti, pa I filmskoj, uvek se govori o istim temama, uvek se pojavljuju isti motivi, zapravo je sve o svemu već ispričano, naslikano, o(t)pevano, prikazano. Pa zašto onda ljudi I dalje stvaraju umetnost I zašto je mi usvajamo? Suština je ono što je nepromenjivo kroz vekove, forma je ono što se menja. Koristeći različite estetike I varirajući motive, umetnici oneobičavaju svoja dela I tako daju nov život opštim temama, dajući im dubinu, omogućavajući im drugačije perspektive putem kojih ih otvaraju ka novim tumačenjima. Već samo variranje jedne jedine stvari je u stanju da u našem doživljaju pojača utisak, ukoreni dublje misao ili stav koji smo već imali, ili nas natera da ga preispitamo. Dobar primer za to je film iz 2011. Coriolanus, koji je adaptirana Šekspirova drama. Kad kažem adaptirana, ne mislim osakaćena, skraćena, prilagođena. Tekst je u celosti prenet, jedino je “preveden” na savremeni jezik, ali likovi govore “u stihu” drame. Iako biste pomislili da je sam način govorenja nešto zastarelo I nešto što vas sprečava da se uživite u priču ili samoj priči oduzima na uverljivosti (jer ko u stvarnom svetu tako govori?), “stihovi” zapravo još više naglašavaju suštinu priče. Stavljajući radnju drame u savremeno doba, menjajući joj scenografiju, a ostavljajući govor “u stihovima” koji odiše starinskim, uzvišenim, pa I patetičnim, stvorila se fina disharmonija uz pomoć koje je starom delu omogućeno da na drugačiji način komunicira sa novom publikom, ističući ponovo one iste univerzalne istine koje smo već znali. Nightcrowler radi isto to, samo na mnogo suptilniji način, kroz organizaciju same priče I funkciji likova u njoj.

Po mom mišljenju, Džejk Džilenhol je definitivno pravi izbor za ovu specifičnu ulogu. Nisam ga mnogo pratila u radu, ali ono što je dostavio u ovom filmu je meni bilo I više nego dovoljno – bio mi je smešan, ogavan, jeziv, zastrašujuć; bio mi je uverljiv. Meni I više nego dovoljno. Kolega Outsider zamera Džejku na nedostatku emocije u glumačkom izrazu, ali ja mislim da je to zato što je kolegi prosto promakla jedna bitna stvar – lik kog tumači Džilenhol, Lu Blum, je klasičan psihopata, onako čist, knjiški primer.  “Psihopatija, ili sociopatija, je trajni poremećaj ličnosti, odnosno stanje koje se u ponašanju više ili manje razlikuje od proseka…  Reč je o ograničenim ličnostima, na prelazu duševnog zdravlja i bolesti većinom bez intelektualnih poremećaja, često i intelektualno natprosečnima. Glavne su promene na emocionalno-voljnom planu ličnosti… Za psihopate se kaže da su „daltonisti za ljudska osećanja i društvene moralne vrednosti“. Klasični psihopata odlikuje se - potpunim odsustvom savesti - kao jedne važne osobine koju poseduju normalni ljudi.” Ovo je samo deo objašnjenja psihopatije na Vikipediji, tako da slobodno otiđite I iščitajte sve I sinuće vam: “Tadaaa! Pa ovo je Lu Blum!”

Asocijalnost koju je kolega lepo primetio je samo jedan deo, jedan pokazatelj Luove psihopatije, a sama njegova psihopatska ličnost je prikazana već na samom početku – kada krade, napada čuvara hladnokrvno. Zbog takve karakterizacije nema ni razvijanja samog lika, jer je Lu na kraju filma isti psihopata sa početka, samo što smo imali prilike da ga vidimo u različitim I dosta ozbiljnijim situacijama gde njegova psihopatija nije suzbijana od strane okruženja, već podsticana, i samim tim joj je omogućeno da se vidi u svoj svojoj bolesti. Mi ne znamo ništa o Luovom životu, o porodici, vezama, iskustvu, da li je psihopatija urođena ili je uzrokovana, a to za samu priču nije ni bitno. Jer ovo nije priča o jednom liku, o njegovom životu, razvoju, promenama, okolnostima koje su promenile život pojedincu. Ovo je priča o surovosti medija I zapravo su mediji glavni lik filma.  Upravo to je ono što nosi element očuđenja u Nightcrowleru. Lik Lu Bluma, ali I Nine (lik koji tumači Rene Ruso) I Frenka (Kevin Rahm) treba posmatrati kao kolaž, koji kad se sklopi daje jedan lik koji se zove Mediji. Sad zamislite da su mediji osoba, kako bi ta osoba izgledala? Iskreno, takva osoba bi bila karakterno toliko složena, da bi u najmanju ruku delovala kao podvojena ličnost: ambiciozna, proračunata, beskrupulozna, (sve ono što je Lu); sve to plus profesionalno egoistična, u strahu od neuspeha (Nina); slabe volje, bez snage da nađe način da se odupre struji i postupi u skladu sa etikom (Frenk). Ako dodamo tu neobrazovanost, neprofesionalnost, nedostatak empatije, konkurentnost (sve ono što predstavljaju drugi likovi u filmu), videćemo kojih dimenzija je lik medija. Samo biranje ovakve vrste kritike medija koja zapravo ne stavlja medije kao okvir u okviru kog se razvijaju likovi i koji utiče na njihove sudbine, već koristeći likove I njihove karaktere da zapravo njihovim kolažom oslika karakter medija, meni je vrhunski umetnički postupak. E sad što taj postupak ne prikazuje nešto uzvišeno, herojsko, što izostavlja katarzu I što prikazuje suštinu medija (a samim tim I društva koje je takve medije stvorilo I brižljivo ih gaji, stvarajući jedan bolestan krug uzajamnog hranjenja moralnim otpadom) u svoj njihovoj gnusobi, to je druga stvar. Da je društvo zdravo, to bi bili i mediji, i lik kao Lu ne bi ni otpočeo svoj put u okviru njih, a kamoli ga uspešno završio. Stoga smatram da nije slučajno što je nosilac priče, od svih bolesnika, baš psihopata, jer se osnovne odlike psihopatije bukvalno mogu koristiti kao opisi medija. Kažem da Nightcrowler donosi ružnu istinu na sjajan način i uverljivo je ističe. Kažem da Nightcrowler ima odličnu karakterizaciju i sasvim dobru glumu. Kažem da je Nightcrowler odličan film i da drug Outsider treba da ga odgleda ponovo. Kažem da Nightrowler ima jedan od najdepresivnijih krajeva koji se tiču budućnosti društva. Kažem da je Nighcrowler sjajna kritika i upozorenje, koje će biti možda shavaćeno, ali ništa neće promeniti.

Naj scena:

 

- How much of this can we show?
- You mean, legally?
- No, morally. Of course, legally

Zanimljivosti:
Džilenhol je izgubio oko 10kg za potrebe filma. Kada je pričao ispred ogledala, Džilenhol se toliko uneo u scenu da je udario u ogledalo i razbio ga. Otišao je u bolnicu i posle zašivanja se vratio na snimanje. Riz Ahmed se vozio sa reporterima kako bi se spremio za ulogu. Režiserski debi Dena Gilroja, supruga Rene Ruso. Džilenhol je izgubio oko 10kg za potrebe filma. Kada je pričao ispred ogledala, Džilenhol se toliko uneo u scenu da je udario u ogledalo i razbio ga. Otišao je u bolnicu i posle zašivanja se vratio na snimanje. Riz Ahmed se vozio sa reporterima kako bi se spremio za ulogu. Režiserski debi Dena Gilroja, supruga Rene Ruso.

Outsider: 7/10
Djuka: 9/10