Dr. Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb (1964)

Kod nas nazvan: Doktor Strejndžlav ili: Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo bombu
Žanr: Komedija | Ratni
Režija: Stanley Kubrick
Glumci: Peter Sellers, George C. Scott, Sterling Hayden...

Priča:
Ludi general utire put nuklearnom ratu koji Ratna Soba prepuna političara i genrala očajnički pokušava da spreči.

Moj osvrt:
Šta je potrebno za rat? Želja da se vlada nečim, glad za resursima, osvajanje teritorije, pokazivanje moći, forsiranje ideje, širenje jednog stava itd. Dr. Strangelove je film koji sve to kritikuje na opasno šaljiv naćin. Nije stvar u tome što sve izvrće ruglu, stvar je što to radi dajući realne stvari na takav način da ih mi vidimo besmislenim. Vratimo se na ovo što sam pisao na početku. Dao sam neke od najčešćih uzroka za početak rata. A šta ovaj film kaže? Dovoljno je da imaš jednu budalu na visokom položaju i to je to. Ovo je opasno smešno ali u isto vreme poziva na oprez. Pogledajmo ljude koji vode glavnu reč ne samo kod nas već i u svetu. Recite mi da nema elemenata za ovako nešto? 

Film na odličan način preuveličava mnoge stvari. Ali ne shvatite to kao parodiju, nije to to. Ovaj film je mnogo iznad toga. On bukvalno forsira neke detalje, zadrži se na nekim stvarima, stavi lupu ispred nečega tako da mi vidimo to onakvim kakvo jeste. Svim tim stvarima regularni filmovi ne pridaju pažnju. Strangelove razvlači scenu sa njima i bode nam oči; npr. sa papirima na kojim iz sve snage piše TOP SECRET, sa analizama, sa nabrajanjem stvari za preživljavanje. Prvo vam je zabavno, posle se pitate zašto ovoliko stvari nabrajaju, zašto je to potrebno ali na kraju vam je jasno koliko je to savršeno besmisleno. I ovo je jedan od najboljih pokazatelja kako film na sjajan način pokazuje besmislenost rata. 

Sledeća genijalština je način na koji vojnici reaguju kada čuju naredbu za napad. Jedno je kada se spremaš za rat, kada služiš vojsku i obučen si, kada pričaš u teoriji kako je ratovati, kako napadati, kakvu taktiku sprovoditi. Kada se to pretoči u stvarnost tu već drugačije rezonuješ jer je ovog puta glava u pitanju. Teorija ne radi puno kada je zadnjica u procepu. Kada dobiju naređenje za napad, vojnici su u neverici. Ali nije to neverica kao strah da ćeš nastradati već neverica koja kaže "ko normalan može da naredi tako nešto". I ovo je još jedan savršen pokazatelj besmislenosti rata. Ne vidimo ovde preterivanje i parodiju, već je prava naredba iskrenom reakcijom transformisana u besmislenost. 

Logično je da postoje te velike državne tajne, neki skriveni planovi i takve stvari. Ali svako od nas ima svoju teoriju o tome i svako misli da zna nešto. Koliko samo verzija tih priča čujemo od drugih ljudi? A gde je istina? Koga briga. Te verzije i priče su dovoljne da se inteligentni smeju a teoretičari zavera budu srećni i u zabludi. Ali kako se desi da informacija procuri? Pa i ti što čuvaju informaciju su ljudi koji mogu da se istrtljaju, koji mogu da previde neki korak. Dr. Strangelove se igra sa tim u sceni kada poverljiv razgovor između generala i glavešina ide preko sekretarice. I iz ove scene kao i prethodnih, Kjubrik muze sve do poslednje kapi. 

Čujemo u jednoj rečenici da je od vojske poželjno tj. očekuje se od njih da imaju potpunu posvećenost kada počne rat. To postižeš tako što im drobiš koliko je njihova uloga bitna, koliko će biti veliki u istoriji, koliko su njihovi potezi grandiozni. Drugo, moraš da ih ubediš da su oni protiv koji ratuješ opasnost, da su pretnja po mir i život. Zanimljivo je što ih na uzvišena osećanja i "velike" poteze podstičeš prevarom. I onda i najiskrenija namera nekog je vođena nečim što nije iskreno niti istinito. Da li to znači da se ljudi bore za pogrešne stvari? Da li to znači da je takav rat besmislen? 

U celoj ovoj priči, predsednik deluje totalno nesvestan, kao da ni o čemu nije obavešten, kao da ni o čemu ne odlučuje, kao da je njegova uloga šarena laža. Zvuči poznato? To je ovde opasno izvrnuto ruglu. U stvarnom životu predsednik nije neko ko je glavni u celoj priči, ipak iza njega su mnogo veće mašinerije. Ali ipak, on je predstavljen kao neko ko vodi državu i donosi najveće odluke (osim ako to ne radi premijer ili prvi zamenik premijera ili...). On se pojavljuje tek kada je ono glavno obavljeno, da diplomatiše, da se slika, da glumi patetičnu zbunjenost i odlučnost. Piter Selers dominira celim filmom u više uloga. I ulogu predsednika je izveo perfektno. 

Tu su i veliki govori. Koliko velikih govora je zapisano u istorji? Ne previše. Koliko velikih govora se forsira u filmovima? Koliko nazovi velikih govora čujemo danas? Sa koliko patetičnih izlaganja nas bombarduju svakodnevno? Koliko suštinskih stvari je sakriveno iza patetičnih izjava koje umesto da podstaknu na nešto dobro, skreću sa teme i maskiraju je. Veliki govori su izrečeni uz velika dela. Van toga, oni ne vrede ni pišljiva boba. Dr. Strangelove pokazuje koliko su ti govori smešni, providni, patetični, prazni a mogu reći i bezobrazni. Vidite kada je ovo snimano. Mislte li da napredujemo, mislite li da se ovo ne dešava više. Ili su ipak ti govori ušli u svakodnevnu upotrebu? Hm. 

Način na koji je predstavljena diplomatija je urnebesan. Svi ste gledali u vestima susrete zvaničnika, njihovo pozdravljanje kao i početak razgovora. Naravno, dok su kamere tu, razgovori su neobavezni dok kasnije kreće da se priča o bitnim stvarima. Kako ti neobavezni razgovori izgledaju? Dr. Strangelove se iz sve snage sprda i sa tim neobaveznim ragzovorima kao i sa celom doplomatijom. Mogu tu da budu velike reči, može tu da bude opasna ponuda i potražnja, mogu tu da budu bitne odluke i pitanja ali sve se svodi na isto. Moraš da suprotnu stranu uljuljkaš u sigurnost, moraš da im pokažeš uvažavanje i poštovanje da bi od njih dobio ono što hoćeš. Zašto to činiti u formalnim razgovorima kada može i na ovaj način prikazan u Dr. Strangelove. Jeste ovo sprdnja ali u principu su to ti razgovori. Samo su prevedeni na jezik šale umesto da zvuče kao formalna praznina što i jesu. 

Lik samog Doktora je urnebesan. Prvo, kada izlaže ideje, koliko god da se trudio, non stop mu izleće taj nemački akcenat i slučajno pozivanje na firera. Selers je ovde veličanstven. On daje jasne aluzije na to da pravi krivci za svetska sranja zapravo nikada nisu ni kažnjeni i uvek se nalaze tu negde. Uvek se to prelomi preko tamo nekih. Koliko nacista je ostalo na slobodi posle rata, koliko njih je imalo važne uloge, koliko njih je prošlo samo sa packama? Koliko takvih šeta među nama? Koliko god da se ovaj film sprdao sa svim tim, to je i dalje istina. Upravo u tome leži veličina ovog filma, što na ovakav način prikazuje stvari koje su boljka današnjeg čovečanstva. Koliko god se svet menja, iste odluke se donose, isti ljudi vladaju. 

Svet pokreću ideje. Ideje predstavljaš tako što izložiš krajnji cilj i plan. Ako su ti namere nečasne, zamazaćeš oči svima njihovim mogućim dobitkom koji treba da usledi odmah po ostvarenju cilja. Velika sranja se dešavaju zato što upravo oni koji treba da prepoznaju problem u nekoj ideji propuštaju to da učine. Ljudi nekada u nekoj ideji ne vide ništa loše. Možda vide veliki čin u nečemu što je zapravo skupljanje političkih poena, možda vide veliku odluku u nečemu što je užasno patetično, možda vide veliko delo u nečemu što zapravo služi za samopromociju. Poslušajte onda ideje Dr. Strangelovea. Zvuče suludo. Čak i tako sulude i besmislene ideje su muzika za uši onih od kojih zavisi to da li će one biti sprovedene u delo. I opet nečim što deluje kao sprdnja, ovaj film vam daje ozbiljnu kritiku. 

Presudan je način na koji prodaješ ideju. Dr Strangelove izlaže plan koji treba da bude presudan za budućnost i izlaže kako odabrani treba da prežive. Neću o sličnostima sa Hitlerovom ideologijom, ovo je svevremeno. I kako god to zvučalo, koliko god te ideje bile ubedljive, nekako se uvek ispostavi da će preživeti oni koji su visoko, koji mogu da donesu takve odluke. Koliko god vam neko prodavao priču o boljem životu, zapitajte se koliko su takve priče validne i šta će kome doneti. Ovde je paralela između žena i muškaraca iskorišćena da se kaže nešto veće. Ovde muškarci treba da budu ti koji nose budućnost a žene su tu da budu lepe i služe za dizanje morala muškarcima. Nije ovo konkretno usmereno protiv žena već je ovo odnos između onih koji donose odluku i onih koji treba da se slože sa tim, odnos između onih koji uživaju i onih koji treba da budu ... Sami dopunite prethodnu rečenicu. 

Fantastično finale jeste ono čemu se najviše smejemo ali ono što nas tera u propast. Potreban je ludak na visokom položaju da izazove rat. Velike su šanse da smo ga sami doveli na taj položaj. Potrebna je maskirana ideja tog čoveka. Potrebni smo mi da podržimo tu ideju. Oni će da sprovedu željeno, mi ćemo pomoći ili nećemo ni prstom mrdnuti. Zašto se onda pitamo ko je na našoj strani kada sami radimo protiv sebe? Meh. Zašto bi brinuli? Prigrlimo bombu i jašimo na talasu uništenja. Tu je sva zabava.

Zanimljivosti:
Selers je dobio 55% filmskog budžeta što je iznosilo 1 milion dolara. Kjubrik je rekao da je "Dobio tri za cenu šest". Selers je improvizovao skoro sve svoje rečenice. Džordž Skot je bio iznerviran jer ga je Kjubrik terao da preglumljuje. Na kraju, sam je izjavio kako mu je ovo jedna od najdražih uloga. Dok su snimali iznad Grenlanda, slučajno su usnimili tajnu bazu SAD. Avion je morao sleteti kako ne bi bio oboren a posada je smatrana za ruske špijune. Kada se general Turgidson saplete i padne u Ratnoj Sobi, taj incident se zaista desio ali je Kjubrik mislio da je Džordž Skot ostao u ulozi i nastavio da snima. Rukavica koju Dr. Strangelove nosi je pripadala Kjubriku. 

Kjubrik je naredio da stolnjak u ratnoj sobi bude zelen kako bi učesnici imali utisak da igraju poker u sudbinu sveta. Komentar majora Konga je trebao originalno biti  "A fella could have a pretty good weekend in Dallas with all that stuff". ali je Dallas promenjeno u Vegas zato što je Kenedi ubijen u Dalasu. Selers je prvi glumac koji je nominovan za oskara a da je u filmu glumio tri uloge. U jednoj verziji scenarija su vanzemaljci trebali da nadziru celu situaciju. Scene u kojima Dr. Strangelove ima svoje monogole su morale biti prilično prerađivane da se ne bi videli ostali glumci koji su umirali od smeha na Sellersove improvizacije. Dok se spremao za film, Kjubrik je pročitao preko 50 knjiga o nuklearnom ratu.

Kristiana Kjubrik je u svojoj knjizi napisala kako je Stenli u pauzama snimanja igrao šah sa Džordžom Skotom i pošto je bio vrhunski šahista, lako je pobeđivao glumca ali je na taj način zadobio njegovo poštovanje tako da sam Skot, poznat kao temperamentan glumac, nije pravio probleme na snimanju. Trejsi Rid je jedina žena koju možemo videti u filmu. Ona tumači sekretaricu genearala Turgidsona ali se može videti i u Plejboj magazinu koji se pojavljuje. Kjubrik je nagovorio Sterlinga Hejdena da se vrati iz penzije za ulogu Džeka D. Ripera. Glumac je u vreme snimanja bio član komunističke partije. Poslednji Kjubrikov crno-beli film.

Naj scena:

Mein Führer! I can walk!

Moja ocena: 9/10