Ne te retourne pas (2009)

Alternativni naziv: Don't Look Back
Kod nas nazvan: Ne Osvrći Se
Žanr: Drama | Misterija | Triler | Horor
Režija: Marina de Van
Glumci: Sophie Marceau, Monica Bellucci, Andrea Di Stefano...

Priča:
Psihodrama o fotografu čije slike pričaju drugačiju priču od one koja se stiče na prvi pogled.

Moj osvrt:
Znate onaj osećaj kada radite na nečemu, bilo da je to slika, tekst, spremanje klope, ukrašavanje, bilo šta što traži barem malu dozu kreacije. To počinje kao jednostavan posao, imate neki cilj u glavi i idete ka njemu. U jednom momentu shvatite da biste mogli da tome što pravite dodate neku novu dimenziju, nov začin, nov način, preokret. Tako se rodi ideja. Potom obogatite vašu kreaciju nekolicinom finesa. U jednom momentu shvatite da bi mogli ubaciti nešto jedinstveno i to i učinite. Rezultat vam se svidi ali i dalje niste zadovoljni. To što je jedinstveno je prokleto sjajno ali zašto ne bi ubacili još unikatnih stvari. E upravo tu nastane greška jer nešto što je izgledalo kao savršena mešavina, postane skup nesklada. Takva je situacija sa ovim filmom. 

Film je prepun simbolike. Teško je prokljuviti u sve ali opet ima i onih delova koji su jednostavno nabacani. Početak je intrigantan i prilično dopadljiv. Ženi se čini da su se stvari u njenoj kući izmenile, da raspored nije onaj koji je bio sve ove godine. Zapravo sve i dalje stoji na svom mestu. U čemu je štos? Štos je u tome što mnoge stvari uzimamo zdravo za gotovo. Većina stvari nam dugo stoji na istom mestu. Neretko dugo nosimo istu odeću, vozimo isti auto, volimo da su stvari na mestu gde smo navikli da su. Šta se dešava kada se zasitimo nečega? Ne samo što želimo da to menjamo, to nam i smeta. Koliko puta ste čuli da je se nešto sto godina odvijalo na jedan način i nije vam smetalo a sada vam smeta? Očigledno je da ovoj ženi treba promena. 

Tu dolazimo do preosetljivosti. Kada smo iziritirani, osetljivi, razdražljivi, nije sporno da nam sve smeta ali nekako smo u takvom rasopoloženju da nam sve izgleda kao da je upereno protiv nas. Nije problem što nas stvari počinju nervirati, problem je što smo neprijateljski nastrojeni prema ljudima. Svaki njihov gest prevodimo u priču koja nam se ne sviđa. Da li je to znak da smo se zasitili ljudi koji su uz nas? Nekada promena okruženja zaista jeste potrebna. Ali šta ako su ti likovi oko nas naša porodica. 

E sada nešto o ovome što je navedeno u segmentu priča. Možemo da prihvatimo igru u kojoj ova žena na slikama vidi potpuno druge osobe umesto svoje porodice. Tu onda imamo neku trip misteriju. Ali da li se zaista ložimo na te mambo džambo pizdarije? Ako se ložimo, dobijemo nešto poput užasno glupavog The Forgotten (Džulien Mur). Ne, braćo i sestre, ovde imamo sasvim drugu igrariju. Vi koji imate nešto više godina, setite se nečega iz vaše prošlosti, nečega što ste bili a za čim žalite, ili možda nečega čega se stidite i što bi izbrisali iz svoje prošlosti. Pogledajte u tu prošlost poput ove žene koja gleda stare slike. Da li tu vidite neku drugu osobu? Ako upravo vidite nekog na koga niste ponosni, budite srećni jer to više niste vi. Ako poput ove žene vidite nekog za kim žalite, a taj neko ko ste bili je srećan, zapitajte se kako ste dospeli ovde. 

Ono što je savršeno, jedine stvari koje se ovde menjaju su ljudi koji su dragi ovoj osobi, ljudi koji su bitni za nju i kuća u kojoj živi. Ako se pred njom menjaju drage i bitne osobe, ako se menja kuća u kojoj živi, zašto se ne menja sve ostalo? Zato, braćo i sestre, što nas za sve ostalo nije briga. Na kraju dana, sve što radimo, radimo za ljude koji su nam dragi i radimo za svoj dom. Ako se to menja na gore, ako se to ruši, tada zaista osećamo bol. 

Sve ovo što sam pisao do sada zvuči sjajno. Gde nastaje problem? Problem nastaje kada glavni lik počinje da se menja. Ok, nije problem sama promena u psihi, problem je što se ovde previše bazira na fizičkoj promeni. Žena u tumačenju Sofi Marso se pretvara u ženu u tumačenju Monike Beluči. Pazite, imamo dve zapanjujuće lepe dame a konstantno nam se forsira fizički preobražaj i lice koje je izvedeno iz ova dva. To lice deluje užasno ružno. Što je najgore, ovo ne radi posao ni kao simbolika. Promena je večna. Ako je promena na loše, ok je onda predstaviti ju je ovako. Međutim ova promena nije donela ništa loše. Dobili smo transformaciju iz prelepe osobe u prelepu osobu istog karaktera a na to se troši mnogo vremena. 

Postoji razlog zašto se film zove "Ne Osvrći Se". Naravno da ovde ne misle na to da te neko prati i da ćeš se uplašiti nečeg što je iza tebe. Iza nas je prošlost. Film potencira da nas osvrtanje u prošlost vuče i ne da nam napred. Ima to smisla ako konstantno živimo u prošlosti. Vidimo ovde da glavni lik juri za nekom devojčicom a jasno je kao dan da to ima veze sa osobom i događajima iz prošlosti. Upravo tome su trebali posvetiti još malo vremena. Nekako ceo kraj deluje isforsirano baš zato što zbog premalo prostora odvojenog za ovu priču, nismo u stanju da je tako lako prihvatimo.  

U Babadook imamo sličnu priču ali u svakom slučaju ovde nemamo balavljenje i odugovlačenjem gde nas dave ceo film sa ženom koja pati za mrtvim mužem i samim tim je njeno dete u opasnosti. Tu su nekako šablonski nabacili neke tegobe na ovu ženu i konstantno iritantnog klinca da joj jaše po nervima. Ovaj film je uspeo simbolički, bez ikakvih demona da nam prenese psihičko stanje osobe zarobljene u prošlosti. Mislim da je to sasvim dovoljan razlog da mu posvetite pažnju.

Zanimljivosti:
Budžet filma je iznosio oko 13.000.000e.

Naj scena:

Potpuna konfuzija i neznanje, tik pred početak fizičkih promena.

Moja ocena: 7/10