If.... (1968)

Kod nas nazvan: Ako bi...
Žanr: Drama
Režija: Lindsay Anderson
Glumci: Malcolm McDowell, David Wood, Richard Warwick...

Priča:
Mik Trevis, učenik, pokreće revoluciju u priznatoj školi u Engleskoj.

Moj osvrt:
If... sam gledao baš davno. I na to prvo gledanje jasno je bilo da je ovo opasno pametan film prepun simbolike. Volim filmove koji su društveno kritički nastrojeni ali da bi dostavio veliki film, moraš da ga napraviš veoma pametno. Recimo Nightcrawler je društveno kritički ali je jednostavan i prepun šarenih laža. If... ne samo da kritikuje školstvo (i to ne samo Englesko), on je jasna kritika društva, društvenih uređenja i svih standarda kojima robujemo. Povremeno deluje prilično apsurdno ali ispod tog apsurda leži dragulj koji čeka da ga otkrijete. 

I odmah na početku smo počašćeni nečim što je deo naše svakodnevice. Novi dečaci stižu u školu pri čemu im stariji daju ime "scum" što bih preveo kao šljam ili ološ. Pazite, ovde se to uzima kao standardan naziv za mlade koji tek dolaze. Ovo nije sprdnja, ovo nije šala na račun mlađih, to je automatsko degradiranje i sakaćenje budućih naraštaja. Ovo im jasno pokazuje šta oni predstavljaju i gde im je mesto u sistemu, u zemlji dinosaurusa koja novajliji ne da šansu. Tako ne postavljaš pametne ciljeve novajliji. Tu mu je jedino cilj da pobegne iz takvog sistema i vrlo verovatno on bude taj koji druge rangira na tako odvratan način. Da li to što druge rangiraju ovako ove starije čini majstorima? Ne. To je jasan pokazatelj slabosti. Zašto? Zato što tako ne pokazuješ drugima da si bolji već sprečavaš njihov razvoj kako te ne bi nadvisili. 

U jednoj sceni vidimo učenika koji se divi slici iz rata. Reći ćemo da je to agresivni, zalutali mladić ali da li ćemo se zapitati kako je došlo do toga. Mislite li da baš sve potiče od kućnog vaspitanja? Sistem koji te ograničava, koji te sprečava da pokažeš šta možeš, koji ti seče svaku ideju u samom začetku ume da te natera da se osetiš nemoćnim. I sve ono što ti on zabranjuje, što ti pripada a on ti ne dozvoljava da poseduješ, ti želiš da uzmeš. Ako ne možeš lepim putem, ako ne možeš putem pravednika, ako ne možeš da uzmeš ono što ti pripada znanjem, radom, zalaganjem, pravom na bilo koji validan put, šta ti onda ostaje? Mislite li da ovo zvuči preagresivno. Šta ako je život nekog vama dragog u pitanju a sistem ne dozvoljava da mu se ukaže pomoć? Ne budi li to revoluciju. E tako je Mik Trevis (MekDauel) postao fasciniran revolucijom. To je njegov odgovor, to je njegov put u promenu. 

Škola u ovom filmu je uzeta samo kao slika sistema. Ali zašto baš škola? Razmislimo malo. Škola je nešto što nas oblikuje i usmerava, škola bi trebala da nam da oruđe potrebno za rad, škola bi trebala da nas obogati znanjem i sposobnošću. No sada pogledajmo to sa druge strane. Šta ako nas ta ista škola ne čini onim što treba da budemo već onim što neko drugi želi od nas? Šta ako usmerenje koje dobijamo od nje uzimamo zdravo za gotovo a ono nas vodi krivim putem? Ali hej, to je škola, kako može toliko da zastrani? Setimo se one školice koja je nedavno predavala bogougodno činodejstvovanje kalašnjikovim. 

Hajde da se malo bavimo ljudima. U jednoj sceni direktor predstavlja svog zamenika i taj čovek bukvalno ništa nije rekao. Zašto? Koliko ljudi na visokim položajima ima svoje zamenike i zamenike zamenika? Da li su ti ljudi zaista bitni? Da li njihova reč vredi nešto? Generalno, u životu, niko ne želi da bude alternativa nečemu boljem i/ili nečemu što je na vrhu. Svi žele biti vrh, svi žele da se pitaju. Zašto ovaj čovek ništa nije rekao? Zato što reči takvih ljudi obično idu u vetar. Zato što i nad popom ima pop, jedan pop da poje sve. 

Ako ovi mlađi već imaju ime, imaju li ga i stariji? Naravno. Oni sebe nazivaju "bičevima". Vidite li ovde jasnu simboliku na vlast, na one koji propisuju pravila? Mislite da vas oni podstiču na nešto dobro, da vas štite i motivišu, ili vas ipak maltretiraju besmislenim pravilima i kažnjavaju. A gde ćeš veću old skul kaznu od dobrog starog bičevanja. 

Prilikom prijema učenika, oni su ispitivani da li imaju zdravstvenu potvrdu, da li su preležali neke bolesti i da li su pohađali predavanje o crkvi. Tu scenu će vam provući ispred nosa, možda je nećete ni primetiti. Ono što je ovde karakteristično, i ta neka verzija veronauke ovde zvuči kao bolest. Ne smatrajte ovo kritikom religije, ovo je kritika crkve. Film više puta kritikuje crkvu i njene predstavnike. Ovde je poistovećivanje sa bolešću i više nego očigledno. 

Kao što rekoh, imamo bičeve i imamo šljam. Šta je sa onima između? Kao što rekoh, u ovakvom sistemu teži se da postoje jedni ili drugi. Sve između su prelazi. Ko su ti ljudi onda? To su oni koji se kriju ispod skuta moćnika, koji su pred njima manji od makovog zrna a silni pred nižim od sebe. To su likovi koji obično nemaju svoje mišljenje već traže svoje mišljenje od ovih iznad. To su zamenici i zamenici zamenika. Pogledajte našu političku scenu, prepuna je takvih. Ako imate stomak, potražite na Youtube snimak gde se jedan od njih "fizički i mentalno" divi svom vođi. Majstore, podmaži se dobro da tvoja pozamašna telesina lakše uđe u vođinu guzu. 

I na sve to, lik Mika Trevisa dođe kao osveženje. E sada, čovek se divi ratu. Kako onda da navijamo za njega, kako je on onda osveženje u celoj priči? Kako se ruši sistem? Revolucijom. Mik Trevis u ovoj priči predstavlja upravo one koji su spremni podići glas protiv sistema i suprotstaviti mu se. Njegova strast ka ratu zapravo nije ni usmerena ka njemu kao oružanom sukobu već kao oružju za dizanje revolucije. Pogledajte njegove rečenice: "Jedan čovek može da promeni svet metkom na pravo mesto". "Ne postoji nešto tako kao pogrešan rat. Nasilje i revolucija su jedini čisti činovi". Zašto je to za njega čisto? Zato što oslobađaju ovakvih podela i ovako degradirajućeg sistema. U sistemu koji je dobar, te dve stavke su apsolutno zlo. U ovakvom sistemu, oni su borba protiv zla. "Rat je poslednji mogući kreativni čin". "Šta stoji ako sloboda padne? Ko umire ako Engleska živi" - ovo je upravo slika sistema koji pravi podelu, koji ne dozvoljava nešto drugačije. 

U jednoj sceni direktor profesoru govori da će on predavati njegov predmet tokom semestra. U usranom sistemu, onaj iznad se sve pita. Nije bitno što nema znanje za sve, po njemu se sve ravna. Tako i ovaj diša preuzima na sebe obavezu koja nije njegova. Tako i mnogi mogu da budu ministri svega i svačega bez obzira da li znaju ili ne ono što treba da bude njihov posao. 

Imamo profu koji biciklom ulazi u razred. To može da zvuči kao bahaćenje, kao tamo neko ko fura svoja pravila, ali pazite, time što je on ovo uradio, nije nikog oštetio niti je ikom zasmetao. Čovek jednostavno radi ono što želi i to znači da je iskren i otvoren. Zašto ovo pričam? Od njega čujemo rečenicu da nije problem u diktatoru već upravo u narodu koji je zao. Što i jeste velika istina. Možemo mi iz sve snage da vičemo na one što vladaju nama - mi smo ih izabrali. Većina je tako želela, većina je donela odluku. Ako većina prati tiranina, onda generalizacija da je cela nacija loša i nije daleko od istine. Oni koji nisu deo te priče, oni su manjina, oni su glas razuma, oni su izuzetni pojedinci. Oni pokušavaju da promene loš sistem. Oni su Mik Trevis.

I ovde vidimo moć javnosti pa i moć medija na neki način. Direktor pred masama priča o svom koledžu. I već tu vidite sve one lagarije i pizdarije. Šta on može da kaže? Kako su oni stub kulture, temeljac nacije, kako su bajni i sjajni, kako im je neprijatno koliko im dobro ide. Problem je što je to jedini glas koji se čuje. Drugi  glasovi se sklanjaju, drugi glasovi su određeni za "prevaspitavanje", drugi glasovi su prljavi, drugi glasovi su u zabludi, drugi glasovi žele rat i krv. 

Jasno je da je ovaj sistem moćan. Samim tim je i samouveren. Lako mu je da gazi sve koji mu ne odgovaraju. Problem je što takvi sistemi skončaju i budu narušeni upravo zato što ne paze koga gaze. Neki će ostati da stoje i zapamtiće. Tu imamo brutalnu scenu kažnjavanja Trevisa i njegovih prijatelja. Pazite, kako god da vam se čini ovaj momak, tu će vas kupiti. Tu ćete se saosetiti sa nekim ko samo želi biti drugačiji, ko želi biti svoj. Sam sistem tako može stvoriti revolucionara od nekog ko je bio miran. Sam sistem će tako sebi stvoriti neprijatelja. Sada je već jasno da Mik Trevis nije jedan, da nije sam. 

Film nam ne prodaje nikakvu ljubavnu priču već nam prodaje ljubav kao motiv. Scene između Trevisa i devojke koju upoznaje su blesave i čudne. Ne vidimo ni jedan klasični ljubavni momenat vođen strašću ali je ljubav prisutna. If ne pravi razliku u polovima, to nije ni tema ovog filma. Ljubav je iskorišćena kao motiv, kao pokretač, kao nešto što karakteriše određenu grupu ljudi. Ljubav ovde nije lepota, nije cveće, nije muzikica, ljubav je sloboda. Sistem ne želi takvu slobodu. Ljubav rađa revoluciju. Šah mat. 

Svaki sistem i svaka organizacija imaju svoj simbol. Simbol je nastao zbog nečeg velikog ili zbog nekog cilja. Problem je što, kako vreme prolazi, ljudi počinju da se skrivaju iza simbola. Ako simbol označava snagu, čovek će svoju slabost sakriti iza njega. Ako simbol ima moć, čovek će iskoristiti moć da bi ispunio svoje ciljeve. Tu vidimo svest Mika Trevisa. On nije protiv simbola već protiv ljudi iza njih. Čovek može da ti ogadi ideju, čovek može da ti ocrni bilo kakav veliki simbol. Mik Trevis gleda čoveka a ne simbol - oni koji se kriju iza simbola, gledaju svoju lažnu veličinu. Slabi robuju simbolima. 

Moram još jednom da se vratim na scenu u kojoj su Trevis i njegovi drugovi kažnjeni. Ako čovek napravi nešto loše, neko može da ga kazni. Ali ako te neko kazni zbog tvojih ubeđenja, tu testira snagu tvoje vere u njih. On time što te želi kazniti, želi da da primer drugima. Ako odeš pokunjen, pognute glave, poražen, jasno je da su uspeli u svom cilju. Ali šta ako uprkos povredama ostaneš uspravan, ako i dalje možeš da pogledaš sve u oči svestan da ne postoji greška u tebi, onda više tvoja kazna nije primer drugima, onda si ti primer, ali primer koji je vredan poštovanja. Mik Trevis nije slab, Mik Trevis je revolucija koja čeka da se desi. 

U jednoj potpuno apsurdnoj i blesavoj sceni, direktor vadi sveštenika iz svoje fioke. Genijalno. Koliko njih koristi veru da dođe do svog cilja, koliko njih koristi veru da dokaže da samo ti grešiš, koliko njih koristi veru da sakrije svoja nedela, koliko koristi veru kao opravdanje, koliko se njih krije iza simbola krsta, koliko njih svoja zla kriju iza institucije crkve. I jednostavno, kada god su u problemu, postupiće kao da su sami institucija vere a ne da su oni tu zbog nje. Ispada da se vera koristi kao sredstvo a ne kao ono što joj je prvenstvena namena.

U jednoj čudnoj sceni vidimo ženu koja naga hoda praznim prostorijama škole. Ona je tiha i povučena. Jedino gde možemo da je i zamislio je ta škola, kao da nema funkciju van nje. Ako je ona sve što jeste u školi, onda jedini odnos koji za nju postoji je odnos između nje i škole. Tu je ona ono što jeste, gola je pred tom institucijom, u njoj jedino oseća, u njoj će jedino pokazati ono što ima. Ljudi koji vrede samo u određenom sistemu, koji van njega nemaju ulogu niti odnos, prazni su i beznačajni. Teško ih je zamisliti van sistema. 

Zašto If...? Dva su razloga. Sistem koji te ograniči, ne dozvoljava da postaviš pitanje "zašto". Čak i ako ga postaviš, verovatno nećeš dobiti odgovor. Mada i to pitanje može da bude opasnost. Drugi razlog je više "šta ako". Kraj je sulud ali može da usadi u glavu sistemu pitanje, šta ako se neko podigne protiv njih. Šta ako ih neko napadne tamo gde najmanje očekuju, šta ako im neko uzdrma temelje? Ako nisi zadovoljan sistemom, postavi pitanje šta treba promeniti, zapitaj se kako možeš uticati na promenu i upitaj se šta bi bilo ako bi promena uspela. I tako dobiješ jedno veliko If...

Zanimljivosti:
Scena u kojoj se Mik i devojka valjaju po podu goli je MekDauelova ideja. Zapravo, zbog toga što mu se prilično dopadala, on je želeo da vidi svoju partnerku golu. Režiser je pristao i pitao je glumicu šta ona misli. Odgovorila je da joj ne smeta. Dugo je vođena diskusija zašto su određene scene crno bele. Na kraju, režiser je izjavio kako nije bilo dovoljno novca da se ceo film snimi u boji. Britanski ambasador je izjavio kako je ovaj film uvreda za naciju. Lord Braburn je pročitao scenario i rekao da nešto tako zlo nije pročitao i da film ne treba da vidi svetlost dana. 

Filmski debi Malkolma MekDauela. Paramountu se nije svideo film ali kako im je tadašnji favorit Barbarella (1968) omanula u bioskopima, morali su plasirati If... koji im je doneo uspeh. Film je sinman u školi koju je pohađao režiser Lindsi Anderson. Na jednom od postera u Trevisovoj sobi vidi se Lenjinov portret gde on ima periku i našminkan je. Ta fotografija je napravljena za lažni dokument kada se Lenjin skrivao od policije. Zbog ove uloge, Kjubrik je izabrao MekDauela za ulogu Aleksa u čuvenoj Paklenoj Pomorandži.

Naj scena:

Najbolja rečenica u filmu je:
When do we live? That's what I want to know.
Ali najbolja scena je kažnjavanje.

Moja ocena: 10/10