Birdman: Or (The Unexpected Virtue of Ignorance) (2014)

Kod nas nazvan: Čovek - Ptica
Žanr: Komedija | Drama
Režija: Alejandro González Iñárritu
Glumci: Michael Keaton, Zach Galifianakis, Edward Norton...

Priča:
Glumac čija slava je prošla, koji je davno igrao čuvenog superheroja, bori se sa svojim egom u pokušaju da oživi svoju karijeru u danima do otvaranja njegove predstave na Brodveju.

Moj osvrt:
Birdman je posveta glumi i glumcima. Reći će vam mnoge stvari koje već znate, reći će vam stvari koje ste možda prevideli, uperiće prstom u nešto što vam je možda promaklo, akcentovaće ono što je bitno. Čak i kada priča o stvarima koje znamo, on nas kupuje izvedbom, glumom, humorom, ludilom koje vreba iza svakog ugla ove priče. Od Inaritua sam očekivao prilično težak film s obzirom na one koje sam već gledao. Naprotiv. Dobio sam prilično otkačeno, duhovito a opet upečatljivo i dramatično ostvarenje. Da li je zaslužio oskara? Baš me briga. Ako Američki Snajper može da bude kandidat za oskara, skoro da ne postoji film sa ovog bloga koji onda ne bi mogao da dobije tu "prestižnu" statuu. Ovo sam gledao samo zbog Inaritua. Djuka mi je ukazala na tumačenje filma koja podvode ovu priču pod san. Poštujem naravno svako viđenje ali za svaki film koji iole bude težak za skapirati, neko izvede teoriju da je san. Mulholland drive je san, moš misliti. Gde je onda vrednost tog filma. Nema tamo snova, samo surova realnost. Uostalom pročitajte šta sam pisao o tome. Ako čudno podvedeš pod san u najvećem broju slučajeva to gubi vrednost. U san možeš da ubaciš bilo šta i to može da znači bilo šta. Mislim da je ovaj film pametniji od toga. 

Glumci koji su zvezde dozvoljavaju sebi da određuju uslove. I ne samo to, oni direktno mogu uticati na druge kolege na sceni. Nije zato čudno što film otvara scena u kojoj naš glavni glumac (Rigan - Majkl Kiton) sa scene eliminiše kolegu čiji kvalitet glume mu se ne dopada. Međutim, ovde nije ulog samo jedan film, samo jedna slika već karijera. Kada svetlo padne na delo ovog glumca, sve mora da bude savršeno. Stvar je u tome što je ovo poslednji pokušaj glumca da se dokaže. Zar to nije slučaj i danas. Dovoljno je da neko jednom omane, bez obzira šta je radio ranije, i nema ga. Kritika će ga ubiti i čak pokušati ranije uspehe da omalovaži. 

Generalno, dopalo mi se kako je prikazano trenutno stanje skoro zaboravljenog glumca. Ne samo da nam Kiton to prenosi glumom, mi to stanje vidimo i slikovito. Zanimljivo je to što je Rigan nekada glumio i superheroja a svi znamo koliko su takvi glumci popularni. Kako je došlo do toga da je ovaj čovek nebitan? Vreme nekada baš nije naklonjeno glumcima pa čak i nekim velikanima. Nekada se oni izgube u traženju dobre uloge, nekada ih režiseri zaobilaze jer su možda stari. Dolaze nove zvezde. U vremenu hiperprodukcije nije teško zaboraviti čak i majstore. Birdman nam to servira odlično, pokazujući kako današnji heroji navlače kostime a ovaj naš stari, zaboravljeni navlači periku. Teško je ne saosećati se sa njim. 

Nekada popularni glumci umeju sebe da zakopaju. Ne osuđujem, ali Val Kilmer je donekle i sam kriv što je pao u zaborav i što se pojavljuje u uglavnom nebitnim filmovima. Jednostavno doveo je sebe u takvo fizičko stanje da odgovara samo malom spektru uloga. Čovek kojeg si mogao da gledaš kao agenta, akcionog heroja, kauboja, zavodnika, danas ne može da glumi ni stariju verziju tih uloga. Žalosno je što su ti zaboravljeni majstori verovatno bolji glumci od većine koji sada dominiraju scenom. A pazite način na koji Birdman to servira - pokazuje nam nešto kao posebne moći ovog čoveka. On upravlja predmetima, razbacuje ih telekinezom, menja okolinu oko sebe itd. Mislim čemu to služi? Da pokaže da je ovo san? Ma kakvi. Ovo služi upravo tome da pokaže kako ovaj čovek i danas može da dostavi čuda i magiju na sceni. Želosno je što on to dostavlja sam u sobi. Zašto je to tako? Zato što niko ne veruje da on to može. Zato što mu niko ne daje šansu. 

Biće pominjanja još ovakvih detalja ali teško mogu to da zaobiđem tako ako niste gledali film, možda je najbolje da to učinite pre nego pročitate ovaj tekst do kraja. Elem, problem većine glumaca je što budu upamćeni po nekoj velikoj, karakterističnoj ulozi. Ako glumca dugo gledamo u jednoj ulozi, teško da možemo da ga posmatramo drugačije. U Duhovnom ćemo uvek gledati Moldera, u Atkinsonu ćemo uvek gledati Bina itd. To i ne mora biti tako loše. Ja ću Tobina Bela uvek posmatrati kao Džona Kramera što je vrhunska uloga. Ali recimo imamo onog momčića iz Kako sam upoznao vašu mamu koji glumi u Gone Girl istog takvog degenerika kojeg u ozbiljnom filmu ne mogu da zamislim. Dakle, nije problem ako je ta uloga odlična ili je vaš maksimum. Problem je ako možete mnogo više. Kako da dokažete nekom da niste samo sprdnja iz jedne serije, da ne glumite samo jednu ulogu, da možete dostaviti nešto još memorabilnije? 

No, nije ovaj film samo posveta glumcu već i glumi. Kada se na scenu uključi još jedan majstor, kreće pravo uživanje. Ovde moram da pomenem Nortona koga smatram strašnim glumcem. Čovek oduševljava u svakoj sledećoj ulozi. Bukvalno ne postoji karakter koji on ne može da odglumi. Činjenica je da je uživanje gledati velikog glumca. Ali zamislite dva velikana jednog do drugog. Čuj mene zamislite. Pogledajte npr. Sleuth sa Lorensom Olivijeom i Majklom Kejnom. Dva brilijantna glumca prikazuju veličanstvenu predstavu. Zamislite da je prisutan samo jedan od njih uz jednog polovnjaka. Ono što hoću da kažem, dobar glumac drugog glumca čini još boljim. Vidimo na početku kada se Kiton pridruži ostalim glumcima na sceni kako to deluje pomalo usilovano i izveštačeno. Ali kada se na sceni pojavi Norton, to je već druga priča. Njihova obična priprema deluje mnogo bolje nego ozbiljna predstava koju smo gledali na početku. Jednostavno izvlače najbolje jedan iz drugog. 

Zamisilite sada glumca koji je pregurao toliko i toliko godina, toliko i toliko uloga. Kada ulazi u ulogu, mora sam da se menja. Siguran sam da znate razne priče. Recimo, dok je igrao u Moje Levo Stopalo, Danijel Dej Luis je odbijao da se kreće i van snimanja. Uvek je imao nekog da mu gura kolica. Hit Ledžer se osamio u nekoj vukojebini kako bi dostigao neki nivo ludila za ulogu Džokera. Tom Kruz je mesecima dostavljao poštu i pakete uspevši u nameri da ga niko ne prepozna a sve to kako bi se spremao za ulogu u Kolateral. Da ne nabrajam više. Kako takve stvari mogu da utiču na njih? Oni bukvalno sebe nateraju da steknu nove navike, nov način ponašanja, govora, ophođenja itd. Sami znate da nekad nesvesno steknete neku naviku i koliko je teško odviknuti se od toga. Birdman je fantastično koncipiran tako da se zaista pitate gde prestaje ta linija između glume i stvarnosti. Da li su glumci ikada iskreni, da li i ikada izlaze iz uloge? Šta je njihovo pravo lice? Pošto u svakom dijalogu imamo barem jednog glumca, ni jedan prokleti dijalog nisam siguran da li su ozbiljni ili glume. I pazite ovaj paradoks, glumac vas na sceni uveri u ono što glumi, izmami vam emociju koju želi, čak vas natera da zaplačete, a u stvarnom životu se pitate da li su iskreni. Genijalno zar ne? 

Zbog svih tih varijacija i ulaženja u ulogu, glumac više nema tajni ni pred kim. Sa tim su se odlično poigrali u sceni kada Norton stoji potpuno go pred ogledalom. Jednostavno nema stida, nema srama, nema treme. Čovek se ogoli pred okom publike. On više nije osoba, on je glumac. Ako vam nije jasno ono što sam rekao, gde je linija između glume i stvarnosti, ova scena će vam sve objasniti. Ovde već Birdman pokazuje da su ovi ljudi ono što jesu samo na daskama, samo na sceni, samo pred kamerom. 

No da se vratimo malo na Rigana. U jednoj sceni neki likovi pokazuju da bi bili oduševljeni gledati novog Birdmana. Zašto onda to Rigan odbija kada bi mogao da trijumfuje, da obraduje stare fanove? Odgovor je jednostavan. Kada se takmičite sa nekim, kada nekog prelako dobijete, da li tražite veći izazov? Kada onim što radite oduševite nekog, zar ne želite oduševiti još više ljudi? Svi vas gledaju kao majstora u tome ali šta ako ste svesni da možete više, da možete uraditi još nešto? Tu publiku je glumac osvojio već davno. To bi bio život od neke stare, skoro zaboravljene slave, život od nečeg što je davno uradio, od dostignuća koje ga više ne ispunjava. On želi da pokaže da može opet da oduševi i to u nečem drugom, nečem težem. Pomalo, ovo već počinje da podseća na "Starac i More". 

U jednoj sceni, glumica (Naomi Vots) priča o devojci koja tu pomaže kao o ljigavici koja se mota okolo i sve posmatra. Od ovog momenta treba da vam bude jasno da ova devojka ne predstavlja ništa drugo nego publiku. No ne zvuči li ovo što je glumica rekla kao da neko gura nos tamo gde mu nije mesto? Ne zvuči li to kao genijalan opis današnje publike. Ok, svi mi gledamo te likove u njihovim ulogama i ocenjujemo i procenjujemo njihovu glumu. Ali zašto smo ljigavi? Zato što nas zanimaju njihovi životi van glume, zato što su nam bitne njihove spletke, zato što nas zanimaju detalji iz njihovog privatnog života. Onda oni razvijaju na neki način odbojnost prema gledaocu. Ljudi ne procenjuju samo njihovu glumu, ljudi na žalost procenjuju njihov život i sude o tome. Kako onda očekujemo da glumci vole običnu publiku. Generalno kroz ceo film vlada strah od toga kakva će predstava biti. Ko procenjuje kvalitet toga (osim kritike)? Upravo ti "ljigavci". Mogu li oni onda da procenjuju nečiju glumu na osnovu ličnih simpatija? I te kako. 

Vidimo da se u toku predstave naš glumac okreće i priča publici umesto da priča drugim likovima. Ovo je i te kako slikovito. Bilo da gledate film, predstavu, da slušate muziku, da čitate knjigu, svi ti likovi zapravo pričaju vama i čekaju vaš sud. Vi ih procenjujete na osnovu toga šta pričaju između sebe, na osnovu toga šta urade. Ovo direktno obraćanje publici nije trik, nije busanje u grudi u fazonu vidite šta ja umem. Ne, braćo i sestre, ovo je pokazivanje hrabrosti, ovo je direktno obraćanje kojim glumac kaže "da, ovo je za vas, vama pričam, za vas glumim - pucajte". Pogledajte Bronsona sa Hardijem i biće vam jasno.

No, ovaj čovek je već star. Zašto se ne smiri polako? Toliko velikana je prestalo sa glumom. Imali su svoj momenat slave i otišli su u istoriju. Zašto ovaj čovek ne prihvati takvu sudbinu? Zato što je fazon otići sa stilom. Setite se kako je npr. Sale Đorđević okončao karijeru. Tačno se sećam momenta kada je ostavio loptu na centru i pokazao da je gotovo. Plakao sam kao kiša. Problem je što ako pokušaš da traješ predugo, možeš postati nebitan. Ne možeš ljudima pružiti ono što si nekada pružao a oni će tražiti upravo to. Neće dugo trpeti ništa slabije. A ti ne želiš da te sažaljevaju. I ko ovom čoveku može reći da je nebitan nego publika. Sećate se ko sam rekao da predstavlja publiku - njegova ćerka. Pazite koliko je ovo dobro. Prvo mu je teško kao ocu jer nikoga ne može voleti kao ćerku. Drugo, teško mu je kao glumcu jer on ne postoji bez publike. Na žalost, takva je situacija danas. Nema danas puno tolerancije. Bio sam prošle godine na koncertu Deep Purple-a. Iskreno, da je Gillanu pucao glas deset puta po pesmi, baš bi me bilo briga. On bi za mene i dalje bio najdraži, najbolji, najznačajniji vokal u mom životu. Međutim, čovek je za svojih 70 godina pružio neverovatan kvalitet. Sutradan u novinama čitam kako je slab i nije izveo Child in Time (iako to ne izvode zadnjih 10tak godina), Mistreated i Burn (iako je te pesme u Deep Purple izvodio Coverdale). Ok majstori, on više ne može to da otpeva, ali je on jedini koji je mogao tako da otpeva tu pesmu. Iako više ne može da peva Child in Time, on je Child in Time. Eto vam primer publike koja nema tolerancije a ni poštovanja (a u konkretnom slučaju ni znanja ali to nije ovde tema. Nemam nameru da kritikujem jadnog novinara koga su poslali da sluša Deep Purple a stručnjak je za Grand).

Drugi i veći razlog zbog kog ovaj čovek ne želi da se oprosti je što ne želi da postane nebitan, ne želi da bude zaboravljen. On navodi brutalan primer kada pita suprugu da li zna da je Fara Fose umrla isti dan kada i Majkl Džekson. Koliko je ljudi zapravo znalo za to? Ja nisam imao pojma i ta vest mi je bila veliko iznenađenje. Praktično i ovaj razlog se podvodi pod onaj, "otići sa stilom". Samo ovde je stvar u tome što čovek ne želi da njegov odlazak bude nebitan. Želi da se njegovo odsustvo primeti, želi da pokaže da nije tek tako zamenjiv, želi da njegovo neprisustvo bude nenadoknadiv gubitak. A sve to zavisi samo od jedne predstave. Svakako će on posle toga dobiti pažnju, ali ako bude ona negativna, to je definitivni kraj. Može biti popularan zbog pogrešnih razloga a kako neko u ovom filmu odlično reče, "popularnost je droljasta rođaka prestiža". Savršeno. 

Zanimljiv mi je izbor Kitona za ovu ulogu. Pre svega što je već u prošlosti igrao Betmena. Ima neku predstavu kako se oseća čovek koga glumi. Na stranu glumački kvaliteti. Kvalitet Kitonove glume skače sa godinama. Nisam verovao da neko može da bude tako dobar u šablonskoj ulozi poput njega u ulozi koju je imao u novom Robokapu. Ne bih diskutovao da li je trebao dobiti oskara za ulogu. Od Redmejna je siguruno bolji jer momak nije imao puno glume već je imao gomilu oponašanja. Ali hej, Džejmi Foks koji je vezer od glumca ima oskara za oponašanje. 

Ceo film mi i gledamo tu neku Rigenovu borbu da se izbori, da prebrodi ulogu, da opstane u svetu glume, da ne postane totalno zaboravljen. Međutim ta percepcija je pogrešna jer istina je da on zapravo treba da ponovo oživi. On je postao nebitan, on je već zaboravljen. On treba da kaže da je još tu ali to nije dovoljno, on treba da kaže da još uvek ume da dostavi. I svo to ludilo u njegovoj glavi je preneto na ekran, sva panika, sva tenzija i sav haos. Tačno vidite kako njegovo stanje izgleda i koliko većina to ne vidi. Još jednom se pokazuje da sam moraš da se izdigneš iz situacije. 

Rekoh već, ovaj film je posveta i glumi. U jednoj sceni glumica kaže kako nema samopoštovanja dok joj druga odgovara sa "pa glumica si". Mislite li da je ovo preterivanje? Ok, pogledajte šta su neki spremni uraditi za ulogu. Pogledajte Bejla koji je rizikovao sopstveni život kada je omršao za ulogu u Mašinisti. Kloi Sevinji su razapeli jer je snimila eksplicitnu scenu oralnog seksa u filmu. Majkl Kiton je samo u gaćama trčao ulicama dok je oko njega bilo tek nešto malo statista. Svi ostali su bili slučajni prolaznici. Da ne nabrajam dalje. Tako da ona rečenica ni malo nije preterivanje. To je velika istina. 

Nortonov lik je tu zbog još jedne stvari, da pokaže razliku u odnosu sa publikom između glumca koji je na vrhu i glumca koji je skoro zaboravljen. Onaj koji je na vrhu je svestan da njegovo ime dovlači ljude, on je svestan da ljudi žele da vide njega. Razlika je u tome što glumac koji je zaboravljen želi da vidi ljude. Njegovo ime više ne dovlači publiku kako bi trebalo, on žudi za njom, traži pažnju koju je vremenom izgubio. Verovatno nije mislio o tome kada je bio na vrhu jer tada je kao i Nortonov lik bio on garant brojne publike. To se najbolje vidi u razgovoru glumca sa ćerkom. Rekoh već, ćerka ima ulogu publike. On joj se izvinjava što ju je zanemarivao ranije. Zar to nije ono što popularni rade. Uzimaju publiku zdravo za gotovo. Publika je za njih masa koja postoji samo zbog njih samih. Kada je ostario, onda mu fali pažnja, onda mu je žao zbog toga što nije pokazao bolji odnos sa njima (njom) ranije. A popularni glumac lagano osvaja ovu devojku (publiku) i bez problema je drži u šaci. 

Još jedna luda scena je vezana za Nortona. On otvoreno priča o problemima sa potencijom ali tokom pozorišne predstave, u jednoj blesavoj sceni, njegova erekcija je i te kako primetna. Zašto je to tako? Zato što je na pozornici ono što jeste, zato što tu vlada situacijom, svestan je svoje veličine i nema ni jednu jedinu mentalnu blokadu. Tu je on onaj koji dominira, onaj koji dobija pažnju, onaj zbog koga je publika tu. On je tu da ih zadovolji - bukvalno. 

Upravo ti samouvereni likovi, likovi koji imaju harizmu, oni su ti koji uglavnom ugrabe pažnju, oni su ti koji prodaju priču. Rigen to shvata kada vidi da se u člancima u novinama o njegovoj predstojećoj predstavi uglavnom provlači ime njegovog popularnijeg kolege (Norton). I taj popularni lik, on ne samo da grabi pažnju, on prodaje priču, priču koja je Rigenova. On zadobija simpatije i publike (čitaj Rigenove ćerke). Možda vas taj lik iznervira ovde ali sačekajte malo. Ako u filmu imate glumca koji nije tako harizmatičan i imate nekog ko je popularan, ko treba da prodaje vaš film kao kvlaitetan, ko treba da ga promoviše jače? Nije bitno što je to ideja sporednog lika, ovo je i dalje marketing. Nemojmo u ovo vreme o tome šta je moralno. To je kao što su našu Nebesku Udicu prodavali kao film u kojem velike uloge imaju Đorđević, Bodiroga, Rebrača i Obradović. Nemojte reći da neko nije pogledao film samo zbog njih. Nije to njihova priča, nisu oni ti koji su je pričali ali oni su odlično iskorišćeni da privuku pažnju, pomoću njih je prodata priča. 

Iskreno, ja ne volim kritičare. Nemam problem da neko iznese mišljenje. I ja ovde laprdam. Problem je što oni direktno mogu da sahrane film, glumca i to samo zbog subjektivnog utiska. Koliko je to samo glupavo. Kritika je recimo upropastila Hičkokov Vertigo. Ne moram da ponavljam o kakvom se remek delu radi. Pisaću o tome što pre. Lepota je u oku posmatrača. Koliko god volim komentare koji se slože sa mojim mišljenjem,  toliko volim i suprotno mišljenje. Najradije od svega bih vam kopirao diskusije koje smo Djuka i ja vodili. Čoveče, to je rafal opasnih argumenta na obe strane uz uzajamno poštovanje i uvažavanje mišljenja. Toliko je dobar osećaj nesložiti se sa nekim ko razmišlja konstruktivno. Kritika samo treba da bude nečije viđenje, nečije zapažanje koje želite da čujete da možda vidite šta ste propustili. Sami treba da donesete sud o tome. Birdman upravo govori o tome. Neko uloži godine truda da napravi film, neku knjigu, neku muzičku numeru, neko jelo, da bi neko drugi ko ništa nije napravio u životu u par sati sve to upropastio svojom kritikom. Birdman vam zgadi kritičare koji imaju moć da upropaste nečiji trud. Tako i treba. 

Birdman je bivša uloga ovog glumca, uloga koja ga je okarakteristala. Kada imate tako jednu upečatljivu ulogu u životu, ta uloga vas nadvisi. Vi niste poznati po kvalitetu glume već ste poznati po ulozi. To je ono što muči našeg glumca. On se iz sve snage bori da izađe iz te uloge. Pokušava da bude veći od Birdmana. Fazon je u tome što je to teško. Birdman je on, on je Birdman. Recimo čitao sam intervju sa Erikom MekKormakom (Vil iz serije Vil i Grejs) gde on kaže da ne voli tu ulogu i želi da pokaže da može više, da to jednostavno nije on. Verovatno je to istina jer za uloge u tim sitkomima neka kvalitetna gluma i nije naročito potrebna. Problem je što svi u tom čoveku gledaju istog onog Vila. Kako da ga prodaš kao nekog surovog negativca ako je glumio dobroćudnog lika osam godina. Možete li glumce iz Prijatelja da gledate drugačije nego u toj seriji? 

Ali zašto taj glumac ne bi prihvatio ono što jeste. Ok, možda sada neko misli zašto bi taj MekKormak bio Vil. Ne mora nužno da bude to. Ali pazite, ljudi ga vole kao tog Vila, ljudi vole Švarcenegerovo I'll be back, ljudi vole Džon Vejnov čudni hod, ljudi vole Mel Gibsonovo ludilo itd. Ok, ne moraš da glumiš isto, ne moraš da budeš onaj kojeg si se zasitio, ali iskoristi to. Budi nov ali prodaj ljudima stari fazon, podseti ih na ono što te je ovekovečilo i imaš njihovu pažnju. Svi će reći da je to dobri stari taj i taj ali vidi šta on novo ume. 

Stvar je u tome da treba da prihvatiš ono što si bio, bilo da je to dobro ili loše, bilo da je to bilo uspešno ili ne. Iskoristi ono najbolje iz onog što si bio ali nadvisi to, budi nov a opet sačuvaj dobro iz prošlosti. Kada naš glumac trijumfuje? Kada prihvati da jeste Birdman. Birdman je svakako deo njega. On ga je prigrlio i oživeo. Ali zašto to donosi uspeh ako on smatra da može bolje? Zato što je kao Birdman bio prihvaćen, omiljen, zato što je to ono što po čemu ga ljudi poznaju, zato što je to uloga koju je on ovekovečio, zato što je on najbolji za tu ulogu, zato što je on asocijacija na tu ulogu, zato što je tu samouveren, zato što tu vlada, zato što je tu voljen. Kao Birdman, on može da dostavi ono što hoće, čak i nešto novo, čak i nešto potpuno drugačije. 

Šta je to drugačije? Kako danas možeš da kupiš publiku? Današnja publika je već skoro sve videla. To je toliko bolno da je sve postalo šablon. Čak i nešto što je postavljalo standard, danas je zanemarljivo u novim izvedbama. Kako onda da pomeriš granice? Moraš da odeš korak dalje. Ako si se nekada morao ogoliti do gole kože, danas im moraš dati meso, kost. Ako si nekada morao da im daš znoj, napor, umor, suze, danas moraš da im daš otvorenu ranu, veliki bol. Ako si nekada mora da im daš uverljiv efekat, danas ne smeš da mu prodaješ trik, danas moraš da im daš pravu krv. O da, braćo i sestre, danas ti ljudi ne veruju, ne veruju tvojoj muci, ne veruju ni u šta što im govoriš, ne veruju u tvoj trud, sve dok ne vide da krvariš.

Zanimljivosti:
Film je sniman redosledom kojim su scene i prikazivane. S obzirom da su scene bile dugačke, Norton i Kiton su beležili greške koje su glumci pravili. Najviše grešaka je napravila Ema stoun a najmanje Zak Galifianakis. Glumac (Kiton) kaže da nije glumio Birdmana od 1992. Te godine je Kiton poslednji put glumio Betmena. Uključujući i probe, snimanje je trajalo dva meseca. Kiton kaže da je ovo bio njegov najzahtevniji film. Nortonov lik je parodija na njega samog jer on sam ima reputaciju da je težak za saradnju. Tepih u bekstejdžu je isti koji je korišćen u legendarnom The Shining. 

Scena u kojoj Kiton trči u gaćama po ulicama je snimana posle ponoći. Većina ljudi koji se vide u snimku su slučajni prolaznici. Norton i Galifianakis su veliki fanovi Kitona. Ema Stoun je snimala svoje scene tokom pauza snimanja nastavka Spajder Mena. Prva glavna uloga za Kitona još od 2008. Birdmanov glas je parodija na Betmenov glas u izvedbi Kristijana Bejla. Kada je Šon Pen proglašavao Birdmana za oskarovca, rekao je "And the Oscar goes to... Who gave this son of a bitch his green card? Birdman!" Aludirao je ovde na Inaritua. Mnogi su smatrali da je to neumesno ali je sam Inaritu to prihvatio kao odličnu šalu.

Naj scena:

Birdman

Moja ocena: 9/10