Amores Perros (2000)

Kod nas nazvan: Pasji Život
Žanr: Drama | Triler
Režija: Alejandro González Iñárritu
Glumci: Emilio Echevarría, Gael García Bernal, Goya Toledo...

Priča:
Užasna saobraćajna nesreća povezuje tri priče. Svaku priču karakterišu gubitak, kajanje i surova realnost. A sve to u ime ljubavi.

Moj osvrt:
Zašto volimo nešto što je tuđe? Možda samo zato što želimo imati isto to. Možda smo ljubomorni na tuđi uspeh, na činjenicu da se taj neko ostvario i dobio ono što je želeo. Možda mislimo da mi zaslužujemo više tu nagradu. Možda uviđamo da taj neko ne ceni šta ima i da bi se mi prema tome odnosili sa mnogo većom pažnjom. Možda bi mi pružili mnogo veću ljubav tome što taj drugi zanemaruje. Da li smo se ikada zapitali da li zaista mi zaslužujemo tu nagradu. Zašto bi mi zasluživali to ako se nismo ni borili ni izborili? Da li smo zaista toliko vredni da zaslužujemo predmet svog obožavanja? Da li smo vredni i dostojni toga? Što je najgore, velike su šanse da i neko drugi tako misli o nama. Šta ako mi sami uzimamo zdravo za gotovo ono što imamo? Šta ako zanemarujemo i ne cenimo nekog ko je uvek tu za nas?

U našoj prirodi je da volimo ono što nemamo. Celog života radimo i stvaramo da bi ostvarili i dobili ono što nemamo. Da imamo sve, život bi bio potpuno besmislen. Znanje, borba, rad, takmičenje, trening, veštine itd, čemu bi sve to služilo ako ih nemaš zbog čega iskoristiti. Problem je što uvek smatramo da je borba za to teška. Problem je što uvek krivimo druge za nešto što nemamo. Uvek su tu nepredviđene okolnosti, uvek su tu nepreomostive smetnje koje stvaraju drugi, uvek postoji ono "samo da nije... ja bih". Da li je zaista tako? Ili ipak nismo vredni onoga što nemamo. Ili nas ipak mrzi da pomerimo dupe i uradimo nešto za sebe. Ili se plašimo svake prepreke i problema i ne smemo ustati i suprotstaviti se. Da li je poraz toliko strašan? Da li je zaista teško oporaviti se od poraza, naučiti lekciju, ustati ponovo i reći "još sam ovde". Da li je teško gubiti i ustajati svaki put sve jači dok ne postaneš toliko jak da nema prepreke koja će da te zadrži? Mislite li da lupetam, da teoretišem? Imate primer momka koji je rastao ovde i samo uz pomoć roditelja došao na krov sveta. Koliko puta je pao? Koliko je puta bio poražen? Koliko puta je bio omalovažavan i koliko puta će ga ljudi omalovažavati? Ako ste jedan od njih, vest za vas - on je na krovu sveta. Gde ste vi?

Da li to što nam fali mnogo, što nemamo mnoge stvari koje bi želeli imati, da li to znači da smo siromašni, neuspešni, loši? Osvrnimo se oko sebe. Pogledajmo šta zaista imamo. Ako smo se iole za nešto borili, rezultat naše borbe je tu. On treba da nam bude podsticaj da guramo dalje, da napravimo nešto i veće. Problem je što ljudi zbog borbe za veće zaboravljaju ono što imaju. Počnu da zanemaruju ono što je uvek uz njih, počnu da gaze ono što imaju jer to nije dovoljno dobro po njihovoj proceni. Braćo i sestre, stvari koje imate su ono što vam je temelj za ostvarenje nečeg većeg. Osobe koje su uvek uz vas su vaša snaga, vaš pokretač, vaš uspeh i vaša sigurna kuća. Tako se i odnosite prema njima jer one rastu sa vama. Cenite ono što imate da biste zaslužili nešto veće, da biste uspeli izboriti se za nešto veće. Često je ono što imate upravo to veće ali čeka na vas da ga napravite takvim. 

Kada je odnos među ljudima u pitanju, Amores Perros jasno pokazuje dve osnovne razlike. Ako ste nekom avantura, ako ste nekom polet i trenutno zadovoljstvo, ako ste nečiji trenutni uspeh, ako taj neko ne vidi kraj sa vama, vi ste uloga. Može vaš odnos delovati savršeno, možete misliti da je to sve što ste celog života čekali, može vam izgledati neverovatno zašto vi niste odabrani - nema to nikakve veze. Garant ste se zapitali zašto neka osoba provodi sa drugom vreme iako trpi, iako ne deluje srećno uz nju - jednostavno, to je bezuslovna ljubav. Prava ljubav je uvek bezuslovna. Ovaj film to pokazuje na najbolji mogući način. Sve ostalo je uloga za trenutno zadovoljenje potreba, za trenutni blesak, za trenutni uspeh, za izlazak iz trenutne loše situacije itd. 

Šta se dešava kada volimo ideal? Ideal uvek treba ostaviti takvim. To treba da vam bude neka pesnička ljubav, neki lajt motiv, neka nedosežna muza na koju će samo jedna pomisao da vam popravi raspoloženje. Povezivanjem sa idealom on gubi sve osobine kojim ste ga zakitili. Onda trošite svu snagu da taj ideal izgleda tako kako ste ga i zamislili. Lažete sebe da stvari nisu onakve kakvim se pokazuju, da će sve doći na svoje mesto jer to je nešto čemu ste težili. Treba da imate ideal ali on uvek treba da bude ispred, kao motiv da nastavite dalje. Problem je što ljudi zbog ideala često zanemare ono što imaju pored sebe. Jurcanjem za nekom genijalnim uslovima i sjajnim uspehom omalovažavaju trenutni ne videći da u onome što su postigli mogu naći sklonište, snagu i motiv. 

Najgora od svega je zaljubljenost u trenutni uspeh, u svoju sliku na krovu sveta. Svakako ćete doći u period kada ćete biti zadovoljni nečim što ste ostvarili. Ali pogledajte kroz vreme, taj uspeh će jednog dana biti lepo sećanje. U njemu treba da uživate ali morate biti svesni da postoji vreme i posle njega. To što zaglavimo sa trenutnom titulom ume da bude veći neuspeh nego uspeh. Ako ostvarite nešto veliko, ljudi će očekivati da nastavite dalje, očekivaće veći uspeh ili barem da ponovite isto to. Čim taj uspeh prođe, čim ne budete više mogli da ponovite tako nešto, ne smete stati. Onda ta slika o trenutnom uspehu bude pogubna. Morate nastaviti dalje. I posle najvećeg uspeha postoji sledeći korak. Čak iako nešto ne možete ponoviti, postoje druge sfere u kojim se možete ostvariti. Ako ostanete na tom uspehu ne krenuvši dalje, ostatak života ćete žaliti za onim što više nemate nešto što ste imali. Sve dok žalite, propustićete mnogo šansi. Ne dozvolite da vas uspeh zaključa - neka vam on proširi mogućnosti. Dovoljan je samo jedan događaj koji promeni sve. Koji poništi nešto što ste učinili, koji vam oduzme mogućnost za većim uspehom. I šta onda da radite? Da očajavate? Ne. Ustanete i napravite sledeći korak. 

Pomenuh taj događaj koji može da promeni mnogo. Ne postoji veliki događaj koji menja sve samo za jednu osobu. Iako se on desio jednoj osobi uticaj je veliki na mnogo njih. Ne mislim samo na osobe koje su vezane za onog kome se nešto desilo. Uopšte. Jedan veliki događaj, pogotovu katastrofalan, ume da ogoli osobu. Da poništi sve što je radila, da obesmisli svaki uspeh. Na žalost, ti tragični događaji su češći uzrok promena. Međutim promena koja se dešava i te kako može biti na dobro. Problem je što ljudi bez tih velikih šokova teško nauče nešto. Ovde vidimo El Kiva koji do ključnog događaja oduzima život. Posle toga čini nešto mnogo teže - pokušava da ga spasi. Vidimo osobe kojima se stanje menja, kojima nestaje uspeh, koji ostaju bez nečeg što su uzimali zdavo za gotovo, koji ostaju bez onog što ih je činilo onim što jesu. Kao što rekoh, šta posle toga. Kreneš dalje. Kao što rekoh, čovek retko nauči. Samo retki imaju snagu za taj korak. 

Amores Perros je kod nas preveden kao Pasji Život. Po mom mišljenju, približniji prevod bi bio Pasja Ljubav jer mislim da je to neki glavni motiv filma. Zašto je smisao u tome? Psu je dovoljno da ga hranite, da mu dajete mrvice, voleće vas i slepo slušati. E to je tragedija čoveka. On za sebe smatra da je toliko bitan i veliki da treba da bude voljen bezuslovno. On smatra da je to što će povremeno potapšati po ramenu, što će ponekad napraviti neki gest, dovoljno da bude voljen. Čovek je sa jedne strane zadovoljan kada je bezuslovno voljen. Tada najmanje pruža a smatra da treba da dobije sve. Međutim pre ili kasnije postaje nezadovoljan tražeći više. Čim stvari ne idu kako treba, nikada u sebi ne traži krivicu. E baš ti koji traže bezuslovnu ljubav ne shvataju poentu - da bi dobio lepotu, da bi dobio ljubav, moraš da je pružaš. Da bi dobio više, moraš da daješ više. Odakle nekom motiv da ti omogući lepotu ako mu lepotom ne vratiš. Pas je zadovoljan ako ga nahraniš i počeškaš. Čoveku treba mnogo više.

Zanimljivosti:
Iako se to radi na kraju u odjavnoj špici, ovde se na početku navodi da ni jedna životinja nije povređena u filmu. Kada su snimane borbe pasa, životinjama su vilice bile vezane kako se ne bi ujedale. Film je sniman u opasnijim delovima Meksika. Film je prekrajan 7 meseci. Scena saobraćajne nesreće je snimana sa sedam kamera. Negro, ime koje El Kivo daje psu je rediteljev nadimak. U scenama kada se vide mrtvi psi, oni su zapravo pod sedativima. Meksička asocijacija za zaštitu životinja je bila sve vreme prisutna.

Naj scena:

Napred

Moja ocena: 9/10