Žanr: Akcija | Krimi
Režija: Seijun Suzuki
Glumci: Tetsuya Watari, Cheiko Matsubara, Hideaki Nitani...
Priča:
Posle raspada njegove bande, jakuza pokušava da se snađe u životu van organizovanog kriminala ali ubrzo postaje lutalica kada njegovi stari protivnici pokušavaju da ga ubiju.
Moj osvrt:
Ako uporedim Tokyo Drifter sa Branded to Kill (podigao sam ocenu u međuvremenu ovom filmu kada su se slegli utisci), rekao bih da je nešto lakši za gledanje, bogatiji simbolikom ali siromašniji ludilom. Kao i u prethodno opisanom filmu, ni ovde samoj priči nije dat prevelik fokus. Radnja postoji naravno ali ne da bi nudila neizvesnost ili neku kompleksnu dramu. Ona je tu da posluži kao skelet na koji ćeš da kačiš ono što zapravo želiš da kažeš. Tako da nas ovaj film neće držati u nekoj napetosti zato što ne znamo šta će da se desi. On pokušava da nas baci u razmišljanje i donekle hipnotiše stilom.
Na prvi pogled sve ovde deluje poznato: mafija, lojalnost, izdaja, sukob bandi, čovek koji pokušava da nađe svoje mesto u svemu tome. Ali ovo je daleko od klasičnog krimi filma. Ovde junaci ne govore već pevaju. Najveći deo snage ovog filma dolazi iz muzike, pre svega pesme koju glavni junak Tetsu peva. Ona postaje svojevrsni lajtmotiv. I onda je jasno da ovaj svet nije vođen logikom kriminala već logikom emocije ako tako mogu reći.
Mislio sam da će mi mjuzikl u noar okruženju biti nešto što ću teško svariti ali zapravo je ispao prelep paradoks u filmu. Likovi pevaju ali pevanje ne deluje kao umetnuti soundtrack koji treba da nam premosti vreme do naredne scene. Pesma dolazi kao prirodni nastavak emocija likova koji je pevaju. Dok gledamo Tetsua koji luta, jasno je da su njegov glas i njegova pesma jedina konstanta u svetu koji se raspada oko njega. Njegova pesma ne samo da odlično oslikava njegove emocije već boji ceo film u potpuno isto raspoloženje.
Rekoh već da je radnja sama po sebi veoma tanka i glavni je krivac što sam film ne deluje tako dopadljivo koliko bi trebalo. No Suzuki ne pokušava da sakrije tu činjenicu. Ovde je sama radnja izgovor za vizuelnu i muzičku igru. U tom smislu film ne pretenduje da bude epohalan već možemo reći da je i minimalistički. No u estetskom smislu on ide u drugu krajnost. Sa ova dva filma Suzuki kao da nam govori da su već sve ove priče ispričane, sve te mafijaške zaplete već znamo, hajde sad da vidimo šta možemo da uradimo sa bojama, svetlom, muzikom, haosom, ludilom...
I dolazimo do tog estetskog aspekta. Tokyo Drifter neretko izgleda kao da je naslikan a ne snimljen. Kao da je svaka scena pažljivo komponovana. Neretko boje deluju neprirodno jarke a kontrasti umeju preći u apsurd. Prazni prostori, improvizovani setovi, minimalistički enterijeri sve to daje jedinstven utisak siromaštva i šturosti samog sveta u kom se likovi nalaze. Zato se u takvom svetu Tetsu oseća kao lutalica. Ne, nije stvar u tome da on ne pripada ni jednom gospodaru. On ne pripada ovakvom svetu.
Tetsu je više figura nego lik. Njegova pesma, njegova odanost, njegova lutanja čine ga nalik mitskom junaku. Ali Suzuki ga nikad ne mistifikuje previše. On je lutalica, beskućnik i u moralnom i u fizičkom smislu. Njegova sudbina nije tragična jer ga je izdala sama mafija. Njegova sudbina je tragična jer živi u svetu u kom je nemoguće naći stabilnost. Sa te strane film ima i egzistencijalnu dimenziju. Suzukijev junak se kreće kroz svet u kom nema oslonca i odnosi su jako nestabilni. Sve što mu ostaje jeste pesma koja ga drži na površini. Sa jedne strane ta pesma je ironija. Sa druge ona je i uteha.
Muzika prestavlja strukturu filma. Tetsu pevanjem pokazuje da zapravo ne pripada svetu kriminala već svetu lirike, tuge i poezije. Njegov glas postaje protest protiv nasilja ali i priznanje nemoći. U jednoj ruci mu je pištolj, u drugoj pesma. Taj kontrast najbolje oslikava ono što Suzuki radi u ovom filmu. Sa jedne strane film uspeva da bude lagan - sve deluje kao igra - setovi, pesme, šarenilo. Sve skoro izgleda kao parodija na gangsterske filmove. Sa druge strane, oseća se melanholija, oseća se da iza svih tih jarkih boja stoji praznina i usamljenost. Kao da se u isto vreme ovaj film i smeje i plače.
Nasilje u filmu je takođe jako stilizovano. Gotovo da izgleda kao ples. Kad se puca i ubija nema realizma. Sve je koreografija. Tu leži i ključ razumevanja Suzukija. On ne beži od klišea već taj kliše pretvara u igru, u umetniči čin. Radnja postaje sekundarna. Ono što ostaje je osećaj, atmosfera, vizuelni i muzički ritam.
Na kraju, Tokyo Drifter je film koji se pamti po slikama i tonovima a ne po zapletu. To nije priča koja može da ostane u sećanju. To je niz prizora i pesama koje se urezuju u podsvest. Suzuki pravi film kao da slika. Svaki kadar je kompozicija, svaki ton je boja. Zato je radnja samo ram za silku a likovi su figure koje su tu da naglase atmosferu. To je suština ovog filma. Ne traži od tebe da veruješ u likove već da se prepustiš osećaju koji oni nose. Suzuki još jednom izvodi neverovatan trik - oduzima nam naraciju ali nam daruje osećaj. On dokazuje da film može da postoji bez te rigidne naracije, može da postoji kao čista estetika, čista emocija. Može da postoji kao pesma.
Zanimljivosti:
Neke scene u Tarantinovom Kill Bill-u predstavljaju omaž ovom filmu. Naslovnu pesmu zaista peva glavni glumac, Tetsuya Watari. Film je snimljen i izašao je iz produkcije za 28 dana.
Naj scena:
Lutalica...
Moja ocena: 7/10
Нема коментара:
Постави коментар