Hiroshima and Nagasaki: 75 Years Later (2020)

 

Žanr: Dokumentarni | Istorijski
Režija: James Erskine

Priča:
Hirošima i Nagasaki: 75 godina kasnije, ispričano iz prvog lica od strane učesnika iz redova vojske, naučnika i preživelih.

Moj osvrt:
Na kraju gledanja ovog dokumentarca mogu da kažem i da on pogađa tamo gde treba ali i da ne pogađa ni približno jako koliko je trebalo. Ne možeš ovu temu da staviš u jadnih 80 minuta. Ovo je morao da bude dokumentarac od 3 prokleta sata jer imao je sve uslove da šokira, da opomene da upozori da prikaže šta se to dešavalo, da potegne moralne teme. Ovako je samo pretrčao preko svega toga. Nagurao je sav sadržaj u ovo smešno trajanje i dao nam je premalo vremena da osetimo priču kako je trebalo. Ovo je nešto što treba da doživimo kroz film, ovo je nešto što treba da boli i nešto što pokazuje da nikada nećemo naučiti lekciju. 

 

Verovali ili ne, u ovako malo vremena, dobićete priču o ekipi koja je okupljena oko ideje pravljenja bombe. Dok polako dodaju jednu po jednu osobu slušamo njihove komentare i ovde sam opet i oduševljen i razočaran. Veliki, možda i najveći plus je što čujemo glasove učesnika u celoj ovoj priči. Kolosalan minus je što ne vidimo lica dok daju izjavu. Vidimo fotografije ali smo bombardovani serijom ličnosti i jako je teško pohvatati ko je ko. Toliko naučnika, fizičara, pripadnika vojske, prilično je teško staviti to sve u glavu i sačuvati informaciju za kasnije. 

 

Sa strane čoveka koji voli fiziku, jako sam bio zainteresovan procedurom pravljenja bombe. Film posvećuje i tome nešto vremena ali opet, fali mi više informacija. Ovo je samo skelet cele priče: malo informacija šta su ideje, malo informacija sa kakvim preprekama su morali da se izbore i to je to. I dalje pričamo o strogo informišućem delu ove priče. Nisam stigao do morala, zato mogu da kažem da me kao nekog ko voli fiziku zanima ovo. Kao čovek sam naravno zgrožen. 

 

S obzirom šta bombardovanje Hirošime i Nagasakija predstavlja, naravno da moramo da se bavimo moralom priče. Hajde prvo da pričamo o vojsci. Naravno svako normalan osuđuje ovo što je učinjeno, neću da drvim o tome. No hoću da pomenem trenutni slučaj gde jedna velika sila preti atomskim naoružanjem i kaže da joj je potrebno za odbranu. Većinska javnost u našoj zemlji koja je prepuna ožiljaka iz ratova to podržava. Ok, ako ste jedan od njih, nemate nikakvo pravo da pričate o Hirošimi i Nagasakiju kao lošim slučajevima. Zašto? Zato što je ideja atomske bombe bila da se natera Japan na kapitulaciju da bi se, gle čuda, DOŠLO DO MIRA. Jel vidite besmisao svega ovoga? Pa ako sad vaš iskompleksirani kepec kog favorizujete ili senilni idiot sa druge strane potegnu atomsko naoružanje, vi uzmite kokice, sedite na tribinu koja vam se više sviđa i navijajte. I dok se vodite tim vašim idiotskim rezonima, samo budite svesni da vaši unuci verovatno neće imati taj benefit da dišu normalan vazduh. Nema veze, neka vaš favorit pobedi. Budite duševno ispunjeni nečijom patnjom i smrću. 

 

No da se vratim na temu filma. Već sam u prethodnom pasusu ponovio da je uništenje bilo u cilju mira. Koliko je to samo besmisleno. No drugi izgovor je nešto što me je još više razbesnelo. Čovek pravda bacanje atomske bombe time što bi majke poginulih vojnika bile razočarane kada bi saznale da imamo silu kojom bi zaustavili rat i kaznili ubice njihove dece a nismo je upotrebili. Koliko je samo ovo zao komentar. Ali zašto se zgražavamo na ovo? Ista sranja vam prodaju u dnevnoj politici. Bukvalno svaku idiotsku odluku vlast će da vam pravda patetikom, borbom za naše bolje sutra, patnjom koju oni podnose. U srži toga je zlo koje živi na patnji drugih pa možda i na vašoj. Užasava me što to uspešno prolazi i to tako lako. 

 

No hajde da se bavimo naučnicima. Užasavajuće je što su tako veliki umovi radili na nečemu ovako zlom. Mislim da ovde film trpi najviše. Ako od vojske i političara očekuješ da će da opravda ovako nešto, od fizičara želiš da čuješ i drugačiji stav. I preko ovoga je pretrčano i ovo je glavni razlog što filmu dajem ocenu manje nego što zaslužuje. Zbog toga što su žurili i jurili nismo baš uspeli da pohvatamo ova imena. I kada krenu u njihova rezonovanja ne vidimo lice koje priča. Iskreno, većina njih deluje fascinirano nečim što su napravili. Samo za jednog mi izgleda da je iskren i razočaran jer je napravio nešto što donosi smrt. Ostali su očigledno ponosni ali su uspeli da nađu zanimljiv predlog kako upozoriti Japance na to koliko je atomska bomba jaka pa bi oni mogli to upozorenje shvatiti ozbiljno i prekinuti rat. I umesto da vidimo diskusiju oko ovoga, čujemo jednu rečenicu predstavnika vojske i to je to. AAAAAAAAAAAAAAAAA. Film na sjajan način drži činjenice na jednoj strani, moral i emocije dodaje dobro na to, ali previše propušta da igra na kartu morala. Ne možeš ovakve stvari da mi zatrpaš u pola minute. 

 

Iako se narator filma drži samo činjenica, emocije i moralni deo priče čujemo iz govora drugih. Ponavljam, veliki problem je što nemamo snimak ljudi čije izjave slušamo. Tek na kraju imamo nekoliko sekundi ali to je premalo. No pravi užasi kreću kada čujete izjave onih koji su preživeli bombardovanje. Film tu pakuje užasavajuće slike u nizu i čujete potresne priče od ljudi koji su prošli kroz sve to. Braćo i sestre, zaplakao sam kao kiša u jednom momentu. Ne treba ti karikiranje, ne treba ti smišljanje priče, ne treba ti patetika i lažni moral. Sve što je bilo dovoljno je priča nekog ko je preživeo ovaj užas. Samo ta jedna priča je dovoljna da prikaže koliko je čovečanstvo otišlo u tri lepe kada su nam ovakva zlodela rešenja problema. Samo jedna priča je dovoljna ovde da vas udari u stomak tako da ne možete danima da se oporavite. Ne mogu reći da film ne daje dovoljno prostora ovome ali morao je da da više prostora žrtvama. 

 

I onda ide segment u kom se priča kako SAD šalju doktore i naučnike da sagledaju posledice. I pomisliš da su doktori poslati da pomognu. Zapravo i oni i naučnici treba da analiziraju posledice. Ono što je više nego primetno, naučnik koji se smeje na svakoj od slika dok nam daje izjave kako je šokiran svim tim. Svaka čast za film kako je uspeo da bez naratora prikaže dvoličnost ovog nečoveka. I sve ovo povlači još jedan zaključak, ako ovi izučavaju posledice atomske bombe, dobijamo jasnu sliku jednog eskperimenta. Iskreno o tome nikada nisam razmišljao ali mi gledano ovako izgleda i više nego očigledno da je ovo uz demonstraciju sile bio i jedan odvratan eksperiment. E sada, što imamo stotine hiljada žrtava, koga boli patka. Vidi šta smo postigli tim? Čućemo i govnare koji se hvale postignućem pravdajući sve ovo. Na žalost film prekratko traje tako da njihova imena ostaju zatrpana negde. 

 

Film se zove Hirošima i Nagasaki 75 godina kasnije. Za očekivati je da vidimo Hirošimu i Nagasaki 75 godina kasnije. To dobijamo u prokleta 2,3 minuta. Posle toliko slika uništenja neverovatno je kada vidite koliko su sad to lepi gradovi. I vidite napokon ljude koji su preživeli to. Ali 2,3 minuta za ovo, to je jednostavno premalo a i bezobrazno. Umesto da mi daš slike uništenja i onda bukvalno isto mesto kako sada izgelda, umesto da mi daš ljude koji šetaju tim delovima grada i objašnjavaju šta su proživeli, umesto da se posvetiš i tome kako su ovi ljudi obnovili nešto što je uništeno, ti zanemaruješ to. To je snaga čoveka da preživi i stvori, da pobedi destrukciju kreacijom. Ali ne, to izgleda nije zaslužilo da bude prikazano.

 

I na kraju dolazimo do onog "naučili smo lekciju". Imamo Openhajmera koji je praktično bio otac Atomske bombe koji je išao na sve strane i pričao o opasnostima. Koji je pokušao da dočara koliko to može biti pogubno i za njegovu zemlju ako dođe do bombardovanja SAD. Imamo sve te slike užasa, imamo izjave žrtava, imamo jedno jasno predočeno zlo kojeg treba da se stidimo kao čovečanstvo. Takvo nešto nam se ne može ponoviti zar ne? Kao što ni Hitler ne može da nam se ponovi, zar ne? Zar ne? Pogledate Die Welle pa recite da je nemoguće. Čekaj, film nije dovoljno dobar dokaz? E pa ovaj filmić vam je spremio rasplet koji će vas ubediti da ne da nismo naučili lekciju, gluplji smo nego ikada. Kada vidite seriju demonstracija atomskog naoružanja od strane velikog broja država kroz sve ove godine, sve će vam biti jasno. Ovaj film je morao da bude barem duplo duži i bio bi jedan od najznačajnijih dokumentaraca koji su napravljeni. Ovako izgleda kao gadno isečen film koji su morali da spucaju u jako kratko vremena. Da, on sigurno zaslužuje veću ocenu ali ovaj tema zaslužuje više vremena a film joj to nije posvetio.

Zanimljivosti:
Svi audio snimci izjava su autentični.

Naj scena:

Probe...

Moja ocena: 7/10