Stachka / Strike (1925)

 

Žanr: Drama
Režija: Sergei Eisenstein
Glumci: Grigoriy Aleksandrov, Maksim Shtraukh, Mikhail Gomorov...

Priča:
Grupa ugnjetavanih radnika pokreće štraj u predrevolucionarnoj Rusiji.

Moj osvrt:
Štrajk je film od kog sam možda očekivao previše pa na kraju nisam bio toliko fasciniran odgledanim. Možda ima i do godina koje su ga zatrpale. Verujem da je u svoje vreme bio prvoklasni spektakl jer neke scene su za ono vreme fantastično usnimljene. Poruka je recimo univerzalna ali nisam siguran koliko baš odjekuje zbog nekih propusta koji su očigledni. Mislim da film nije sagledao sve aspekte problema i suviše se bazirao na jednoj liniji ali dobro, s obzirom na period u kom je pravljen i da se tek nekoliko godina odmaklo od revolucije, to nam je što nam je. 

 

Jasno je gde ovo ide od prvog momenta. Već u prvim scenama vidimo govorkanja o nezadovoljstvu radničke klase i odmah stiže glas do "ovih gore". Zanimljiv je taj put koji vesti prelaze od upravitelja fabrike preko vlasničke strukture pa sve do organa vlasti. Očigledna namera filma je bila da pokaže odgovornost sistema protiv kojeg je kasnije podignuta revolucija. I upravo to se ovde vidi. Film apsolutno loše stanje niže klase stavlja na teret sistema. Kako mi reče jedan čovek "To što se vi siti bunite protiv vlasti, to možeš okačiti mačku o rep. Problem je kada gladni ustanu."

 

No kako je upravo taj sistem prikazivan iskarikirano sve vreme dolazimo odmah do prvog problema a to su tajni agenti koji treba da prate šta štrajkači rade. Svaki od tajnih agenata ima ime koje je dobio po životinji i onda u jako simpatičnim ali u ovakvom filmu vazda nepotrebnim scenama se povlači paralela između tih likova i životinja po kojima su dobili imena. Ok, nije to loš način da zapamtimo te ljude ali uloga koju imaju ovde ne opravdava ovoliko vreme koje im je posvećeno. U filmu kojem želiš da ostaviš poruku za sva vremena imaš ovakve smejurije - neozbiljno. 

 

Okidač za početak štrajka je smrt poštenog radnika što je sigurno najupečatljivji mogući izbor za ovako nešto. Nepravda koja je naneta običnom, vrednom čoveku koji pošteno radi svoj posao treba da bude rana koja će da podigne glas protiv onih koji su je naneli. I ta pobuna sa ljudima koji su ustali, gase mašine, istrčavaju ispred fabrike i prave haos je spektakularno usnimljena. U ovom momentu me je film imao. Da da, počelo je i nema zaustavljanja. Hajde da vidimo šta će dalje biti.

 

I onda je opet tu klackalica. Moramo da se spustimo dole. Bez ove smrti, mi ne vidimo niti jedan jedini razlog za štrajk i pobunu. Tek kada štrajkači izađu sa svojim uslovima mi vidimo tek ponešto od toga - recimo da mala deca rade u fabrici, da ljudi rade više od 8 sati. Ali i dalje ovo ne ubada u suštinu problema. Ne možeš mi reći "pa znaš to iz istorije". Moraš da mi ispričaš to što gledam da bi bilo ubedljivo. Tako da mi je trebalo nekoliko scena da mi pokaže da je ovo pretežak rad, da ljudi žive u teškim uslovima, da su nesrećni, izmučeni, gladni. Mi ne znamo ama baš ništa. 

 

No kada su se ljudi ujedinili to izgleda odlično. To je sve što je potrebno za uspeh - ljudi ujedinjeni oko jednog cilja. Ako je cilj plemenit i uzvišen onda to ima veliku vrednost. I ovde vidimo tu borbu za bolja prava, za poštovanje običnog radnika. Nema nerealnih zahteva. I ljudi deluju kao skladna celina. Optimizam pršti na sve strane i sve deluje kao da dolazi bolje vreme. Svaka čast na ovakvom nizu scena. 

 

I onda se preselimo na scene gde vidimo gazde koji su najgore moguće karikature. Jedu, piju, goste se i brišu dupe zahtevima radnika. Ok, to je simbolično i donekle dobro ali nije dozirano onako kako treba. Ovi ljudi su planski napravljeni kao debeli idioti koji uživaju u bogatstvu. Revolucija se dogodila. Snimaš film o razlozima za nezadovoljstvo i umesto da ljude koje si svrgao predstaviš realno, da se vide jasni razlozi problema, ti ih predstavljaš kao nepostojeći skup klišea. To ima smisla ako praviš komediju. Ovaj film to nije i za mene je ovo u potpunosti neozbiljno. 

 

Štrajk se zaleteo, fabrike stoje i onda čujemo rečenicu kako su bogataši shvatili da sede na tronovima koje su napravile ruke radnika. Odlično rečeno. I to shvatanje je trebala biti prva velika pobeda. Šta vidimo od svega toga? Ništa posebno. Prešlo se preko ove rečenice jako brzo i verovatno najsnažnija rečenica u filmu je postala višak. Ako fabrike stoje, moramo videti posledice po vlasnike. Da li možete da zamislite najuspešnije proizvođače kako im strojevi dugo stoje nepokrenuti? Naravno da ne. Morali bi dići paniku. Šta se ovde dešva? Vlasnici cede sok, jedu i piju, podsmevaju se radnicima. Deluju kao totalni idioti. Da li zaista mislite da totalni idiot može da bude vlasnik uspešne korporacije? Film se ni jednog momenta ne trudi da pokaže da štrajk radnika boli upravu fabrike i samu vlast. 

 

No malo se promeni ploča pa i u ovako starom filmu vidimo one dobro poznate mehanizme koji su i danas aktuelni. Ljudi koji su najveći problem su praćeni i eliminisani. Naravno tu su sve te stvari poput potkupljivanja, ucene, mučenja i svih tih pizdarija koje bi trebale da poraze duh pobunjenih radnika. Za to filmu moramo skinuti kapu. To jeste svevremeno no ona glavna poruka nije tako snažna. 

 

I onda dolazimo u finale koje je u jednu ruku spektakl u drugu je razočaravajuće. Spektakl je kako je samo snimljen taj haos gde su obični radnici napadnuti od svih: od policije, vatrogasaca i na kraju vojske. To proganjanje ulicama i mučenje je brutalno. No moj veliki problem je što sve to traje predugo. Mogu da zamislim da je u godinama kada je ovo snimljeno izgledalo veličanstveno. Haos i akcija koji traju pola sata su mi danas jako zamorni. Sva ta polivanja ljudi vodenim tuševima, bičevanja, pucanja, masakr i ubijanja su jednostavno previše trajala. I za manje vremena možeš da ostaviš jak utisak. Scene pre ovoga su još više odmogle jer gledamo neku sprdnju koju jedva razumemo šta je. 

 

Oko još jedne stvari sam podeljen. Film nema glavnog protagonistu. Ako gledamo to sa strane da je u pitanju jedan narod - to jeste dobro. Nemamo glavne likove - glavni lik je radnička klasa. Super. Ali po meni to nije dobro jer se gubi dramski momenat. Nije sporno da smo trebali gledati ovakvo finale gde su svi pretučeni i masakrirani. Ali da smo imali barem dva, tri lika čije bi smo sudbine praitli, ovo bi imalo jači efekat. Na nekolio manjih sudbina odlično vidiš sudbinu veće grupe. Mnogi filmovi su to uspešno predstavili. 

 

Štrajk je ok film ali je iskreno izneverio moja očekivanja. Razumem da je pravljen u revolucionarnom duhu ali neprijatelje ne treba da predstavljaš kao karikature već kao istinsko zlo koje ne želiš da se ponovi. Pogledajte Come and See na primer. Tako se predstavlja neprijatelj. Neko ko je spreman na takve užase ne sme da se pojavi, inače ništa nismo naučili iz istorije (kao što i nismo). Štrajk nam daje karikature i time ne daje revoluciji veličinu koju je želeo. Fali taj dramski momenat poput onoga koji je pokrenuo haos. Imamo ga na kraju ali nekako mi je ostao taj nedorečen utisak. Moglo je ovo bolje. Istorijski momenat je bio jako važan da se napravi bolje. Ne mogu da kažem da su baš uspeli u tome.

Zanimljivosti:
Prvi film Sergeja Ajzenštajna. Najstariji Ruski film koji je uključen u listu "1001 film koji morate odgledati pre nego umrete".

Naj scena:

Počinje...

Moja ocena: 6/10