The Irishman (2019)

Kod nas nazvan: Irac
Žanr: Biografski | Kriminalstički | Drama
Režija: Martin Scorsese
Glumci:  Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci...

Priča:
Mafijaški egzekutor se priseća svog života i moguće umešanosti u nestanak Džimija Hofe.

Moj osvrt:
Znate onaj prijatan osećaj kad vas neko koga volite zagrli i onda uživate u tome baš svaki put. Tako počinje i ovaj film. Skorseze ponovo priča svoju priču na pitak i lep način. Ali nešto tu fali. Priča je ok ali opet, nešto štrči? Glumci su sam vrh i sve ih volimo. Šta onda ne valja majku mu? Ti glumci su stari. Znamo da su stari. Ne postoje efekti kojim ih možeš podmladiti. Ne postoji putovanje kroz vreme koje će me ubediti da ispred stoji čovek u naponu snage. Skorseze ih ovde čini jako relevantnim. Problem je što je sve to jako neubedljivo. Postoje već priče sa ovim ljudima kada su oni bili u snazi (Taxi Driver, Casino, Goodfellas). Zašto nisi koristio mlade glumce u tom delu filma? Sigurno možeš da ih našminkaš i maskiraš tako da liče na ove glavne, pa kad dođe vreme, glavni treba da preuzmu. Nisi tek tamo neki mali režiser kojem slabu priču treba da izvlači sjajan glumac. Ti bi trebao da lansiraš mladog glumca. Uradio si to mnogo puta. Zašto sad igraš na sentiment prema legendama koje su na zalasku. 

I sama priča na početku, lepo je to ispričano ali opet, čuli smo to već. Ovo je taj i taj (u tom momentu ste već svesni da je on jako zajeban), on je jako zajeban, on može ovo ili ovo. I onda idu kratke scene gde se vidi šta taj može. Što je ok recimo da vidimo Bobija Kanavalea kao nekog jako zajebanog. Ali onda iznad Bobija vidimo veštački podmlađenog Pešija i malko je to sve neubedljivo. Gledamo matorog DeNira koji bije tamo nekog u prodavnici i to izgleda toliko veštački da naprosto boli. U njemu nema dovoljno života da prebije mačku a kamo li čoveka. Nekako se prebrzo nabaci toliko likova i toliko stvari. Ok, čuli smo već, uverzirani smo u takvu priču. Može to i tako brzo. Ali nije naročito impresivno. 

Sad ispada da hejtujem što su ovakve tri glumačke legende u filmu. Ne hejtujem. Treba da budu, ali u dobu koje im pripada. Ne možeš da ih stvoriš da budu ono što fizički ne mogu da iznesu. Koliko god De Nirovo lice bilo ispeglano, pokreti odaju čoveka koji nije više u snazi. Glumački će ti on izvesti šta god želiš, ali nije gluma problem - fizika jeste. Jedini koji me je ubedio u neku vitalnost je Paćino. On je jedini uneo život i energiju u svoj lik. Ovim ostalim je na žalost vreme oduzelo moć da nas ubede u to što treba da glume. Kada njihovi likovi dođu u poznije godine, sve je to na mestu. U mladosti je neubedljvo. Mislim, shvatam ja to. I ja bih voleo da Vlade još uvek igra košarku, da Gillan u 75-oj može da otpeva Child In Time kao pre pedesetak, da mogu da igram basket sa ocem, ali priroda je ta koja je onemogućila sve ovo. Treba da prihvatimo takve stvari. 

Kao što rekoh, Skorseze ume da složi tu priču o svim i svakom. Posle prvih sat vremena kad u igru uvede i Hofu (Paćino) ima već odličan teren za razvoj priče. Znate ko je sa kim, ko šta radi, kako stvari funkcionišu, ko je za šta odgovoran. Likovi su dobrano formirani, imaju motiv i upotrebnu vrednost. Jeste dosta vremena utrošeno u sve ovo ali svo to vreme nije ulupano uzalud. Ako zanemarimo onaj problem da su likovi vidno stari uprkos efektima i Skorsezeovaoj želji da ih predstavi mladim, sve ostalo je na mestu.

Baš u prošlom tekstu o 9 rota / 9th company sam pomenuo da je problem što u filmu ne vidimo istorijsku odrednicu. Možeš smestiti film u bilo koje doba. Takođe, ništa nam se ne govori o trenutnom sukobu. Pogledajte ovde kako je to odrađeno na savršen način. Prvo, atmosfera i priča pripadaju samo tom dobu u kojem se događa. Drugo, kada se film seli u neko drugo doba i dalje se akcentuje ono koje je trenutno tema. Hofa je istorijski lik i možemo slobodno da ne istražujemo njegovu priču pre gledanja filma. Skorseze nam ga daje na dlanu i to samo u nekoliko kratkih scena. Sve što znamo je tu: šta čovek zastupa, koje su mu namere, sa kim ima kakve odnose i najbitnije, kakav je. Tako se to radi. 

Skorseze ima i onu stvar da, ako smem reći, raskrinka mnoge političke igre tog doba. Svesno priča o tome koliko je mafija imala uticaj na politiku tog doba, koliko je njena podrška bila bitna ljudima iz visokih krugova (neke stvari se nikada ne menjaju) i kako su oni upotrebljeni. Vidimo koliko su oni utkani u sve sfere društva i kako odlučuju o svemu. Kada god se pojavi neki od likova u filmu, scena se zamrzne i vidimo ispisano na ekranu ko je on i kako je skončao. Sa jedne strane to je dobar fazon. Sa druge strane većinu tih likova i vidimo tako na trenutak. Čak i ceo film nije toliko krvav koliko se ovde trubi da ima nastradalih. 

Ono što mi je jako prijalo je ta noar atmosfera u filmu. Jako podseća na doba kada su ti filmovi bili u punoj snazi. Kolosalan posao tu radi naracija i tu naraciju perfektno radi sam De Niro. Možda fali još upečatljivih momenata da začine film. Dosta ovde ima priče, dijaloga, razvoja likova i radnje ali nema toliko tih prelomnih momenata. Pogledajte Casino i Goodfellas. Svaka prokleta scena nešto znači i donosi nešto. Pogledajte Taxi Drivera koji je uslovno rečeno spor, poput ovog filma. Svaka scena nosi neko ludilo i neku unutrašnju dramu i borbu. Kao da je Skorseze bio svestan starosti svojih glumaca pa je zauzdao to i rešio da nam lagano priča tu neku političku i društvenu priču. 

I tu negde dolazimo do jedne stvari za kojom ovaj film debelo kaska u poređenju sa tri pomenuta. Dramski momenat je tek povremeno jak. Skorseze je svu svoju snagu iskoristio da ispriča tu neku poslovnu stranu priče dok se one dramske koja govori o njegovim likovima retko doticao. Pogledajte Goodfellas, Taxi Driver i Casino, koliko je ludila među samaim likovima, koliko njihovi životi zapravo nose film pa posle toga dolazi posao koji sve to komplikuje do maksimuma. Ovde imamo posao u 90% filma dok se drama pojavi tek tu i tamo. Tako ubiješ veštinu glumca. Veliki glumci su veliki upravo zbog tih sjajnih dramskih, emotivnih momenata. Ovakav pristup više liči na dokumentarac. 

Ali samim tim što se posvetio ovakvoj priči, budite svesni da ju je razvio do perfekcije. Sa te strane, činjenicu da ovo možete da uzmete za dokumentarac posmatrajte kao maksimalnu vrlinu. Skorseze se trudio da ne propusti ni jedan jedini momenat koji može biti bitan za samu priču. Sve te dijaloge, rasprave, malverzacije, poteze, sve odluke je servirao pred nas. I ova priča, iako nije ni malo epohalna niti nova, ispričana je na fenomenalan način. Skorseze ju je osmislio do perfekcije a glumci izneli fantastično. Iskreno, više bih voleo da je drami dao veći akcenat jer prelomni momenti su oni dramski. No ako više volite ovu drugu stranu, ovo će više biti vaša šoljica čaja nego pomenuti Skorsezeovi dijamanti. 

Priča je ogromna. U njoj je toliko likova da je to užasno teško pohvatati u jednom momentu. Kako Skorseze to uspe da poveže tako da popijete ovu priču kao hladnu limunadu po vrelom danu? Hajde da se udaljimo malo odavde i vidimo kako se to radi u domaćim, popularnim serijama (Bolji Život, Srećni Ljudi, Porodično Blago). Tu vidimo da su praktično svi likovi povezani preko nekoga. Osoba A može doći do osobe Š (ili u latiničnoj verziji Z) preko gomile drugih. Kao klincu, te povezanosti su mi bile urnebesno zanimljive. Skorseze u centar stavlja jednu jedinu osobu a to je Irac (De Niro). I on povezuje sve. Svi su ok sa njim, svi ga znaju, on sa svima komunicira. Automatski imaš centralnu figuru filma koju si učinio značajnom samim tim što zna druge čija je uloga i priča veća. Praktično je sporedan u pričama ovih svih koje poznaje jer svi su nekako iznad njega a opet, utiče na svakog od njih pa je njegova uloga ogromna. Fenomenalan potez Skorsezea i ekipe. 

Nesumnjivo postoji i neka drama u njegovom odnosu sa drugim likovima. Samim tim što sve poznaje, što je ok sa svima, što utiče na sve, osetljivi su odnosi između njega i ostalih. Zamislite sada da je fizički lancem vezan za svakog od njih. Ako svako počne da vuče na svoju stranu, rastrgnuće ga. A opet, on stoji čvrsto na sredini i kao sporedan lik drži sve to na okupu. I prvi put kada stvari budu van njegove moći, videćete taj dramski momenat o njegovom odnosu sa drugima. Zapravo, to nije ni blizu bitno kao odnos sa porodicom.

I tu dolazimo do nekog problema. Film na kraju servira tu porodičnu dramu. Do tog momenat je bio ravna crta: ćerka koja ga gleda belo ceo film, bivša supruga koja se ne pojavljuje, sadašnja supruga prema kojoj vidimo samo jednu iskru emocije. Na kraju kada film treba da poentira sa nekim gubicima i teškom pričom, nije dovoljno jak. Odnosi između ovog čoveka i članova njegove porodice su ceo film ostavljani po strani. Scene starca koji je ostao sam su setno prelepe u svojoj tragičnosti. Ali ne blistaju toliko upravo zato što drami nije posvećeno dovoljno pažnje. 

Ovde bih se vratio na trećeg Kuma koji je opšte omražen. Nije on loš film, ali je ono što nismo želeli da gledamo. Ne želimo da gledamo kada naši heroji ostare. Ne želimo da gledamo kada je neko nemoćan u onome u čemu je vladao a i dalje se očekuje da vlada u tome. Majkla je u trećem kumu vreme pregazilo ali oni uprkos tome žele da nam pričaju tu priču. Skorseze je to uradio neuporedivo bolje. Imao je jako moćne likove koje je doveo do starosti i nemoći. I kada ih vidiš tako nemoćne na kraju, zapitaš se čemu sve. I drugi putevi, manje bučni, tragični ili turbulentni bi ih doveli dovde. Kada je došlo poslednje, sve ono što je kroz ceo film delovalo kao bitno, zapravo je mali gubitak. Ono što je zapravo trebalo da ih čini srećnim, izgubili su mnogo ranije. Ovde je film naglo popravio utisak. 

Ne padajte na fore i hajp. Ovo nije dovoljno dobro da bude u istom rangu sa Skorsezeovim masterpisovima. Ova priča u rukama drugih bi bila tek ok film a možda čak i promašaj. Skorseze je dokazao da i od ne tako snažne teme može da napravi nešto i te kako vredno pažnje. Jeste omanuo u tome što je pokušao da pomladi već stare glumce, jeste propustio da nam ispriča malo više ljudske drame, ali opet ispričao nam je jednu kompleksnu priču na sebi svojstven način, dozvolio jednoj glumačkoj legendi da još jednom bude spektakularna (Paćino), film od tri i po sata bez akcije napucao dijalozima i monolozima i uspeo do kraja da zadrži pažnju bez problema. Za nešto više, morao je biti smeliji i luđi kao u svojim ranijim masterpisovima.

Zanimljivosti:
Paćino je izjavio da se, dok je snimao ovaj film, podsetio kako je to rađeno sedamdesetih. Dok konačno nije pristao, Peši je oko 50 puta odbio da se vrati iz penzije i prihvati ulogu. Kuća sa početka filma je ista kuća iz filma Goodfellas. De Niro je želeo da film zadrži ime knjige " I Heard You Paint Houses". Film je sniman 106 dana - najduže od svih Skorsezeovih filmova. U jednom momentu je bilo planirano da ovo bude film iz dva dela. Kao što je prikazano u filmu, Peši i De Niro i u stvarnom životu pričaju italijanski jako dobro. Za specijalne efekte podmlađivanja likova, korišćena je ista tehnika kao i u filmu The Curious Case of Benjamin Button(2008). Miki Rurk je trebao biti u filmu ali De Niro je odbio da radi sa njim zbog svađe koju su imali kada je sniman film Angel Heart (1987). Najduži od svih Skorsezeovih filmova.

Naj scena:

Don’t shut the door all the way. I don’t like that. Just leave it open a little bit.

Moja ocena: 8/10