Roma (2018)

Žanr: Drama
Režija: Alfonso Cuarón
Glumci: Yalitza Aparicio, Marina de Tavira, Diego Cortina Autrey ...

Priča:
Godina u životu sluškinje porodice srednje klase u Meksiko Sitiju ranih sedamdesetih.

Moj osvrt:
Prvo sam se zapitao zašto je Kuaron odlučio da ovaj film bude crno-beli. Verovali ili ne, nije time film dobio na nekom šmeku starih crno-belih fimova već sve vreme postoji taj utisak da vam neko priča priču iz prošlosti. Bez ikakve naracije, Kuaron je odlično predstavio jednu priču koja izgleda tako kao da je naracija prati sve vreme. Tako da je izvesno da je ova odluka doprinela kvalitetu samog filma. 

Način na koji su usnimljene scene je nešto što mislim da se jako retko viđa ili čak možda nije ni viđeno. Kamera jako retko miruje. Tu naravno ne mislim da se ona drmusa i da je snimano iz ruke. Scene su ili takve da je kamera pozicionirana i onda krene u laganu rotaciju ili pak prati scenu i likove horizontalno. Zbog ovoga sam sve vreme imao utisak da gledam nešto drugačije od svega do sada. 

Priča je odlično predstavila jednu simpatičnu služavku i njeno prelepo uklapanje u porodicu koju služi. Na prelep način je pokazano koliko je ona bitna, koliko povezuje sve te likove i koliko jednostavne stvari koje radi čine sve ono što gledamo lepšim. Što se tiče ovoga da je ovo neverovatna i neviđena životna priča - nije. Ne nasedajte priče o epohalnoj životnoj drami. U pola sata The Best of Youth ima više života nego u celom ovom filmu a sveukupno, kada je drama u pitanju, smešno je porediti ova dva filma. Ovde je ono što valja priča o ovoj devojci. Ostalo se nakačilo na ovu priču i ona je kako tako vuče sa sobom.

Ono što je film uspeo sjajno da dočara to je lepa, iskrena emocija. Bićete neretko dirnuti time. Taj lep odnos između likova čini ovu priču vrednijom i prihvatljivijom. To su momenti u kojima ljudskost blista i takve momente treba veličati i naglašavati. Kada su oni mračni delovi priče u pitanju, sve je to predvidivo minimum deset minuta pre nego što će da se desi. Iskreno, nisam tu video puno stvari koje su jako vredne pažnje. 

Kada sam već pomenuo te ružne stvari. Da ne bih spojlovao, povućiću paralelu sa drugim filmom. Scene o kojima pričam su skroz drugačije ali shvatićete poentu. U Law Abiding Citizen vidimo provalnika koji ispred nemoćnog oca nosi njegovu ćerkicu u drugu sobu. To je jezivo, šokantno, užasno i validno kreira neverovatnu količinu besa i mržnje. No, šta biste rekli da su vam servirali i scenu silovanja te devojčice? Ono što hoću da kažem MORAŠ DA IMAŠ JEBENI LIMIT, MORAŠ DA ZNAŠ KADA JE DOSTA. Kuaron ovde "poentira" užasavajućom scenom. Ovo nije hrabrost i drama, ovo prevazilazi sve granice neukusa, ovo je patetično i verovatno najbezobrazniji pokušaj drame koji sam ikada video. Iskreno, mene bi bilo sramota da serviram ovako nešto u filmu koji pravim. 

Film se jako trudi ne da veliča žene već da prikaže njihovu žrtvu. E sada, ovo se možda nekom ne svidi. Meni iskreno nije smetalo. Muškarci su uglavnom neodgovorni, ubice su, nose oružje iz hobija, očevi napuštaju svoju decu, dečaci se svađaju, doktori nisu baš efikasni, vozač ne može da se probije kroz gužvu... Žene sa druge strane pate, doživljavaju tragediju, ostavljene su, borci su, trpe i u svakoj lošoj situaciji pronalaze izlaz. Prežive i preguraju bilo šta kao najveći borci. 

Ne smeta mi spor ritam filma ako 1) uživam u vizuelnom spektaklu koji scena pruža; 2) ako se tom usporenošću gradi atmosfera; 3) ako se tom usporenošću priča nešto više; 4) ako mi tom usporenošću daješ vremena da razmislim o onome što sam upravo video; Koja opcija je u ovom filmu? Uglavnom ni jedna. U najvećem broju scena Kuraon jednostavno ubija u pojam. Recimo kada tatko kuće dođe da parkira svoj autić, moramo da gledamo nekoliko pokušaja parkiranja dok on konačno ne smesti auto tamo gde treba. Kada devojka gasi svetla po kući, moramo da pogledamo kako gasi svako jebeno svetlo koje postoji. Kada neko ide od tačke A do tačke B moramo da gledamo ceo taj put jer jebiga. Postoji recimo jedan prelep primer kako to treba - kada naša junakinja stoji i oseća prirodu svim čulima pričajući kako je to podseća na mesto gde je rođena. To je prelepo. U većini slučajeva u ovom filmu je to jednostavno DOSADNO. 

Ima tu i scena koje deluju kao višak. Možda neke nisam skapirao kao jedan požar u šumi. Doduše ta scena izgleda dopadljivo iako mi naizgled ne govori puno. Ali ima i scena koje su jednostavno overkil. Scena kada odu malo na odmor pa vidimo izlet, pa malo pucanja u metu pa malo muzikice u kući pa se na to odmah nadoveže scena u kojoj junakinja ode da nazdravi sa drugom osobom, epilog scene vam bukvalno kaže šta će se desiti kasnije i onda se na to nadoveže još jedna scena gde joj gazdaricu malo spopada poznanik (i onda dođe pomenuti požar). I sve to ide jako sporo i jako je mučno gledati tako nešto. 

Kao što rekoh, ovaj film nije život sa velikim Ž već je samo drama jednog lika. Taj lik je tako kreiran i odglumljen da iskreno ne pamtim da mi je neki lik na filmu u skorije vreme bio ovako drag. Drama tog lika je odlična (osim jedne idiotske scene koju jednostavno ne mogu da oprostim). One lepe emocije su prelepo prenete u priču. One ružne su predvidive i nisu tako efektne. Najveći problem filma je razvučenost svake scene za koju retko vidimo valjan razlog. Iako izvikan, Roma je solidan, vrhunski usnimljen filmić sa sjajnim likom. Ako izdržite ubitačnu razvučenost, verujem da ćete pronaći nešto dobro u njemu.

Zanimljivosti:
Scena u bolnici je snimljena iz jednog pokušaja. Doktori nisu bili glumci već su korišćeni pravi doktori kako bi scena bila realističnija. Liboria Rodrigez koja je Cleo iz stvarnog života je i dalje deo porodice Kuaron. Ona se pojavljuje u nekoliko njegovih filmova. Kuaron je bio jedina osoba koja je znala ceo scenario. Neretko bi glumcima davao oprečne instrukcije kako bi izazvao haos na sceni. Kuaron je izjavio da je 90% scena u filmu rađeno po njegovom sećanju. 70% nameštaja koji se vidi u filmu je Kuaron prikupio od porodice i rođaka. Naslov je vezan za koloniju po imenu Roma koja se nalazi odmah uz Meksiko Siti. Prvi strani film koji je dobio oskara za režiju.

Naj scena:

Priznanje

Moja ocena: 7/10