Braveheart (1995)

Kod nas nazvan: Hrabro Srce
Žanr: Biografski | Drama | Istorijski | Ratni
Režija: Mel Gibson
Glumci: Mel Gibson, Sophie Marceau, Patrick McGoohan...

Priča:
Kada mu suprugu ubiju zbog napada na engleskog vojnika koji je pokušao da je siluje, Vilijam Volas pokreće pobunu protiv engleskog kralja Edvarda.

Moj osvrt:
U potpunosti sam svestan činjenice da postoje mnogo veći filmovi od ovog. Ni jednog momenta nemam dilemu da su mnogi filmovi značajniji od ovoga. Isto tako, već godinama sam siguran da ništa bolje od ovoga nisam gledao. Kada pogledam na Braveheart, Apocalypto i Passion, zaista mi teško pada što ovaj čovek više ne režira. Ne bih da ulazim u celu politiku iza toga. Živimo u vremenu kada je "politička korektnost" iznad svake umetnosti. U današnje vreme mnogi klasici književnosti ne bi smeli biti objavljeni. Zašto? Zato što ne smeš da kažeš ono što misliš. Da li je kreativnost onda karakteristika samo politički korektnih. Ili je umetnost pomerala granice i šokirala? Ti koji brinu o političkoj korektnosti imaju duhovnu vrednost saobraćajnog znaka. Zbog takvih stvari, ono što zaveštavamo ostaće prazno i bezvredno. Na žalost, takvi će i ljudi postati. Za sve te dušebrižnike koje je Gibson uvredio svojim delom, za razliku od vas koji ste i sada nebitni, Gibson će ostati večan. Ovako nešto može da napravi samo istinski genije. Glavna kritika je da je film istorijski netačan. To je tačno, ali film govori nešto veliko. Za mene je to i više nego dovoljno opravdanje. Ako je istorijska tačnost pod moranjem, ljudi koji to smatraju neka gledaju Argo. To istorijski tačno smeće je onda graundbrejking ostvarenje za njihove kriterijume.

Da je ovo nešto više od običnog filma vidimo na samom početku. U prkos gubitku koji je doživeo, vidite li da ovaj čovek nekada priča o osveti? Ako je vođen osvetom, zašto nije stao kada je ubio onog ko mu je oduzeo onu koju je voleo? Braćo i sestre, ovde je lični gubitak iskorišćen da pokrene nešto novo. Volas ne traži zadovoljenje za gubitak, Volas traži rešenje u kom se takve stvari više neće dešavati. On želi da spreči da se loše stvari ponavljaju i drugima. Tako da su njegovi gubici lična tragedija ali i nešto što pokreće stvari na promenu. Promena umesto osvete - neki bi rekli da je to mudrost. 

Iako je kratka, mi ovde svedočimo jednoj od najlepših ljubavnih priča na filmu. Vidimo kako ona počinje i sve je jasno - darivanjem cveta. Jednostavan gest od srca. Takav gest se uvek pamti, na takvim gestovima živimo. Takav gest je dovoljan da znaš da je nekom stalo do tebe, takav gest je dovoljan da znaš da voliš i da si voljen. Prelepo je to što je taj gest učinjen instinktivno a ne planski. I opet imamo tu priču da je ljubav vođena instinktom i osećajem. Tu iskrenost dolazi na površinu i emocije su onakve kakve treba da budu. 

Film je prepun politike. Konstantno imamo planove i taktiku a sve se svodi na blaćenje onog što politika zapravo i jeste. Borba između ličnog i moralnog je upravo borba protiv politike kakvu i danas poznajemo. Ceo film nam praktično sukobi moralno sa ličnim, globalno sa mizerno malim, večno sa trenutnim. Možda je to nekima naivno ali prokefajte malo. Ako je tako jasno šta je moralno a šta vodi samo do lične koristi, zašto onda svesno biramo ovo drugo. Da li je ovo baš tako naivno ili upire prstom u ovaj večni, nerešiv problem? 

Problem je u tome što ljudi često ne shvataju da moralni potez ujedno predstavlja i lični uspeh. Zapravo tu je problem identifikacija 1šta je zapravo uspeh. Ako ti ime odjekuje u večnosti kao ime velikana a dotle si stigao velikim, moralnim činom, nije li to najveći mogući uspeh. Trenutne, materijalne stvari lako izblede. Sve to truli. Legenda večno živi. 

Pobuna može nastati iz jednog čina ali to ne može biti samo priča jednog čoveka. To mora biti univerzalno. Gibson ovde nudi materijal od kog se grči stomak. Imamo scenu u kojoj odvode devojku sa svadbe kako bi iskoristili pravilo prve bračne noći. Ne možeš ostati nem na tu scenu. A to je upravo i ovo o čemu pričam, pričam o gomili ljudi koja deli istu sudbinu. To pogađa u centar iz prostog razloga što pokazuje nemoć potčinjenih, gađa baš lično, tregično je a daje ti širu sliku šta se zapravo dešava. Kada bi se radilo o jednom zločinu koji je pokrenuo pobunu, pričali bi o osveti. Ovde pričamo o stanju koje nije dobro i lošim stvarima koje su deo tog stanja. Verovatno sam vam dosadio sa pitanjima u filmovima gde nemamo temelj za brdo stvari. Koliko puta sam samo pitao zbog čega je neko zao, zbog čega se ovo radi, zašto je to tako, kako je došlo do toga? Moraš da daš odgovore na takve stvari ako već zasnivaš priču na njima. 

Film je opasno patriotski nastrojen. Patriotizam je nešto što osećaš ili ne. Mnogi prijatelji imaju stav da bi pobegli odavde čim bi im se ukazala prilika. Poštujem taj stav jer sam svestan u kakvom raspadu od države živimo. Ali opet, kada odem preko, ne osećam tu slobodu kao kada sam kući. Volim taj osećaj kada sam na zemlji koju mogu zvati svojom pa kakva god ona bila. Volim kada preko leta pomognem roditeljima na njivi i duboko zarijem šake u zemlju zato što je to moja zemlja. Volim voće iz voćnjaka koji sam sam sadio. Volim rosu po travi u mom dvorištu. Volim ulice grada u kom sam išao u srednju školu, volim grad u kom sam studirao i kom radim. Volim i ovu skrnavu zemlju iako je vode budale, iako je nepravedna prema ljudima, iako nam je mogućnost izbora mala, iako su nam šanse nevelike.  Da li bih tu nešto menjao - ooo da. Da li bih to menjao za nešto drugo - ne. Volas u jednoj romantičnoj sceni pokazuje ljubav prema devojci koju voli ali i pokazuje ljubav prema Škotskoj koja je njegova zemlja. Iako je bio i video lepe stvari, one najdraže ga vuku kući. Još jedan temelj za priču koja sledi. 

Jedan od najbitnijih razloga zašto mi je ovo verovatno najdraži film je taj što praktično nemamo scenu koja nije perfektno usnimljena i koja ne razvija emociju koliko god je to moguće. Neverovatno je da vam film drži suze u očima bez obzira da li je scena potresna, ljubavna, adrenalinska ili vesela. Svaka od tih scena bukvalno pršti od emocija. To je nešto što je karakteristično za Gibsona. Ume da vas dirne svakim gestom. Kako to ovaj majstor izvodi? Prvo, gluma. Njegovi glumci ne glume emociju već je žive. Drugo, realističnost. Gibson nam daje realistične likove, likove koji su obični ljudi sa kojima možeš da se poistovetiš. Samim tim im je udahnuo ličnost i povezao ih je sa gledaocem. Treće, način na koji je usnimljena scena. Čovek jednostavno zna kada da uspori snimak, gde da postavi kameru, kada menja kadar, koji ugao da odabere. 

Recimo u sceni kada se sveti, imamo prvo slow motion koji gradi atmosferu. Dotle nam je dat debeo razlog da čekamo tu scenu i nestrpljivi smo. Uvek imamo krupan plan i nemamo širu sliku što nam daje neku tenziju zbog stvari koje ne vidimo. Muzika sve to prati sjajno. Gibsonova gluma tu spada u jednu od onih najvećih. Bes koji glumi prosto lije iz njegovih očiju. Dok ujahuje u selo, kamera je postavljena iznad ovog lika i stičemo utisak o njegovoj grandioznosti dok gledamo one koji su ispod njega. Kada krene brutalnost, sve pršti, bes je oslobođen i gledamo šok. Scena se završava tako što glavni lik stoji okrenut leđima. Dok mu drugi uzvikuju ime on se okreće. Kamera je sada postavljena dole i opet imamo utisak o neverovatnoj veličini ovog čoveka. Njegov spori okret i ledeni profil govore sve. Ova scena, sama, vredi više od svih novih bljuvotina i filmića koje danas nazivate hitovima. Svi ti Mračni Vitezovi i bananameni ne mogu da priđu ovakvoj perfekciji. Zašto? Zato što su oni maska i trik a ovo je čovek, emocija, estetika, jeza, umetnost... ma mogu ovako do sutra.

I napokon, imamo taj događaj kao prekretnicu, kao okidač da se nešto desi. Vazda je povoda za ovakve događaje i danas, pitanje je samo kome će i kada da dozlogrdi. Ljude možeš da gaziš neko vreme. Oni koji mogu, pobeći će. Oni koji ne mogu, trpeće donekle. Pitanje je samo dokle - do sopstvenog kraja ili do momenta kada će se pokrenuti i pokrenuti druge. Do ovog momenta, do pokretanja pobune, Gibson vam je dao dovoljno razloga za to, dao vam je ono što trpe ljudi, dao vam je gubitke. Neko je davno već rekao, plaši se čoveka koji više nema šta da izgubi. On više ne poznaje strah. 

Pročitah nekoliko kritika koje kritikuju film zbog ovolikog uzdizanja Volasa. Ako gledamo ovo kao na film o čoveku koji se bori protiv sistema, mislim da debelo promašujemo poentu i gledamo Volasa kao nadčoveka. Kritika da je sam Volas ovde iskarikiran i suviše pesnički prikazan verovatno stoji ali to se opet svodi na priču o čoveku a ovaj film to nije. Ovaj Vilijam Volas nije čovek, on je ideja, ideja o pobuni i slobodi. To ću vam pokazati i dokazati još nekoliko puta. 

Imamo slučaj kada on moli Škotskog kralja da povede narod protiv Engleske i izajvu da bi ga rado pratio u tome. Jedan heroj moli kralja da povede narod i on postane taj koji će ujediniti Škotsku. Zar to ne izgleda kao molba da kralj prihvati ideju? Zar taj isti kralj ceo film nije između odluke da učini nešto tako veliko i odluke da odustane? Zar to odlučivanje ne izgleda kao prihvatanje onogo što Volas jeste ili odustajanje od toga? Ne liči li vam to na prihvatanje ideje? Pogledajmo kraj, Volas više nije prisutan fizički ali je tu, njegovo zaveštanje živi, ono što on predstavlja je tu. To je ideja, ona nadživi i onog ko ju je stvorio. 

Kada Volas jedini put izgleda poraženo. Upravo kada vidi tog kralja koji se bori na suprotnoj strani. Zašto ga nije ubio kao ostale izdajice? Zašto se samo predao u tom momentu? Zato što ideja koju ne prihvate ljudi koji treba da je prihvate više nema svrhu. Ideja ne ubija one koji mogu da je prihvate, ideja isključuje oni koji joj se protive. 

Postoji još jedna stvar koju ljudi vole, koju priče forsiraju a to je predodređenost. Uvek je taj neko predodređen da postane veliki, da vlada, da uradi nešto sjajno. Ne shvatajte pogrešno, nije to loše ali to je lepa bajka koju svi volimo. Po tome, simbol slobode bi ovde morao biti neki kralj, kraljević ili neko ko treba da vlada, neko ko je pripreman za to, neko čije porodično stablo je dovelo do toga. To nije tako. Simbol slobode je obično onaj koji strada za nju, koji se najviše da i koji najviše veruje. Oni predodređeni, plemeniti, prinčevi, označeni heroji i kraljevići zapravo poentiraju na nečiju žrtvu. Veliki genijalci nisu činili veličanstvena dela zato što su bili predodređeni, školovani za to, učeni i trenirani. Oni su genijalci upravo zato što su iznad tih koji su mogli da ih uče. Ideja koja dolazi od Volasa je iz srca i glave, ne iz učenja i pripreme. 

Ista je priča i sa ljudima. Kada Volas širi svoju armiju, dolaze ovakvi i onakvi i lako je suditi mnogima na prvi pogled. Realno, to uvek radimo. Ali jedno je sigurno, oni koji imaju dobrotu u sebi su svima dragi. Mogu biti blesavi, prljavi, neuki, neozbiljni, dobrota će im istaći sve vrline. I na kraju filma, kada se osvrnemo na sve te dobre likove, ni jednog ne pamtimo po tome što je neminovno veliki ratnik već pamtimo sitne detalje koji ističu njihovu dobrotu, detalje zbog kojih su nam dragi. 

Imamo i savršen način na koji se postaje legenda. Kada Volas kreće u svoj pohod, priče počinju da kruže o njemu. Priče zavise od toga da li osoba koja ih prenosi podržava Volasa ili ne. I kroz sva ta preterivanja mi zapravo vidimo koliko taj lik znači ljudima, koliko njegovi postupci oduševljavaju ali i zastrašuju. Oni koji mu se dive preteruju iz srca, oni koji ga se plaše blate mu lik iz straha. Ali te priče, iako izmišljene, rade upravo ono što treba da rade - bude nadu, stvaraju uzor, stvaraju heroja kojeg treba pratiti, zastrašuju neprijatelja, stvaraju legendu i inspiraciju. Volas je ideja. Kada dozvoliš ideji da se širi, ona postaj velika, ona postaje pokret, ona postaje i revolucija, ona postaje sloboda. 

Najbolja scena, "Freeedoom" ili... Ta scena je neodvojiva od kraja. Zbog toga, sve to zajedno čini Naj scenu. Volas je ideja. Kada bi se film tu završio, ideja ne bi živela. Volas bi bio samo tragična priča. Kada ubacimo kraj, tu vidimo da Volas i dalje živi, da je Volas uspeo u onome što mu je bila namera. Uporedite ovakvu žrtvu, žrtvu za viši cilj, žrtvu za nešto uzvišeno, sa bananamen patetičnim žrtvama današnjih filmova. Danas ubijaju likove samo zato što je to tako cool, što će to da šokira ili rasplače nekog. Ova žrtva je značila preokret, ova žrtva je ideju učinila besmrtnom, čoveka legendom da borbu za slobodu neprocenjivom. 

Rekoh već, sigurno ima mnogo većih i značajnijih filmova od ovoga ali ni jedan kao ovaj nije uspeo da mi promeni raspoloženje, ni jedan ne stvara takav utisak koji me drži danima kada god ga pogledam, ni jedan nije tako jak na svako novo gledanje. Mogu da vam poželim da uvek uživate u njemu ali mislim da bi najbolja moguća želja koju dobijate od mene bila ta da vam se dogodi da vam jedan film znači ovoliko koliko Braveheart meni. Iako je stavljanje ocene na nešto što voliš neopisiva greška, ovaj film će dobiti ocenu, ali će biti jedinstven na ovom blogu.

Zanimljivosti:
Hrabro Srce je zapravo nadimak Roberta Brusa a ne Vilijama Volasa. Gibson je izjavio kako je istorijska priča namerno menjana kao i da je on prestar za glavnu ulogu. On je morao da glumi Volasa jer je Paramount to zahtevao. Jedan od statista je zamenio Gibsonovog sina za momka koji pomaže na setu i tražio je od njega da mu donese šolju čaja. Momak je pogledao u oca (Gibson) na šta mu je ovaj namignuo i rekao da ode i donese čoveku čaj. Mnogi statisti su zapravo dovedeni iz više vojnih odseka iz Irske. Zbog toga su neke scene delovale realističnije jer su momci koristili priliku da istuku rivale. Otac Roberta Brusa je zaista bio gubavac pa i sam Robert se na kraju razboleo od iste bolesti. Nekoliko scena bitaka su morale biti ponovo snimane jer su mnogi statisti nosili naočare za sunce ili ručne satove. Film je bio mnogo brutalniji ali je od Gibsona zahtevano da izbaci veliku količinu nasilja što je on kasnije i učinio. Gibson je izjavio da će da da 5 dolara svakom ko uoči lažne konje u filmu. On je bio pod istragom društva za zaštitu životinja jer su bili ubeđeni da lažni konji nisu ni bili korišćeni u filmu. Osvajanje Jorka se nikada nije desilo, Volas je najdalje stigao južno od Jorka. Volasovi naslednici se u filmu pojavljuju kao statisti. Gibson je posle snimanja ostao sa njima kako bi naučio istoriju Škotske. Više od 90% filma je fikcija. Brajanu Koksu je nuđena zapaženija uloga ali je on želeo ulogu Volasovog ujaka smatrajući je za bolju. Skoro ceo film je snimljen u Irskoj. Gibson je želeo da Džejson Patrik glumi Volasa. Empire magazin je 2005 izabrao Braveheart za najgoreg oskarovca. Film je optužen za promociju Anglofobije (evo i tih smrdljivih dušebrižnika i njihove prečiste istorije).

Naj scena:

Završnica

Moja ocena: 11/10