The Fault in Our Stars (2014)

Kod nas nazvan: Krive su Zvezde
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Josh Boone
Glumci: Shailene Woodley, Ansel Elgort, Nat Wolff...

Priča:
Dvoje tinejdžera koji boluju od raka kreću na put kako bi upoznali ćudljivog pisca koji živi u Amsterdamu.

Moj osvrt:
Nisam želeo da pišem o ovome. Pre svega jer imam barem 18 godina viška da bih mogao da tolerišem patetične, tinejdžerske gluposti. Potom i zbog toga što me je ovo razbesnelo toliko da ću teško da se suzdržim od nekih težih reči. Odlučio sam da pišem zato što je ovo sramna eksploatacija nečijeg lošeg zdravstvenog stanja u najpatetičnije moguće svrhe. Jedno je kada pokažeš koliko je nekome teško. Drugo je kada njegovo stanje iskoristiš da nalopataš mega patetično govance na koje će tinejdžeri da liju suze i prazne novčanike. Ovo je upravo to. Strpite se, vi, oduševljeni ovim filmom. Barem dok objasnim razliku između onog što valja i ovoga. 

Inicijalno, ovaj film je trebao biti priča koja u centru neće imati bolest kao glavnu ideju vodilju. Znači nešto kao Intouchables. Ako u Intouchables maknemo bolest, već stavimo da onaj gospodin mora imati pomoćnika i to je to, ta priča bi i dalje bila odlična jer je priča o veličanstvenom prijateljstvu, ljudskosti i dobroti. Šta ovde dobijemo ako maknemo bolest? Gledamo ekstremno dosadnu, praznu priču o dvoje tinejdžera bez trunke humora, originalnosti, romantike, bez bilo čega vrednog pažnje. Ok, nije baš tako. Ako imate 10-15 godina, biće ovde finih romantičnih stvari. Znate ono, imate neku želju pa vam vaša bogata simpatija ostvari to svojim kešom. Bravo majstore, opako romantično, nema šta. Da joj je tajno ostavljao svilenu bombonu u džep svaki dan bilo bi tri puta romantičnije i originalnije od ovog smeća za razmažene tinejdžerke. 

Hajde da maknemo bolest, hajde da maknemo tu romantiku i pogledamo ovo dvoje. Šta vidimo i šta znamo o njima? Hm, ama baš ništa. Šta su oni, šta vole, šta su im interesovanja. Njegova - igra igrice ponekad. Njena - čita jednu te istu knjigu gazilion puta. Kakve igrice voli, šta nalazi u njima - ne vidimo. Šta znamo o toj knjizi - ima otvoren kraj i ništa više. E da, i oni se tako romantično dopisuju ceo film. Wow, genijalno. Sve što sam ikada želeo da vidim. Dvoje klinaca koji ne mogu da dočekaju da čuju jedno drugo. Nisi mi to dao ni na originalan, niti na drugačiji način od onih viđenih u bilo kom drugom filmu. Zašto bih onda gledao ovo? 

Elem, hajde da se baziramo na to jedno jedino interesovanje. Pročitali su jednu knjigu koja ima otvoren kraj pa jure za piscem da vide šta je zapravo bilo sa nekim likovima. Hm čekaj, jel samo meni ovo smrdi na idiote? Zamislite sad vi nazovete Nolana i pitate "majstore, da li je čigra pala na kraju Inceptiona?". Ovo je još kretenskije. Šta je bilo sa nekim likovima? A sve vreme ovo dvoje potenciraju na filozofiji i genijalnosti knjige. Nije li očigledno da su promašili poentu nečega o čemu neprestano drve? Vrhunac gluposti i konačni dokaz da imamo dva idiota jeste njihov susret sa piscem. On im je simbolički i objasnio u čemu je štos, zašto je kraj otvoren. Njih dvoje, kao standardni prosečni idioti to ne kontaju i pizde na čoveka što im nije dao konačni rasplet. ALO, kraj postoji, pisac ga je dao. Ono što boli, ovog čoveka su iskoristili kao parče scenografije kroz ceo film. I taj megasjajni pisac zapravo postaje promašeni kreten samo što se ne uvlači razmaženim tijendžerima. Mrš bre. Smejurija i megapotcenjivanje Vilijama Defoa. 

Ovaj film ni jednog momenta ne pokušava da ispriča ništa van bolesti. Čak i kada krene da odluta od toga, cilj mu je da se vrati na nju. Pogledajmo  The Diving Bell and the Butterfly (2007). Recimo tu nam pokazuju svu surovost bolesti, sve što čovek gubi time. Ali to nije dovoljno da se snimi film. U tom filmu vidimo neverovatnu snagu volje da se ostavi trag uprkos svemu. Šta ovde vidimo? Dva balavca. Svaka scena, čak i ona koja odluta od bolesti, završi se tako što ih bolest spreči da se desi bilo šta drugo. Wow, dvoje idiota ne može da se voli zato što su bolesni. Iskreno mi je žao svakog ko je u ovakvom stanju. Poznavao sam mnogo ljudi koje su bolesti odnele i poznajem one koji imaju velike probleme sa zdravljem. Razlika između njih i ovih klinaca je to što su oni uvek imali a neki još uvek imaju ličnost. Bolest je problem koji svi ljudi u njihovim situacijama imaju a oni ne koriste film da pokažu osećaj koji gubiš već patetiku koja je besmrtna. 

Sad ispada da hejtujem, ali to nije slučaj. Da je ovaj dvojac predstavik svih tih sa istim problemima, razumeo bih želju filmotvoraca i poklonio bih joj se bez obzira na kvalitet. Takva je situacija u Intouchables, s tim što je tu kvalitet neosporan. Imamo čoveka sa problemom ali u centru je priča o ljudima a ne o bolesti, o ljudima koji pokazuju da postoji i ličnost u bolesnoj osobi a ne daska koja je bolesna. Ovo dvoje su dva glupava tinejdžera i oni ne postoje van šablonske priče koja je napravljena da nas kupi smrdljivom patetikom. Više od dva sata davljenja mora da prođe i svede se na šta. Wow, gledali smo melodramu, ljubavnu priču ili šta već. Sve su uložili u to da vrhunac filma bude u govoru na sahrani. I Bucket List je imao taj govor ali to nije poenta filma. Zapravo smo gledali dve bolesne daske koje nam ceo film govore "e, mi smo bolesni, volimo se, bolesni smo, umrećemo, bolesni smo", ni jednog momenta ne odgovarajući na ključno pitanje: "Ko ste vi?". Zašto mi trubiš o izvesnom? Pokaži mi šta je zapravo gubitak. Više od dva sata ti nije bilo dovoljno da me upoznaš sa likovima. 

Zapravo jedini likovi koji vrede ovde su roditelji bolesne devojke. Ne vidimo ni tu ništa posebno ali imamo neku dramu i deo njihove patnje. Malim gestovima savršeno pokazuju šta osećaju, fino su odglumljeni i zapravo predstavljaju jedino osveženje u filmu. Trebali su snimiti 15 minuta scena u kojima će biti samo oni. Verovatno bi imali mini filmić vredan pažnje. 

I dvojac koji ne konta šta im pisac želi reći, ne konta najobičniju simboliku, traži šta se desilo sa likovima u otvorenom kraju, kreće da pravi neku filozofiju. Pazite ovo. On kao drži cigaretu u ustima a ne pali je - kao drži stvar koja donosi smrt u ustima ali joj ne daje šansu da ga ubije. Brao momak. Sačekaj samo da dohvatim bejzbolku. ŠTA JE BRE OVO? Eeee, to se zove mamac za slaboumne. Oni koji ne razmišljaju će biti opčinjeni ovakvim sranjima. E pa momci i devojke, uživajte. 

Ali kao kad ona posle gazilion godina raka skonta da ne bi trebala da ga povredi pa kao treba da raskinu pa mu se kao ne javlja na telefon pa kao ne želim da te povredim pa kao "teret sam roditeljima", pa kao plačem i tužna sam, pa kao suze lijem same teku pa kao vodu točim a vodu ne pijem... Ko ne vidi gde ovo ide i koliko je ovo patetično, skontaće da je sečenje vena uzvišeni čin ljubavi. Znate onaj osećaj kad vas je sramota nekog u vašem prisustvu. E mene je bilo sramota dok sam gledao ovaj film. Sramota me je zbog načina na koji prodaje bolest kako bi kupio ljude (zgrnuo keš) patetikom. Čuj sramota me je, besan sam. Kao što rekoh, momci i devoje - uživajte, a vi braćo i sestre - čuvajte se. Pa ne, moraću da istučem kera, nema druge.

Zanimljivosti:
Naslov je varijacija citata iz Šekspirovog Julija Cezara. Snimanje u kući Ane Frank nije bilo dozvoljeno pa je napravljena replika. Net Vulf je nosio sočiva koja su ga zaslepljivala kako bi se lakše privikao na ulogu. Scena u Oranje restoranu nije snimana u Amsterdamu. Knjiga Imperial Affliction ne postoji u stvarnosti.

Naj scena:

Stvar je u osećaju, idioti!

Moja ocena: 2/10