The Silence of the Lambs (1991)

Kod nas nazvan: Kad Jaganjci Utihnu
Žanr: Kriminalistički | Triler | Drama
Režija: Jonathan Demme
Glumci: Jodie Foster, Anthony Hopkins, Lawrence A. Bonney...

Priča:
FBI kadet mora da ubedi manipulativnog ubicu da pomogne u hvatanju drugog serijskog ubice koji ubija devojke i dere im kožu.

Moj osvrt:
Kada kažeš The Silence of The Lambs, misliš Hanibal Lektor, misliš Entoni Hopkins. Teško je rangirati uloge, teško je rangirati i glumu samu po sebi tako da ne mogu reći da je ovo nešto najbolje ikada ali sa sigurnošću mogu tvrditi da ovo spada u sam vrh. Hopkins u svakoj sceni grabi pažnju i drži je sve vreme. Dovoljno je reći da postoji snimljena scena u kojoj se mala Klaris budi i čuje jaganjce ali zbog kvaliteta Hopkinsove glume odlučili su da ostave scenu dijaloga bez prikazivanja ičega iz pomenute scene. Sigurno je da ovaj film ne bi bio ono što jeste bez Hopkinsa ali činjenica je da su sjajne predstave još nekih glumaca ostale možda malo u senci maestralnog Velšanina. Ne samo uloge, mnogi detalji su pomalo u drugom planu. Ja ću ovde pokušati da se osvrnem na njih koliko je to u mojoj moći. 

Kada u filmu imamo mlade, nadarene početnike obično to izgleda tako da oni pokažu da su majstori, da se izbore sa svim problemima i rastu u heroje. Ono na šta se retko ko odluči je da prikaže napredak svog lika. Obično je to razvoj koji se svede na eksploziju lika kojem dozlogrdi ono što se događa i onda odluči da svima stavi do znanja ko je i šta je. Klaris jeste nadarena, ambiciozna ali taj lik prosto raste i odrasta kroz film. Ona upoznaje pravu stranu svog posla. Ok, hrabra je ali to je nešto sa čim se rodiš. Recimo Fracture nam prodaje priču o genijalnom negativcu koji se igra sa mladim advokatom da bi isti taj negativac pao na neverovatnu glupost. To je nedopustivo. Hoćeš da kažeš da je neko ko je pazio na brojne i kompleksne detalje, propustio nešto tako banalno i tu ga kao mladi advokat nadmudri. Tako degradiraš lik koji si kreirao kroz film. 

Klaris ni jednog momenta ne uspeva da nadmudri Lektora. Ona samo uspeva da dođe do njegove pažnje. E tu je sjajno što je ona početnik. Jasni su strahovi, jasne su greške koje pravi. Zamislite da je tu bio neki iskusni operativac. Onda neke greške i potezi ne bi bili opravdani. Sa druge strane, lakše je vezati se za nekog za koga možeš da strahuješ ili da se poistovetiš. Obratite pažnju na ove detalje. Klaris je mlada i neiskusna, niža je od svih kolega, ulazi u lift u kom je jedina žena, radi na slučaju gde je jedini ženski i neiskusni operativac u FBI itd. Imamo mnogo razloga zbog kojih bi ona omanula, imamo mnogo prepreka koje deluju neprelazne. Baš zato se lako vežemo za njen lik. 

Film odlično predstavlja svoje negativce. Pre i nego vidimo Bila, upoznati smo sa njegovim zverstvima. Koliko toliko, videli smo njegove žrtve i njihov tragičan kraj. Pre nego što nam prikažu Hanibala, ispričaju nam brutalnu priču o njemu. Šta na taj način dobijaš? Pazite, bez priče o njima sve bi ovo funkcionisalo i dalje ali na prvi pogled ti likovi bi fizički delovali koliko toliko normalno. Ako već imaš predstavu o njihovim nedelima, već na prvi pogled ćeš u njima tražiti pa možda čak i videti svu monstruoznost koju nose. Onda im drugačije procenjuješ ono što rade, tražiš nešto skriveno u njihovim potezima, postupcima, govoru. Kada slušaš dijalog koji neko vodi sa njima, u ovom slučaju tražiš nešto skriveno, nešto što je između redova. 

Klaris pripada odseku FBI koji proučava ponašanje. Ovde se neko fino potrudio da nam prodaje to kroz ceo film. Nije sporno da je dijalog između Hanibala i Klaris prepun takvih finesa, nije sporno ni da svi drugi dijalozi sa Lektorom nose isto to. Međutim ceo film je nafilovan "čitanju" osoba i izgovaranju nečega što treba da donese željene rezultate kod osobe koja sluša (npr. scena kada se majka kidnapovane devojčice na televiziji obraća Bilu). Cela ta caka da na osnovu toga kako proceniš nekog, da ga navedeš da uradi ono što želiš je zaista odlična ideja. A u svemu tome, Hanibal Lektor je majstor koji najbolje čita osobu i govori joj ono što ona (ne)želi da čuje. Zamislite sada koliko opasnog negativca imate u filmu. Oni koji su radili pomenti Fracture bi ovo završili tako što bi Hanibal pukao i bio nadmudren od strane neiskusnog agenta. Da li bi onda ovaj film zaista bio vredan? Kako bi onda Lektorove procene bile relevantne? Fazon je u tome što filmovi poput Fracture robuju preokretima i time da ne žele rasplakati dečicu zbog koje pravda uvek mora da pobedi. Pa onda ljudi pljunu na svoju kreaciju poput Nolana u poslednjem Mračnom Vitezu. 

Odnos između Klaris i Hanibala jeste odličan upravo zbog toga što je ona neiskusna. Pazite, neko tek izašao iz škole dobija najveći mogući izazov. Jedinstvena šansa da pokažeš koliko vrediš. Ona ima veliku šansu da primeni ono što zna na čoveku ogromne inteligencije. Šta je tu najveći dobitak tog odnosa? Kada nas uče mnogim stvarima, kada nas uče kako da postupamo prema drugima, kako da se ponašamo, znamo šta nam je činiti ali je nemoguće biti uvek spreman na reakciju drugih. Nikada ne možeš da znaš šta da očekuješ od druge osobe. Klaris je mogla očekivati da će Hanibal biti nepristojan, grub ili šta već. Ona ide sa namerom da "pročita" njega. Ono što je brutalno, ona je ta koja biva pročitana mnogo bolje. Zamislite sebe u situaciji gde treba da se suočite sa nekim. Recimo u igri šaha ste maestralno isplanirali poteze na osnovu onoga što znate o protivniku. I posle svega dolazite u situaciju da vas je protivnik odlično pročitao. Nije problem to što protivnik zna čime raspolažete, veći je problem što on vodi igru i može da upravlja narednim događajima. 

Sam slučaj je onakav kakav treba da bude. Nevine žrtve, nešto karakterističnih, jezivih stvari bez ikakvog preterivanja u fazonu današnjih serija. Znate već kako današnji filmovi naprave karikature od ubica, ne moram da vam to govorim. Upravo u toj jednostavnosti je savršenost. Prvo si kreirao priču o liku (Bilu). Drugo, obogatio si je jezivim slučajevima. Treće, tu istu priču i ličnost nadograđuješ iako ne zauzima puno vremena na ekranu. Pazite, sve što je vezano za ovog čoveka i te kako ima smisla. Teško mi je da prihvatim da je neko zao samo zato da bi postojao negativac u filmu. Ovde dobijamo odličnu studiju ličnosti i na to, realnu osobu. Nije li realni strah zapravo pravi, realistični horor i nešto što nas prepadne više od svih spodoba? Sve što su vezali za ovu osobu zaista ima smisla. Moram ovo da opišem kroz poređenje dva filma. Recimo, stari House of Wax ima čoveka koji je pravio voštane figure i na taj način se ostvario. Kada mu je naneto zlo, on je u svoju osvetu utkao ono što ga je definisalo. E sada, imamo i novi House of Wax gde dva brata vošte koga stignu u tamo nekom napuštenom gradu. Zašto? Koga je to briga. Bitno je da sve to deluje čudno. Odsustvo svakog smisla je izgleda poželjno. 

Znate koji je moj omiljeni žanr i zbog toga će vam biti jasno zašto sam ovu scenu izabrao za najbolju. Scena u kojoj se Hanibal Lektor bori za slobodu i njen brutalni rasplet za mene predstavljaju prelomni momenat u filmu. Prvo, do tog momenta sve je na priči i nagoveštaju. I o Bilu a pogotovu o Lektoru znamo mnogo ali je to uglavnom iz priča. Od tog momenta vidimo njihov "ručni rad" na delu. Do tog momenta priča se zakuvava, od tog momenta sve ključa. Tempo filma je neoporedivo brži konstantno smo bombardovani vrhunskim scenama. I rasplet koji sledi nije jednostavno rešenje celog problema već celoj priči daje novu, još jeziviju dimenziju. Od Bila iz priče dobili smo Bila na delu i to u izvedbi odličnog Teda Levina. Plašljiva Klaris nije prestala da se plaši ali se i dalje sukobi sa svojim strahovima. Ovog puta to izgleda još opasnije. Jedna stvar je kada je tvoj strah zatvoren i kada si izolovan od njega. Druga stvar je kada je on slobodan. Tada, ma gde bio, on je sveprisutan. 

Sada nešto što nema veze sa ovim filmom. Primetio sam u nekoliko anketa da glasanje nije bilo fer. S obzirom na način glasanja, lako je bilo primetiti da nešto nije ok. Nemam način da sprečim ljude da nameštaju anketu kako bi svoj predlog progurali. Ako imate konstruktivan predlog, možete ga izneti. Dok se ne nađe korektno rešenje, odlučio sam da sam biram filmove iz liste sa vašim predlozima a u anketi će se naći samo poznati hitovi kojih i ima i nema u pomenutoj listi. Ako i tu primetim da glasanje nije korektno, ankete će biti ukinute do daljnjeg.

Zanimljivosti:
Džodi Foster je izjavila da kada je snimana scena u kojoj se po prvi put Klaris i Lektor susreću, Hopkins je improvizovao vređanje njenog južnjačkog akcenta. Zbog toga je njena reakcija prirodna. Ona se zaista uvredila dok nije shvatila da je to od početka bio Hopkinsov plan kako bi namerno izazvao takvu reakciju. Dok se pripremao za ulogu, Hopkins je često posećivao zatvore i proučavao osuđene ubice. Čak je bio prisutan na saslušanjima nekih od ubica. Buffalo Bill je kombinacija tri ubice iz stvarnog života: Ed Geina koji je drao svoje žrtve, Teda Bandija koji je koristio gips na ruci kako bi izazvao potencijalne žrtve da mu pomognu i Gerija Heidnika koji je držao kidnapovane žene u jami. 

Film je zasnovan na stvarnom odnosu između ubice Teda Bandija i profesora kriminalistike Roberta Kepela. Džodi Foster je htela da kupi prava na snimanje filma kada je pročitala knjigu ali ju je Hekman preduhitrio. Kada ga izvoze iz baltimora, Lektor je trebao biti obučen u žuto ali je Hopkins tvrdio da će upečatljivije izgledati u potpuno belom što je režiser i prihvatio. Hopkins je dobio ovu ideju zbog svog straha od zubara. Šara koja se vidi na leptiru nije ona koja zaista pripada ovoj vrsti. Za to je iskorišćena slika Salvadora Dalija na kojoj sedam žena obrazuju oblik ljudske lobanje. Uz Ajkulu i Isterivača Đavola, jedini horor film koji je dobio oskara. 

Dok se spremala za ulogu, Džodi Foster je provela dosta vremena sa FBI agentom Meri En Kraus. FBI jedinica koja se bavi proučavanjem ponašanja je asistirala u pravljenju filma. Scena u kojoj Buffalo Bill pleše nije trebala postojati u filmu (postoji u knjizi) ali je dodata na insistiranje Teda Levina. Levin je proučavao serijske ubice i posećivao barove za tranvestite gde je razgovarao sa ljudima kako bi se pripremio za ulogu. Film je trebala otvoriti scena hapšenja za koje bi se ispostavilo da je vežba. Džodi Foster je ubedila režisera da film ipak počne njenim trčanjem po terenima za vežbu. Kada Lektor brzo uvuče vazduh kroz zube dok mljacka jezikom i time aludira na kanibalizam, to je Hopkinsova improvizacija. Cela scenografija je uništena posle snimanja pa je rekreirana za potrebe filma Red Dragon. Džodi Foster i Entoni Hopkins imaju samo četiri zajedničke scene. 

Zarada filma je već u prvoj nedelji premašila budžet koji je utrošen za snimanje. Mišel Fajfer je bila originalni izbor za Klaris Sterling ali je odbila ulogu smatrajući da je film previše nasilan. Sve scene u Hanibalovoj ćeliji sadrže odraz ili Lektora ili Klaris. Bruk Smit (Ketrin) je nabacila preko 10kg za potrebe snimanja. Događaji u ovom filmu se odvijaju posle onih iz filma Manhunter (1986). Pomenuti Manhunter je prvi film o Hanibalu Lektoru. Od svih filmova u kojim je glumila, Džodi Foster najviše voli The Silence of the Lambs.

Naj scena:

Krvavi ali smireni Hanibal uz Bahovu melodiju.

Moja ocena: 9/10