Treed Murray (2001)

Žanr: Drama | Triler
Režija: William Phillips
Glumci: David Hewlett, Aaron Ashmore, Clé Bennett...

Priča:
Bežeći od bande čovek se penje na drvo kako bi se sakrio. Pošto biva primećen, kako bi sačuvao živu glavu, kreće u duel sa bandom.

Moj osvrt:
Pre par dana Ink a sada eto nam još jednog niskobudžetnog filmića koji je zadovoljio u potpunosti. Nije ovo film o liku koji se zaglavio na drvetu dok banda čeka dole da mu izbroji rebra. Takav šitić me iskreno ne bi ni zanimao. Realno, kao takav, ne bi film ni vredeo ništa posebno. Doneseš dovoljno velike kamenice i budeš barem jednom precizan - kraj priče. Drugi kretenizam je to što je lik lagano ostavio mobilni telefon u torbi, torbu na zemlji a popeo se na drvo. Tu je film prilično šupljikav. Ali ako na ovo gledamo sa druge strane, Treed Murray je prokleti masterpis. Treed Murray nije duel čoveka protiv bande već duel dve suprotnosti, duel dve strane, duel dva stanovišta, duel dva pogleda na svet a zapravo te dve strane su u osnovi iste. Svi pravimo ista sranja, svi osuđujemo, procenjujemo, presuđujemo. Fazon je u tome što neki smatraju da na osnovu svog položaja, obrazovanja, materijalnog stanja imaju veća prava na to. Uuuu napljuvah sad visokoobrazovane, moćne ili šta već. Zapravo isto je kao da sam napisao ovo: Fazon je u tome što neki smatraju da na osnovu svog teškog položaja, neobrazovanja, slabog materijalnog stanja imaju veća prava na to. Uuuu napljuvah sve. Recite mi, da li postoji neko među vama ko ne smatra da ima veća prava na nešto od drugih samo na osnovu razlika? Ne kažem da niste stručniji za neke stvari od drugih, ne kažem da niste u pravu, ne kažem da imate više prava na neki posao od drugih jer posedujete više znanja, samo kažem da treba sami da izborite pravo umesto da ga osporavate drugima. Ceo film je prepun prepirki između biznismena i ovih mladih badita. Tu se zapravo odlično vidi kako smo spremni lako suditi nekom na osnovu razlika. 

Sada ćemo da se malo bavimo sukobljenjem, duelima, nadigravanjem - nazovite to kako god želite. U bilo kakvom nadmetanju svakako da treba da se istaknete, morate doći do rezultata. Zamislimo situaciju u kojoj ne poznajemo protivnika kao ni protivnik nas. Sve što banda zna o Mareju je da je on biznismen i da predstavlja sve ono što oni mrze. Naravno to je njihova procena. On može biti dobročinitelj koji pomaže beskućnicima ali hej, pričamo o onoj našoj odvratnoj moći da procenjujemo na osnovu položaja. U ovom slučaju oni su sebi dali pravo da ga kazne za sve svoje promašaje. Ali nemojte misliti da i on ne bi postupio isto na njihovom mestu. Ko vam je rekao da Marej ne smatra da ima pravo osuđivati njih zato što sebe smatra boljim? Rekoh, i jedna i druga strana zapravo ne poznaje ovu drugu. Jasno je da onaj ko prvi upozna protivnika ima veliku prednost. Jasno je da tako moraš da pobediš svoje predrasude i dozvoliš protivniku da se pokaže. Imamo dva pristupa. Jedan je potpuna defanziva gde vi mislite da zapravo sve skrivate od protivnika, gde mislite da će on odustati od napada ako ne pokažete otpor, ako sarađujete. Kako je rekao moj profa "namestili ste se pa mislite neće niko". Defanziva je ok ali potpuna defanziva ima smisla jedino ako igrate za italijansku fudbalsku reprezentaciju i primenjujete tu smrdljivu taktiku. Drugi izbor je ofanziva. Sve dok protivnik vidi da ne prikazujete nikakvu snagu, on će pritiskati sve više. Ako naleti na tvrdo, ako shvati da i vi možete napasti, e tu već imamo nešto sasvim drugo. Tu on može da počne da se plaši vas.

Sve ovo što napisah može da vodi do one prepoznatljive usrane priče o otmičarima i taocu gde taoc kao uspeva na najgluplji način da razbije grupu koja ga drži. Ok, to jeste princip kojeg se treba držati ali to u filmovima obično izgleda tako da otmičari ispadnu grupa idiota koju je lako zavaditi. Ako kažete da je ova banda derišta zapravo grupa idiota onda ste opet pogrešili u koracima jer ih zapravo ne poznajete. Ako želite da razbijete grupu, morate da obesmislite razlog zašto ona postoji. Svaka grupa je utvrđena oko nekih zajedničih ciljeva i verovanja. Nije bitno da li je u pitanju vođa grupe, taktika grupe ili njen cilj. Ako prokljuvite taktiku, znate njihov sledeći korak. Ako im poljuljate veru u cilj, obesmislili ste im postojanje. Ako ih naterate da sumnjaju u vođu, dolazi do bezvlašća i razbijanja. U svakom od tih slučajeva ste oslabili a možda čak i potpuno porazili protivnika. A šta mislite na koji način ćete ih naterati na ovakve stvari. Lažima? Može da bude ali kako očekujete da vam poveruju? Morate ih pridobiti. Morate pokazati neki gest kojim ćete ih privući sebi, kojim ćete ih naterati da vas poštuju, da se saosećaju možda sa vama. Dovoljno je da vam jedan poveruje. Njega imate u šaci i razbijanje grupe je počelo. 

A šta kada pobedimo? Realno ništa nas ne uzdiže toliko kao uspeh. Imamo osećaj da smo prejaki pa i nepobedivi. E tu ljudi greše. To dovede do stvaranja lažne slike o sebi. Čovek umisli da je veličina i opet je na onom početku. Kao da ništa nije naučio iz takmičenja i borbe za pobedom. Ne uči se samo iz poraza. Osornost, potcenjivanje i umišljenost pokazuju da ništa nisi naučio. To te čini slabim pred potencijalnim narednim rivalima. Međutim isto važi i za poraz. Poraz treba da ti razotkrije sopstvene slabosti, da znaš na čemu treba da radiš. U oba slučaja, u oba položaja, moraš da budeš svestan i sebe i drugih, jer ipak, postoje situacije i slučajevi koji su zajednički za svakog. Smrt ne bira. Ona obesmisli sve te razlike. Pred njom smo svi jednaki. 

Ako odlučite da gledate na ovaj film površno, teško da će vam biti više od obične zabave. Šteta što se on ponegde i trudio da se spusti na taj nivo. Pomenuo sam problem sa mobilnim koji je poslužio samo da se nanese pakost. Te scene su jeftin pokušaj da se izazove emocija. Poneki likovi u bandi su povremeno iritantni. Mislim da to u ovakvom filmu nema puno smisla. Mislim ok, antipatični su sami po sebi ali čemu začiniti. Van toga ovo je odličan film. Pametno je napisan, veoma dinamičan, donosi odlične psihološke duele, otvara pitanja. Za mene i više nego dovoljno.

Zanimljivosti:
U filmu se čuju dve pesme (Falling Forward, Come and Get It) i obe izvodi Mark Džordan.

Naj scena:

Marej uzvraća

Moja ocena: 7/10