47 Ronin (2013)

Kod nas nazvan: 47 Ronina
Žanr: Avantura | Fantastika | Akcija
Režija: Carl Rinsch
Glumci: Keanu Reeves, Hiroyuki Sanada, Ko Shibasaki...

Priča:
Grupa samuraja kreće da osveti smrt i sramotu svog gospodara od strane surovog šoguna.

Moj osvrt:
Zašto, ooo zašto ovo nije bio ozbiljan film. Od momenta od kada se film završio pa do ovog momenta sada, ne mogu da izbacim iz glave to pitanje. I ovako, film je prilično zabavan. Lepo je bilo videti Kianua posle duže vremena u jednom simpatičnom izdanju. Dva sata prolete za čas. Ali ne mogu da verujem da se neko odlučio za zabavu pre nego ozbiljan film jer ovde je tema takva da je ovo moglo da bude neslućeno dobro. 47 Ronin je uglavnom plitak, lagan film, ali sadrži nekoliko opako dobrih stvari. O potencijalu je izlišno govoriti. U rukama pravih scenarista i režisera, ovo je mogao biti klasik. 

Kao što rekoh, ceo film je prilično plitak, zabavan i ništa više od toga. E sada, ako se malo zagrebe, videće se tu nekoliko odličnih stvari. Ok, ovo je standardna priča o autsajderu, nešto što smo gledali mnogo puta. Imamo samuraje i imamo lika koji je misteriozno došao među njih kao klinac. Znate ono, neočekivani junak i ta sranja. Ovde tog lika tumači Kianu Rivs. Ne kontam zašto se ljudi toliko trude da dokažu da je on očajan glumac. Ok, nije neki glumac ali nije toliko užasan koliko neki mogu biti (ko je rekao Orlando Blum?). Ne znam za vas braćo i sestre, ali meni je taj čova vazda simpatičan. Elem, on je taj autsajder koga logično ne prihvataju. Nisi bato ti predodređen da budeš ono što možeš biti. Nemam ništa protiv toga. Tako funkcioniše svet i dan danas. Šta se meni tu sviđa? To što je on lik koga baš briga da bude samuraj, da bude prihvaćen ili šta već. Ovaj lik je prokleto simpatični bik Ferdinand koji želi da sedi pod svojim drvetom i miriše cveće. Poštuje sve oko sebe, uvažava sve i bez velike potrebe, ne meša se ni u šta. E tu je simpatična razlika. Zašto bi se on dokazivao bilo kome? U silnim filmovima koje gledasmo, autsajder se uvek silno dokazuje i onda najveći skeptici mu priznaju da je zaslužio uspeh. Samim tim, ovakav lik je totalno odstranio patetiku iz scene koja predstavlja to priznanje. Sećate se sigurno Ferdinanda iz tog genijalnog crtaća - upravo to je ovaj Kai (Rivs). 

Sledeća stvar koja mi se dopala a opet je vezana za taj lik je poštovanje. Imamo scenu koja je na površini sranje. Kai spašava samuraja od velike opasnosti ali slavu odnosi samuraj koji ne želi da kaže da nije on sam taj koji je pogubio čudovište ili šta već. Ne želi da neko niskog roda bude ravan sa samurajima. Šta je tu onda dobro? Pa opet brat Kianu tj. Kai. Razmislite malo o tome. Spašava život samuraju, to je veliko delo. Zašto se onda ne bori da dokaže da je veliki, da je spasao život samuraju i pogubio zver. Čoveče, sledila bi mu velika slava. Braćo i sestre, to se zove poštovanje. Samuraji su elitni odred. Ne postaješ samuraj tek tako. Na stranu kakav je taj samuraj balvan kada neće da oda priznanje Kaiju. Ne pričamo o njemu. Kai poštuje samuraje i poštuje njihovog gospodara. Ako dovede u pitanje jednog samuraja, može da se dovede u pitanje bilo ko od njih i to postaje sramota i za samuraja ali i za njegovog gospodara. Zašto bi Kai uvredio tog gospodara, zašto bi doveo u pitanje samurajski odred, zašto bi dizao buku? Pa eto, da se proslavi? Oooo ne. Zašto bi slava interesovala čoveka koji želi da sedi pod drvetom i miriše cveće. Nipošto ne ispuštajte iz vida da pred sobom gledate simpatičnog Ferdinanda. 

E sada, on ima tamo neke sposobnosti, o tome malo kasnije. Međutim, u filmu nam se servira kako on konta neke stvari koje drugi ne kontaju. U filmovima obično to izgleda tako kao da su svi drugi debili. Napraviš lika pametnim tako što staviš oko njega debile. To ne volim. Ovde nije takva situacija. Kaijeva prednost je to što stoji sa strane. Nije samuraj, nije prihvaćen od ostalih, niko ne razmišlja ozbiljno o njemu. Sada zamislite neprijatelja koji se sprema da napravi problem vladaru kog Kai poštuje. Neprijatelj nikada ne bi obraćao pažnju na čoveka koji stoji sa strane. Ako mislite da to nije prednost, zašto onda npr. imamo trenera u fudbalu. Čovek ne igra fudbal, neće igrači protivničkog tima paziti na njega, ali gleda igru sa strane i vidi nešto što igrači ne vide. 

Kaijev lik nosi neku tajnu. Pronađen je kao klinac, opak je ratnik, Ferdinand je itd. Ok, 47 Ronina je čuvena legenda. Trebala je biti ispoštovana realističnije ali o tome posle. Ako je već ovde karikirano, mogli su ili da naprave još veću tajnu ili da nam otkriju nešto spektakularnije. Ovo što vidimo ovde je prilično jeftino. Sam lik je deset puta zanimljiviji i tajna o njemu je zanimljivija nego njeno rešenje. Ne mogu da verujem da su se pored ovakve priče odlučili za fantastiku. Nekako mi je baš neprirodna i usilovana ovde. Recimo u 300 imamo neke spodobe i nakaze. I tamo je to užasavajuće nepotrebno ali opet ima neki impakt. Ovde je to baš nebitno. Čemu spodobe, veštice i slična sranja. Mislim veštica ovde služi da napravi spletku i bori se sa Kaijem. Zar to isto ne može neka mega zajebana, mudra, zla ratnica? Likovi koji su obučili Kaija su neke spodobe. Zar nije to mogao da bude neki čudni red monaha ili neki poludeli samuraji? Što da ne? Imali bi realniju priču koja bi u finalu bila krunisana. 

Takođe, ne dopada mi se priča između Kaija i vladareve kćeri koja postaje suđena drugome i slične gluposti. E sada, ne mogu da kažem da je to ovde naročito patetično. Ide po nekoj tankoj ivici. Nije loše za neku tinejdžersku ljubavnu priču ali meni to ovde ne treba. Čak i neke rečenice zvuče dobro, ali opet, ništa to nije naročito upečatljivo. Jednostavno su morali da daju Kaiju neki motiv za borbu a šta je jači motiv od čedne djeve. I to je moglo bolje. Kai je već gajio veliko poštovanje prema vladaru. Ceo film poštuje neke samurajske kodekse. Zar poštovanje i čast nisu jedni od njih? Zar Kaiju ne bi bila čast da se bori za osvetu vladara koga poštuje? Loši scenaristi budu ili debili poput onih koji su pisali Hunger Games, ili budu netalentovane budale koje su samo pismene i ni trunke kefala da napišu išta poput ovih iz nastavka Hobita, ili pak budu i ovako neki - bez ikakvog osećaja za priču koju pišu. 

Elem, imamo Ferdinanda koji je živeo kako je živeo, mirisao svoje cveće, bio zaljubljen u neku čednu djevu i uživao u tome. Setite se šta je bilo kada se Ferdinand razbesneo. Zamislite sada da ste naterali tog Ferdinanda da se bori sve vreme. Ovog Ferdinanda su naterali da bude ratnik, da se bori bez ikakvog cilja, samo da bi ubio. Od cveća tj. njegove čedne djeve ni traga. Zamislite onda njegove mogućnosti u borbi. E sada, nije to loše ako samo Kaija gledamo. Ali ipak, to malo baca u senku ostale samuraje. Ok, odao sam da će se i on boriti rame u rame sa samurajima. To ste svakako očekivali. Ali ipak, ništa manju pažnju ne zaslužuje i vođa samuraja. Nekako su Kaijeve sposobnosti donekle bacile u senku ostale. Nisu te sposobnosti toliko forsirane, ali malo nam je pruženo od ostalih ratnika. Imamo 47 ronina. I bez Kaija imamo 46 velikih ratnika. Mislim da su ipak zaslužili malo više pažnje nego što su dobili. Vođu samuraja glumi Hirojuki Sanada i napokon da ga neko iskoristi za normalnu ulogu. Već me je smorio kao šablonski negativac koji bi u realnom životu verovatno mogao da ispraši bulje svim svojim rivalima na filmu. 

Ok, da ponovim još jednom, ako vas nisam do sada smorio. Plitko je ovo. Autsajder, zavera, smaknuće vladara (bolesno dobro odrađena sepuka), ronini, Ferdinand, osveta, čedna djeva, suludo dobri kraj, ćao zdravo. Detalji koje sam akcentovao su pak odlični. Kai, iako je bajkovit lik, opako je simpatičan sa sve tumačenjem Kianu Rivsa. E sada ono glavno. Legenda o 47 ronina je jezgro ove priče. Ta priča je maestralna i neverovatan je potencijal u njoj (pazarih i knjigu). Mogla je ona da prođe sa sve ovim autsajderom. Ne bih ga ja makao odavde. Problem je što je fantastika ovde nepotrebna. Ali ni to nije najveći problem. Problem je što je film rađen da bude zabavan. Dva sata prolete. Ček, reći će neko, zašto bi to bio problem? Zašto misliš da su svi kao ti pa žele gledati ozbiljnu, surovu, brutalnu, na momente bolesnu priču? Zamislite da ste gledali ovako jadan nastavak Hobita za dečicu a da je na kraju serviran kraj iz Hrabrog Srca. 

Ne možeš da mi serviraš dva sata zabave sa krajem koji me izuje iz sedišta. Zbog toga ne mogu da se okanem misli, šta da je ovo pravio neko ozbiljan. Da sam kraj nije ovoliko dobar, bilo bi me briga. Bio bih zadovoljan viđenom zabavom i to je to, ali ovakvim krajem želiš da mi pokažeš veličinu i serviraš  poentu. Ljudi se uvek bore i ratuju za nagradu, za osobođenje, za vlast ili šta već. Ovde su otišli korak dalje. Čuj korak, gazilion koraka dalje. Iz najobičnije zabave za ubijanje vremena, na samom kraju, kažeš mi da je ispred svega bila čast, bilo ime za koje se boriš, poštovanje prema vladaru, uvažavanje kodeksa, borba za ime ali ne svoje, ostvarivanje veličine, čuvanje tradicije, istorije i poštovanja. Ooo da. Ovaj kraj je opak šamar svemu što smo videli prethodno. Ali nije ovo onaj idiotski šamar kojim se Nolan popišao po svom poslednjem mračnom vitezu i savršeno kreiranom negativcu. Ovo je šamar otrežnjenja koji pokazuje da si mogao da napraviš realan, brutalan i savršen ozbiljan film. Nije još kasno za to. Nadam se da ću dočekati 47 ronina u sjaju koji ta legenda zaslužuje.

Zanimljivosti:
Originalno je snimano na japanskom pa onda na engleskom jeziku, tako da postoje dve verzije filma. Majkl Rip, čuveni majstor za strele, pravio je strele za potrebe filma. Ovo je sedma adaptacija legende o 47 Ronina ali prva holivudska.

Naj scena:

Kraj

Moja ocena: 6/10