Grudge Match (2013)

Kod nas nazvan: Povratak u ring
Žanr: Komedija | Sportski
Režija: Peter Segal
Glumci: Robert De Niro, Sylvester Stallone, Kim Basinger...

Priča:
Dva penzionisana boksera se ponovo susreću u ringu i to 30 godina nakon njihovog poslednjeg meča.

Moj osvrt:
Svi mi koji pratimo sport u jednom periodu života imamo idole kojima ispratimo karijeru i kada oni prestanu da igraju, smatramo da se takvi više neće ponoviti. Kasnije, kada dođu neki novi klinci, svi mi uživamo i u njihovom umeću ali oni koje smo voleli nam ostaju najveći koje smo gledali. Recimo, ja bih radije gledao humanitarni meč u kom bih video Zidana, Ronalda (brazilca), Del Pjera, Raula, Batistutu, Zamera, Mijata, Deju, Jugovića, Šmajhela, Širera (da ne nabrajam do prekosutra) nego što bih gledao današnji El Klasiko i sudar današnje dve najveće zvezde oko kojih se klinci raspravljaju. Film i otvara priča o dve legende. Dobro je što njihova istorija ima taj neki nerazjašnjen sukob. Svakako otvara više prostora za priču kao i veći naboj između njih dvojice. Svi vole priče o legendarnim rivalstvima među majstorima bilo kog sporta. Ovaj film je bila sjajna šansa da se takva priča dostavi. 

Pošto je jasno da je ovo komedija, izbor De Nira i Stalonea je sasvim dobar. Pre svega, oni mogu da dostave dobar humor sa pola snage. Legende su, imaju gomilu iskustva, imaju veliku harizmu. Hemija među njima na žalost nije potpuno razrađena. Problem je u razlogu njihove mržnje. Možeš naći gazilion razloga zbog koga se sportisti ne bi podnosili. Dovoljno je da je jedan osoran i pun sebe a da ga je drugi izazvao i porazio. Ne moraš da mudruješ. Jedan mrzi drugog zato što mu je naneo poraz koji ne može da preboli a nije mu dao šansu za revanš. To je odlično. Ali ovaj drugi mrzi onog prvog zato što mu je spavao sa devojkom. AAAAAAAA. Na sve to nam se servira priča sa pojavljivanjem te iste tadašnje devojke a danas žene(i dalje zanosna Kim Besindžer). Naravno, tu imamo gomilu usranih, patetičnih scena priznavanja krivice, iskazivanja ljubavi koja ne umire, padanja na kolena itd. Na sve je to falila neka patetična pesma današnjih prekopiranih domaćih izvođača koji pate i pevaju o tome i ja bih prekinuo sa gledanjem. 

Elem, na odabir glumaca nemam ni najmanju zamerku. Slaj i De Niro su ljudi koje rado vidim na filmu a Kim je svakako uvek lepo videti. Draže mi je kada vidim da je neko normalno ostario i da i dalje čuva svoju lepotu nego da se zgrozim izoperisanim nakazama. Ako želiš da ti glumci dostave humor, moraš da im daš prostora. Slaj i De Niro su vidno bili ograničeni smešnom pričom koja ih prati. Povremeno su dostavili ono što treba. Najbolji pokazatelj kako je trebalo raditi sa likovima je lik Alana Arkina. Bukvalno u svakoj sceni on donosi onaj naluđi mogući humor. Nadasve odlično upotrebljen lik. Druga krajnost je idiotski lik menadžera. Gazilion puta sam već gledao tamnopute momčiće koji treba da glume ove likove napaljene na uspeh a zapravo konstantno prave budale od sebe. Prejadan, izlizan lik sa istim takvim humorom. I takav idiot povremeno sipa fazone na rasnoj osnovi. Ne, nismo videli te likove više od milion puta. Dajte nam još jednog. Zašto menadžer ove dvojice nije mogao biti još jedan stari lik poput Arkina. Možda neko matoro džangrizalo poput Istvuda ili pak neki upečatljiv čova poput Gudmena ili dobrog starog Frimena. Ne, mi ovog idiota moramo trpeti ceo film. 

Kada već kreće cela ta priča o revanšu dve legende, malo je toga dobrog. Prema legendama treba imati poštovanje a ovde vidimo upravo suprotno. Zamislite da sada Tajson i Holifild odluče da se bore još jednom. Naravno da nećete očekivati spektakl što se sposobnosti ovih ljudi tiče ali ćete i te kako biti zainteresovani da pogledate to. Ovde nam valjda pokazuju surovost profi sporta a zapravo dostavljaju nerealno nepoštovanje. Možda je svet otišao do vraga ali nije baš ovoliko. Ako već drugi ne poštuju legende, onda bi barem legende trebalo da poštuju sebe i da uvek budu velike. Prc. Ovde legende prave budale od sebe iz scene u scenu. Bukvalno svaka scena preživljava na humoru trojice glumaca ili na nadi da će do humora doći. To valjda ovaj film čini gledljivim. 

Nema ovo nikakve veze sa tim Grudge Match okršajem. Ceo film zapravo predstavlja iskupljenje dva stara borca za sve greške koje su počinili u životu. Da, sve što sam ikada želeo da gledam u jednoj komediji. Naravno da dolazi do scena u kojim oni ponovo razočaravaju, naravno da dolazi i do scena gde pokazuju veliko iskupljenje. To je otišlo u potpunu patetiku i dovelo do užasno nerealnih karaktera. Neko se 50 godina predstavlja kao jedna osoba a zapravo je nešto sasvim drugo. Može, ali juče. Sve te šablonske scene predstavljaju otaljavanje. Ne mogu da kažem da su nepodnošljive, uvek postoji neki humor u svima njima. Manji ili veći, svakako je slamka spasa u nekim scenama. 

E sad ono što je, uz povremeno korektan humor, ovaj film izvuklo iz blata. Rivalstvo je nešto što može da uključi i netrpeljivost, mržnju, prezir itd. Ali koliko god ti rival bio mrzak, treba da mu pokažeš poštovanje. Nije bez razloga tu gde je, nije bez razloa stekao simpatije drugih, nije bez razloga toliko dobar. Postoji jedna stvar koja je u sportu za mene veća od bilo kog magičnog poena, gola, koša, koja je upečatljivija od svakog majstorskog poteza, a to je fer plej. Njime pokazuješ poštovanje prema protvniku, pokazuješ da ga ceniš, pokazuješ da je čovečnost iznad rezultata. Kakav god bio rezultat, fer plej je pobeda. Ako pobediš prljavo, nisi dokazao da si bolji. Pokazao si da umeš da iskoristiš momenat nečije slučajne slabosti. Šta god pričali jedni za druge, kakav god imali odnos između sebe, najveći su uvek pokazivali poštovanje. Iako nam ceo film pljuje po legendama, iako oni prave budale od sebe, na kraju oni ipak pokazuju zašto su veliki. Tu je najveći problem. Ceo film je zapravo trebao da nam pokazuje ovakve stvari. Tada ne bi bio ovoliko promašen.

Zanimljivosti:
Da bi se izbeglo da kraj priče procuri u javnost, snimljeno je nekoliko alternativnih krajeva. Lik Sali Rouz glumi Kim Besindžer a u scenama iz prošlosti je glumi njena ćerka kojoj je ovo i filmski debi.

Naj scena:

Fer plej

Moja ocena: 5/10