Oldeuboi (2003)

Alternativni naziv: Oldboy
Kod nas nazvan: Stari Momak
Žanr: Drama | Misterija | Triler
Režija: Chan-wook Park
Glumci: Min-sik Choi, Ji-tae Yu, Hye-jeong Kang...

Priča:
Pošto je kidnapovan i zatvoren na 15 godina, Oh Dae-Su je pušten i saznaje da ima pet dana da pronađe čoveka koji ga je držao u zatvoreništvu.

Moj osvrt:
Hajde prvo da pričamo o petnaest godina u kojim je ovaj čovek bio zatvoren. Šta vam prvo tu pada na pamet, šta će čoveku najviše nedostajati? Prvo će to svakako biti stvari koje najviše voli. Porodica, prijatelji, rodbina, neki hobiji. To se podrazumeva. To čoveku nedostaje i kada na mesec dana ode negde. Ono što kasnije kreće da fali je ono što čovek smatra za podrazumevano, ono na šta čovek nikada ne obraća toliko pažnju jer mu je svakodnevno. Pre svega je to najobičniji ljudski kontakt. Zamislite stanje čoveka kojem bi najbolji deo dana verovatno bio kada bi mu neko rekao "dobar dan". Naravno u čoveku se vremenom kupi sve i svašta i lakše se osećamo ako to prenesemo nekom. Zamislite sada da 15 godina sve to čuvate u sebi bez da iko zna šta i kako se osećate. Ako čoveku oduzmeš ono što voli, ubio si ga kao osobu, ako mu oduzmeš one male, uobičajene stvari koje se u životu svakog čoveka podrazumevaju, ubijaš ga kao čoveka. On postaje životinja koja bi bila presrećna samo da zadovolji one osnovne nagone.

S obzirom na situaciju u kojoj se nalazi, čovek prvo kreće da analizira druge kao krivce. U principu najlakše je krenuti od drugih, najlakše je pretpostaviti da su ti drugi krivi za naš položaj i za naš neuspeh. Znate ono kad nečija omiljena politička opcija ne pobedi pa oni poruče svima nama da ostanemo u zemlji i trunemo a oni odoše preko. Ti likovi su za mene opaki gubitnici kojima po njihovom mišljenju drugi treba da srede život. Ko god da je pobedio, sam ćeš morati da se izboriš za sebe. To svi normalni ljudi rade. Zbog toga traženjem krivice u drugom, ovaj čovek iako ima brdo vremena u svojoj zatvorskoj sobi, ne pronalazi pravi odgovor. Ne kažem da drugi ne mogu biti krivci za naš loš položaj, daleko od toga. Kažem da ljudi prvo treba da krenu od sebe. Problem je što čovek teško prihvata svoju krivicu. Ako je pak pronađe u sebi, vrlo moguće da prihvatanjem odgovornosti lako može doći do rešenja. 

Potom se čovek okreće sebi. Kada? Kada je već polako počeo gubiti nadu da će pronaći rešenje. On pravi listu svih ljudi koje je povredio ili oštetio. I ta lista je ogromna. Ne mora ovo nužno da znači da je on loš čovek. Svi mi povredimo nekog svesno ili nesvesno. Ono što je problem, nekada ne shvatamo da smo to učinili. Čak i kad shvatimo, ponekad ubedimo sebe da to i nije tako strašno. Tada to sve prepustimo zaboravu. To pokazuje jedna velika scena pred kraj filma. Ne samo da smo zaboravili naš loš postupak, zaboravili smo da smo nekom time naneli bol i nepravdu. Ravnodušni smo na tuđi bol. A kako se mi osećamo kada je sve ravnodušan na naš bol? Sve smatramo za bezosećajne i pitamo se šta se desilo sa običnom ljudskošću. E sada vam je možda jasnija rečenica koja se najčešće ponavlja u filmu: "Smej se i svet će se smejati s tobom. Plači i plakaćeš sam."

U jednoj sceni kada se ovaj čovek napokon nađe van svog zatvora, on drugom čoveku želi preneti svoju priču. E to je ona potreba o kojoj sam pričao. Uvek se lakše osećamo kada drugima otkrijemo naše probleme. Čak iako nam oni tu ne mogu pomoći, svakako je lakše jer smo deo tereta podelili sa nekim. Nebitno da li su razlozi dobri ili loši, da li očekujemo pomoć, sažaljenje, razumevanje ili da li time pokazujemo da smo i mi u lošoj situaciji poput našeg sagovornika, to otvaranje oslobađa. A šta je užasno u celoj ovoj situaciji. To što ovaj čovek kada iznese svoju priču pokazuje potpunu nezainteresovanost za priču drugog. Ovde je uzeta baš ekstremna situacija gde ovaj čova ne želi da sasluša čoveka koji želi da se ubije. Razmislite malo kada ne želite razgovarati s nekim, kada želite izbeći razgovor sa nekim koji vam je možda dosadan, kada zaobilazite ljude koji vas na ulici mole za pomoć, kada ne odgovarate na poziv - možda bi baš vaš odgovor mogao pomoći toj osobi. Možda bi je vaš mali gest rešio velikog poblema, nasmejao, oraspoložio, možda ste vi zapravo poslednja nada nekom. Sve što je dovoljno je da nekog saslušate. 

"Mogu li upotrebiti 15 godina treninga protiv izmišljenog protivnika." - u jednom momentu kaže glavni lik pre sukoba sa nekim momcima na ulici. Ti momci svakako nisu izmišljeni. U čemu je onda štos? Kada smo u gadnom sranju, neretko smo puni besa i nervoze. Onda naprosto ujedamo svakog ko nam se obrati. Nije li to zapravo to? Time metu za naš bes postavljamo na nekog ko to verovatno nije zaslužio. Takođe, kada ne znamo direktnog krivca za naš problem, bez obzira da li ne možemo ili nećemo da ga utvrdimo, krivca pronalazimo u svemu ostalom. Nije li i to zapravo izmišljen protivnik? Pa čak i kada znamo krivca a nemožemo dopreti do njega. Rezultat svega toga može biti oslobođenje besa ali svakako nismo otklonili ni naš problem niti pronašli njegov uzrok. Najverovatnije smo sebi na vrat natovarili još jedan teret. 

Potom u jednoj sceni kada čovek komunicira napokon sa svojim neprijateljem, neprijatelj mu kaže da ga on zapravo proučava. Razmišljajmo čak i sportski o ovome. Kada imate duel sa protivnikom, plašite se zapravo onoga što ne znate vezanog za njega. Ako znate njegove vrline i mane, znate čega treba da se najviše čuvate a šta da iskoristite. A pazite ovu situaciju. Čovek ne zna svog protivnika a protivnik zna sve o njemu. Šanse za pobedu su mizerne. Nemate pojma sa čim se sukobljavate dok protivnik zna sve o vama. Ne možete mu ništa skriti, ne možete mu prodati vaše najbolje poteze kao da ne zna za njih. Niste ni počeli duel a već ste u debelom zaostatku. Samim tim što protivnik poznaje njega, on i vodi igru. Ovaj čovek je svestan da mora da igra po pravilima drugog. 

Dok je bio u zarobljeništvu, čovek je izgubio sve što mu je značilo a to je njegova porodica. Ako želiš da budeš srećan, moraš da paziš i čuvaš ono što voliš. To je možda i najveća promena na čoveku tokom ovog ropstva gde je on svestan da više ne može da izgubi i ono malo lepog što ima. Svaka akcija koju je sprovodio da otkrije celu priču ne obraćajući pažnju na ostalo koštala ga je mnogo. Povređeni su ljudi koje on voli. Pazite kako on tada reaguje. Odmah je svestan svoje krivice pa tek onda bes usmerava ka drugim ljudima. Ako je već doživeo tu transformaciju onda ne postoji stvar koju ne bi učinio da sačuva ljude koje voli. Čak i po cenu svoje propasti. E sada obratite pažnju na plan osvete koji je sprovođen nad ovim čovekom. Nije to tek tamo neka boleština. Prvo, u zatvoreniku je ubijeno sve što je ikada bio, oduzeto mu je sve što je ikada voleo. Posle toga, kada je ponovo zavoleo, svestan je koliko treba da ceni to što voli. Svestan je da bi poneo bilo kakvu žrtvu da te koje voli ostanu nepovređeni. U tome je deo genijalnosti ovakve osvete. 

Elem, kako smo dobili čoveka koji je u neku ruku pravičniji i bolji nego što je bio, kako smo dobili nekog ko napokon ceni to što ima, time smo dobili i znatno ranjivijeg čoveka. Poenta osvete nije da neko oseća fizički bol, da neko bude slomljen postupcima drugih. Poenta najsurovije osvete je da naterate drugog da povredi one koje voli, da sam uništi sve ono što mu je ikada značilo. Samim tim je uništio i sebe. Ima li užasnijeg osećaja od onog kada povredite nekog dragog. Mrzilte li sebe ikad više nego tada. Ne vredi izvinjavanje kojem se okrenemo, ne vredi iskupljenje. Čak i ako nam je oprošteno, nikada sebi to ne možemo oprostiti. U tome je savršenstvo u surovosti ovakve osvete. Zbog toga je Oldboy veliki ali i jeziv film koji nije za svakoga.

Zanimljivosti:
Četiri živa oktopoda su korišćena u sceni u restoranu. Min-sik Choi je zaista jeo živog oktopoda i to se smatra specijalitetom mada se oni prvo iseku. Pošto je Min-Sik Choi budista, on je očitao molitvu za svaku od životinja. U jednoj sceni kada uzima svoje dnevnike od Mi-Do, glavni lik udara jako glavom u predmet na stolu. To nije postojalo u scenariju ali je Min-sik Choi sačuvao smirenost i priveo scenu kraju. Slika na zidu sobe u kojoj je Oh Dae-Su zatvoren pripada belgijskom slikaru Džejmsu Ensoru i zove se "Tužni Čovek". Broj telefona koji se pojavljuje u filmu a navodno pripada Dae-Suovoj ćerci je ugašen i to je zahtevao pravi vlasnik tog broja. Rečenica "Smej se i svet će se smejati s tobom. Plači i plakaćeš sam" pripadaju čuvenoj pesmi "Samoća" pesnikinje Ele Viler Vilkoks. Poslednja scena u filmu (na snegu) je snimana na Novom Zelandu. Min-sik Choi je izgubio oko 10kg za potrebe filma. Kada se igrao sa krilima, Min-sik Choi je pokušavao da izvede čuveni Moonwalk. Film je zasnovan na japanskoj, istoimenoj mangi.

Naj scena:

Jezivi rasplet

Moja ocena: 9/10